Priča o dijaspori duga je koliko i istorija njenog samosnalaženja bez zaštite i pomoći matične države (uglavnom) prepuštene samoj sebi u zakonskom vakumu koji je prethodio pravnoj institucionalizaciji međusobnog odnosa. Danas, Skupština, Saveti i Kancelarija objedinjeni Zakonom o dijaspori bude opravdana očekivanja i nadu da može biti bolje, ali i dilemu hoće li se
ponoviti već viđeno skupštinsko vašarište i fijasko. Ako umesto razboritosti prevladaju emocije i formalno sitničarenje do iznemoglosti vremena i energije za konstruktivan rad i postizanje dogovora oko agende, modaliteta i finesa realizacije sadržaja neće biti. Vreme usaglašavanja, davno je prošlo, trebalo je to uraditi mnogo ranije, ali sad je važno biti racionalan i naći prihvatljiv tematski imenitelj kako rezultat na kraju nebi bio samo „paradna“ deklaracija od koje niko neće imati koristi najmanje oni u čije se ime sve ovo čini. Optimizam i nadu da može biti bolje nego što izgleda bude oštrovida pragmatična zapažanja kolega poput: (Branka Kubeš)„ ... сматрам сасвим непотребним (из претходних искустава) да слушамо излагања представника институција из Србије већ да на исте теме своје предлоге и дискусију изнесу сами делегати - јер је Скупштина једино место где о томе могу да се разговарају, дискутују и договоре се ...“ korisno jer bi Skupština dijaspore između ostalog trebalo da bude servis građana u rasejanju i njihovih potreba. (Živko Marković) „predlozeni dnevni red za skupstinu pokazuje uobicajeni ovestali model za ovakva zasedanja, i ja ga prihvatam kao formu koju u ovako kratkom vremenu ne mozemo menjati, ali – u okviru nje – mozemo ubaciti nesto sto je vazno za rasejanje a u dnevnom redu ne postoji. Tu, pre svega, mislim na pitanja koja su bila postavljana kao problem i u prvom zasedanju skupstine, kao na primer pitanje poboljsanja TV satelitskog programa, brzeg resavanja invalidsko-penzionih pitanja, oslobodjenja carine za humanitarne posiljke, obezbedjenje sredstava za finansiranje kulturnih i sportskih aktivnosti, i sl.“ Ovo se mora dopuniti kao što Živko pretpostavlja. (Mirjana Samardžija)
b. Podsticanje ekonomskog razvoja Srbije - Predstavnici vlade treba da nam predstave podatke njihove doprinosa dijaspore u doznakama i direktnim investicijama kapitala, dali imaju plan i da se taj plan objasni za povecanje ucestvovanje dijaspore u investicijama i u razvitku Srbije itd. Tačno tako!
c. Podsticanje saradnje u prosveti, kulturi, nauci i sportu - Smatram da je nama najvazniji program za odrzavanje identiteta i najosnovniji nacin za to jeste kroz odrzavanje jezika. Za to treba standardizovan edukativni program za dijasporu koji je u formi lekcija za skolice, onlin i u elektronskim igricama za decu. Predstavnici trebaju da nam objasne sta od ovoga imaju, planiraju itd. I još ponešto!
d. Glas dijaspore u Srbiji - Ako Srbija misli da dobije doprinos u formi znanja i kapitala od dijaspore, uslovi za ucestvovanje diaspore u razvitku Srbije moraju da se stvore. Najosnovnije je omogucavanje glasanja dijaspori i stvaranje mesta u Parlamentu za poslovnike iz dijaspore. Tako bi trebalo! (Srđan Mladenović) „Bolje bi bilo da nam iz kancelarije direktno i konkretno iznesu opipljive dokaze i cifre o ozbiljnijim ulaganjima iz dijaspore koja su do danas realizovana i koja zaslužuju tolika pričanja. Prvenstveno ulaganja koja su ostvarena od onih koje su oni posećivali ili koje su kao ”najuticajnije i najsposobnije” među dijasporom pozivali u posetu“. Bilo bi jako zanimljivo. Daleko je manje uloženo iz dijaspore nego što se misli.
Ova i mnoga druga pitanja sve dok se na adekvatan način ne reše uvek će se javljati u otvorenoj ili nekoj modifikovanoj formi od prilike do prilike, a nezadovoljstvo građana u rasejanju poprimaće sve radikalniji ton poništavajući ono malo pozitivnih očekivanja. Pokušavao sam više puta uglavnom bezuspešno da usmerim pažnju delegata sa nepotrebnih, ponekad i štetnih tema na suštinu i smisao okupljanja u Skupštini dijaspore svojim viđenjem stanja stvari, ali niko ili gotovo niko čak ni „radna grupa“ kojoj je bila dužnost da iznese svoj stav ili mišljenje na jasno predočena i upotrebljiva zapažanja konkretno kad je u pitanju „Nacrt izmena i dopuna Zakona“ nije to učinila. Ukazivao sam na pojedine sračunate tendencije da se Skupština pretvori u anacionalni debatni klub marginalizacije problema Srbije umesto motivisanog učešća u njihovom rešavanju. Takvi negativistički pokušaji nisu blagovremeno demantovani, čini se naišli su na prećutno odobravanje umesto jasno opredeljenog stanovišta i zaštite nacionalnih interesa izloženih riziku uticaja sve prisutnijeg političkog pomodarstva neprihvatljivih aspekata (ne negiram postojanje i pozitivnih efekata) hegemonije globalizacije i kosmopolitizma, evropskog multikulturalizma (tzv. multi-kulti u Nemačkoj nije ispunio očekivanja po rečima Angele Merkel, Horst Sehofera i dr.) i jeftine masovne kulture koji su loša pretpostavka očuvanja etničkog identiteta, istorijskog i kulturnog kontinuiteta
Zagovornici kosmopolitizma klasičnu naciju vide kao formu prevaziđenog etničkog zajedništva karakterističnu za primitivce dok je zatiranje nacionalnih emocija i obeležja progresivan (patetičan) humanizam, in, ali samo za one od kojih se očekuje da budu jeftina radna snaga i tržišna armija potrošača roba i usluga dok su prosvetitelji i perjanice takvih ideja izuzeti Božijom milošću. Ako Skupština podlegne takvim uticajima i izgubi svoj Zakonom i rodoljubljem modelovan nacionalni profil obezvrediće smisao svog postojanja i više nikom neće biti potrebna osim onima kojima će služiti kao tribina demonstracije anacionalnih frustracija u javnosti sa institucionalnim pokrićem. Narod koji ne vodi brigu o svojim fundamentalnim uslovima opstanka fertilitetu, jeziku, kulturi, religiji, obrazovanju... i ne pokazuje osećanje solidarnosti kad je najpotrebnije, osuđen je kao što je to pokazala istorija na nestajanje. Prva žrtva tog procesa biće i jesu delovi naroda odvojeni od etničkog jezgra izloženi uticajima tuđeg jezika i kulture u ambijantu u kojem zarad uspešnije materijalne egzistencije slabi otpor očuvanja nacionalnih obeležja i asimilacija dovršava posao poništavanjem identiteta kojem više nema spasa. Srpske nacionalne manjine u Mađarskoj, Rumuniji, Makedoniji i Albaniji u izvesnom smislu svojim postojanjem relativizuju „pravilo“, ali po cenu ogromnih napora očuvanja nacionalnog integriteta i posebnosti jezika, vere, kulture, tradicije i solidarnosti kojih kod Srba u rasejanju zbog specifičnosti statusa nema u potrebnoj meri. Očuvanje etničkih karakteristika jedan je od prioritetnih zadataka društvenih aktivista u dijaspori kojima nacionalna svest i savest nalažu da solidarno rade na unapređenju odnosa unutar zajednice kojoj pripadaju i njene intenzivne povezanosti i saradnje sa otadžbinom. Ili kako reče Milovan Danojlić: „Osuđen sam na sudbinu svog naroda, na njegov jezik, istorijsko znanje i iskustvo“. Nema nam drugog osim, ako alternativu ne vidimo kao oni kojima je Srpska pravoslavna crkva klero-fašistička zločinačka organizacija, a u srpskom nacionalnom biću vide ukorenjen genocidni gen tematizovan povremeno u pompeznim festivalskim prezentacijama sineastičke produkcije u organizaciji Srba modrenista koja predstavlja Srbe kao antiheroje i reinkarnaciju iskonskog zla!? Da ironija bude veća kao po nekom pravilu filmovi sa Srbima samopljuvačima visoko su „cenjeni“ i nagrađivani na međunarodnim festivalima.
Teško je prikloniti se mišljenju da bi zarad učtivosti, tolerancije i međusobnog uvažavanja neke stvari trebalo prećutati, naprotiv kritičko mišljenje predstavlja najviši oblik čovekovog samorazumevanja i najpouzdaniju formu ljudskog saznanja i zbog izrečene kritike u civilizovanom svetu pretnje silom zakona nikad i nigde ne mogu biti zamena za argumentovanu repliku. O takvoj vrsti zastrašivanja i ataku na jedno od osnovnih ljudskih prava-prava na mišljenje istorija je izrekla svoj sud, nadam se jednom zauvek, ali to još nije doprlo do svesti onih koji sve oko sebe vide i posmatraju kao odraz u krivom ogledalu. (Odluka koju je donelo njihovo predsedništvo budi nadu da sličnih nepočinstava više neće biti). Za neke je sve to što se događa sav taj trud da se stvarima i pojavama daju prava značenja i da se očuvaju nacionalne vrednosti, simboli i interesi dok nije kasno dosadno prepucavanje bez ulaženja u suštinu kao da je „prepucavanje“ samo sebi cilj bez dovoljno motiva da mu se posveti minimum pažnje. Njih ne brine stanje u srpskoj ekonomiji katastrofalnih koeficijenata, niskih prihoda i visoke potrošnje, nepokrivenost uvoza izvozom, hronični budžetdki i platnobilansni deficiti u situaciji kad nema unutrašnjih izvora finansiranja niti prihvatljivog investicionog kapitala za pokretanje proizvodnje u situaciji kad je preko 90 odsto srpskih kompanija „okovano“ hipotekarnim kreditima bez mogućnosti novih zaduženja. To nisu teme ili jesu, ali zbog težine pronalaženja rešenja prepuštene drugima da lupaju glavu. Niti se pitaju, a Skupština bi to zvanično sa punim pravom trebalo da uradi šta je sa prilivom od 35 mlrd. evra u poslednjih desetak godina ostvarenim privatizacijom i novim zaduženjima i otprilike identičnom sumom od dijasporskih doznaka? Šta je sa tim novcem izgrađeno, u šta je investiran ili je otišao u tekuću potrošnju? Oni ne vide problem u tome što treća i četvrta generacija ne govore srpski ili govore jezikom koji sve manje liči na srpski i kriza identiteta poprima razmere masovne pojave već traže i nalaze opravdanje takvog stanja stvari umesto da osude nemarne roditelje od kojih sve počinje i koji bi trebalo da crvene od stida što su radi ličnog komoditeta ili trčanja za dodatnom zaradom vaspitanje sopstvene dece prepustili domicilnim socijalnim ustanovama koje modeluju strukturu ličnosti dece prema svojim potrebama i sopstvenom etničkom klišeu. Moćne kulture kao što su nemačka, francuska, engleska jednostavno absorbuju kulture etničkih zajednica brišući njihove karakteristike i obeležja počev od jezika kao prve linije odbrane nacionalnog samoopredeljenja.
Asimilacija modeluje način mišljenja, karakter, način ponašanja i delovanja stvarajući identitetske janičare koji će uvek biti samo loše imitacije Nemaca, Francuza, Engleza, a nikada više ono što su bili pravi Srbi zauvek izgubljeni između etničkih svetova. Realnu opasnost od asimilacije četvrte i pete generacije izrazio je turski premijer Redžep Tajip Erdogan na masovnom februarskom skupu prilikom prošlogodišnje posete Nemačkoj u Kelnu upozorenjem: „ Asimilacija je zločin protiv čovečnosti“ što je naišlo na različita tumačenja, ali i motivisalo Turke da „zbiju redove“ u zaštiti nacionalnih interesa. Nikog ta činjenica ne uznemirava ponajmanje nemarne roditelje i još nemarniju državu za razliku od Turske i ne samo Turske, niti upućuje na potrebu preduzimanja hitnih protivmera. Posao delegata ne podrazumeva samo prikupljanje humanitarne pomoći, organizaciju literalnih večeri i folklorijada, bavljenje kosmetskim i drugim političkim pitanjima od opšteg interesa već kao najsvesnijih predstavnika rasejanja dobru upućenost u realne životne potrebe građana koje zastupaju i mogućnosti rešavanja njihovih problema i otvaranja perspektiva od kojih će imati koristi u skladu sa postojećim propisima i uslovima u otadžbini. Pogrešno je mišljenje da rasejanje raspolaže individualnim kapitalom reda veličine sedam cifara, ima i takvih retkih pojedinaca, ali realno postoji armija malih još uvek poučenih iskustvom iz prošlosti nepoverljivih potencijalnih investitora svojih ušteđevina koje bi bilo moguće animirati pozitivnom poreskom diskriminacijom, participacijom (poput državnih garancija na depozite do 50.000 €) i subvencijama za svako novo otvoreno radno mesto (ne samo za strane investitore) u pravno sigurnom i poslovno, koliko to ekonomski uslovi utiču i dopuštaju bezbednom ambijentu. Uslovi i mogućnosti legalizacije bespravno podignutih građevinskih objekata je problem koji se naročito tiče rasejanja u situaciji nepreglednih ponekad i kontradiktornih propisa i izjava nadležnih u medijima koji i onako komplikovanu situaciju još više usložnjavaju. Pitanje restitucije nepokretnosti i konverzije umesto ne mogućnosti novčane kompenzacije posledice budžetskog deficita je aktuelno pitanje na koje još niko nije građanima u rasejanju ponudio potrebne informacije u vidu preglednog flajera koji bi se distribuirao preko diplomatsko-konzularne službe i organizacija dijasporskog okupljanja. Formiranjem jedne vrste informacionog pula centralizovanih informacija o mogućnostima zakupa ili kupovine građana u rasejanju naročito udruživanjem sredstava velikih parcela poljoprivrednog zemljišta i uslova namenskog isplativog korišćenja sačuvale bi se donekle srpske oranice od budućeg dominantnog uticaja stranaca na srpsku poljoprivredu posle finske ratifikacije SSP naročito od 2017 godine izjednačavanjem vlasničkih prava nad nepokretnostima ili iz istog pula trebalo bi obezbediti dostupnost informacijama o dokapitalizaciji „zdravih“ malih i srednjih preduzeća i drugim mogućnostima investiranja. Generacija izvornih rezidenata 60/70-ih je u ili na pragu penzije iz čega proizilaze i njihove potrebe u domenu invalidsko-penzijskog osiguranja. Pitanje dokupa nedostajućeg radnog staža stotine hiljada zaposlenih u Srbiji država rešava o svom trošku „popunjavanjem rupa“, a da se pri tom niko ne upita kako rešiti isti problem desetine hiljada radnika u inostranstvu, državljana iste zemlje sa istim pravima i obavezama. Niko ne očekuje da država kompenzuje propuste nesavesnih poslodavaca u prošlosti, ali da obezbedi finansijski prihvatljivu i administrativno pojednostavljenu mogućnost dokupa staža svima kojima je to potrebno je obaveza koju država mora da poštuje. Ovo je samo deo tematskog opusa kojim bi po prirodi svog zadatka delegati trebalo da budu upoznati kako bi od njihovog rada imali korist oni koji su im poklonili svoje poverenje.
Prisustvo predstavnika države na predstojećem zasedanju Skupštine prilika je za prezentaciju zahteva i potreba rasejanja u direktnom dijalogu i eventualnog iznalaženja prikladnih rešenja na licu mesta, ali i mogućnosti dogovora o zajedničkom monitoringu „prolaznih vremena“ problema čije rešavanje iziskuje više angažmana i vremena. Preko zajedničkog monitoringa uspostavila bi se aktivna komunikacija i saradnja imenom i prezimenom oderđenih i odgovornih delegata i službenika nadležnih institucija što bi značajno suzilo zonu uobičajene birokratske opstrukcije i povećalo efikasnost zajedničkih napora u pronalaženju i realizaciji potrebnih rešenja. Dosadašnja praksa pokazala je zbog nepostojanja kontrole da nijedan dogovor nije ispoštovan niti neki problem rešen. Istine radi svi dosadašnji „radni“ skupovi bili su više motivisani demonstracijom organizacionog aktivizma i prezentacijom u javnosti kao pokriće svrsishodnosti sopstvenog postojanja nego namerom da se pomogne rasejanju, ali i državi Srbiji. Uskoro će se videti ima li merljive koristi za potrošene pare sa poslednjeg skupa „Poslovne dijaspore“ holivudski organizovanog krajem maja u Beogradu na kojem su se čule razborite poruke, ali i takve da nam je pred malim ekranima bilo stvarno neprijatno.
Izbor predsednika Skupštine bez postojećih kriterija, imena potencijalnih kandidata i uvida u njihove biografije samo je jedan od izazova pred kojim će se naći delegati na predstojećem zasedanju. Budući predsednik trebalo bi pored prepoznatljive patriotske opredeljenosti i društvenog aktivizma da poseduje sveobuhvatan pregled stanja u rasejanju, ali i u otadžbini, da uočava, markira i artikuliše globalne i specifične probleme rasejanja, da je komunikativan, pokazuje inicijativu i idejnu kreativnost, da daje impulse i bude spiritus movens svih aktivnosti Skupštine. Takođe da je rođen u Srbiji, poseduje pored eventualno stranog obavezno srpsko državljanstvo (bilo bi uvredljivo da formalni stranac bude predsednik Skupštine srpske dijaspore) i da dolazi iz veće evropske dijaspore. Otvoreno rečeno sa velikom „dozom sedativa“ mogu da prihvatam institut dvojnog državljanstva kao „dobro rešenje“ upravo zbog opšteprihvaćenog civilizacijskog načela u svetu da državljanstvo predstavlja nespornu potvrdu lojalnosti zemlji čiji si državljanin. U slučaju dvojnog državljanstva reč je o tako-zvanoj „podeljenoj lojalnosti“ i takvu ličnost nebi trebalo dovoditi u iskušenje da se opredeljuje naročito kad su u pitanju važni i poverljivi državni poslovi ili značajne upravljačke funkcije. Uprkos svemu, ako pogledamo ovako postavljene uslove dvojica kandidata izdvajaju se kao prirodne opcije Dr. Radivoje Petrikić i budući Dr. Srđan Mladenović. Mladi, obrazovani, komunikativni, okretni rodoljubi, jednostavno predodređeni da budu na čelu Skupštine. Izgleda apsurdno, ali u ulozi funkcionalnog podpredsednika mogao bih da zamislim kolegu Čobanova, ali njegov donekle shvatljiv, ipak u suštini ne opravdano problematičan odnos nedovoljne privrženosti interesima matične države beznadežno ga diskvalifikuje. Ali...
Pošto je ovo moje poslendnje obraćanje delegatima i neće više biti „prepucavanja“ dopustiću sebi slobodu da izrazim žaljenje što u ovom sastavu Skupštine neće biti Ane Milošević i Violete Brakus i što smo svi kao nepoželjni izbrisani sa mejling liste kao da nikada nismo postojali i do juče zajedno radili za kolektiv kojem smo pripadali. Za one koji su doneli odluku da nas kao mentalne gubavce izopšte iz kolektiva i komunikacije i sebe diskreditovali mogu samo da citiram, ako se ne varam reči pesnika Alfreda De Vinje:“ Stidim se njihove sramote“. Žao mi je takođe što se u poslovima Skupštine iz ličnih razloga nije čuo glas Ljiljane Milović, nadam se da mi neće zameriti što iznosim iz naše privatne prepiske svoju impresiju i visoko poštovanje za sav ogroman trud i rezultate koje postiže bez potrebe da sve „stavlja na doboš“ radi lične promocije. Žao mi je što ponudu Kancelarije koja mi više ličila na faustovsku nagodbu nego na džentlmenski dogovor da „učestvujem“ u radu Skupštine kao posmatrač moram da odbijem. U svom životu bezbroj puta učestvovao sam na raznim sastancima, forumima, kongresima, konsultacijama, ali uvek u svojstvu aktera, kritičara, idejnog inicijatora sa svim pravima i dužnostima koje takvo učešće podrazumeva.“ Učestvovati“ u radu Skupštine bez poštovanja principa svakog društvenog okupljanja i elementarnog prava na iznošenje stava, polemiku i prava glasa za mene je ponižavajuće i ne prihvatljivo i ne želim nikom i nigde da budem „dekor“ makar se radilo o Skupštini dijaspore i delegatima kojima svakako kao kolegama, nekima i kao prijateljima pripada moje neograničeno poštovanje.
Želeo bih da ova Skupština rezultatima demantuje moja strahovanja i dileme, potvrdi i opravda smisao svog postojanja.
Ostalo je mnogo ne dorečenog, ali tako je moralo biti, toliko od mene.
Miodrag Kreculj, Minhen
Na Vidovdan, 28. juna 2013
