Извод из необјављене књиге: Ко сте ви Хрвати? - Трактат о културоциду и геноциду Хрвата и хрватских усташа над српским културним наслеђем и Србима

(………) Институт за друштвена истраживања Хрватске у сарадњи са ГООД - организацијом цивилног друштва за образовање и људска права, пре четири године (1. 10. 2015) спровео је анкету међу младим Хрватима у којој се омладина већином изјаснила: Да је религиозна, да су верници који прихватају шта их вера учи, да Хрватска има богатију традицију од већине народа,  да НДХ није била фашистичка творевина и да су једино прави Хрвати католици.  
       На основу урађене анкете олако се намеће закључак: У недостатку партнера за полемику, тај народ са маском верника на свом лицу, само непрекидним провокацијама може одржавати у животу своје свакодневне напоре прекрајања историје на штету Срба настојећи скинути црнило са образа због ратних догађања и оправдати улогу католичке цркве за време Независне Државе Хрватске. Тврдњама, да данас у Хрватској нема организованог усташтва као што у Србији има четништва и да су „Србијанци“ склони предимензионирању, безуспешни је покушај минимизирања угрожености малобројних Срба у тој земљи. Ваљда, а због чега би другог, хрватска председница ударцем шаке о сто,острашћено, јавно саопштава како су: „Хрвати дали највећи допринос победи над фашизмом!“.
       Наравно да се и у овом, као и у многим другим случајевима ради о фабрикацији лажи, јер и те како је познато да су Хрвати, баш као и католичка црква до задњег дана били уз нацисте, а усташтво не само да је преживело, већ је уз помоћ „католичког свештенства“ и дан - данас изузетно активно, па чак и врло пожељно у Хрватској.
       Одржавајући традиционалне годишње мисе у част злочинца Анте Павелића, молећи се за његову душу, тврде да то није израз симпатије за усташтво, већ миса највећем Хрвату који је Хрватску, ето, неким случајем, желео остварити кривим методама.
       Без обзира шта ти људи причали и писали, настојећи сакрити да је њихова „лијепа“ изникла из хектолитара и хектолитара невино проливене српске крви немогуће им је, а нити покушавају побећи од све учесталијих гласова из „уреда“ Загребачке бискупије која отворено заговара рехабилитацију усташтва, у чему предњачи вођа матичног уреда Стјепан Разум, члан ревизионистичког друштва за истраживање троструког логора Јасеновац. Позивајући се на књигу проусташког писца Игора Вукића, „Јасеновац – радни логор“, тврди како је то био комунистички а не усташки логор смрти.
       Нескривени следбеник усташке идеологије, Стјепан Разум, (гле чуда, какво презиме) у јавном обраћању „религиозним верницима“ каже: „Не можемо ни по чему закључити да би надбискуп Степинац, у вељачи 1943., могао имати спознају да се у логору Јасеновац мноштвено убијало, јер то није могао ни имати будући да према утемељеним новијим истраживањима таквих мноштвених убијања није ни било“.
       Громогласним смехом због судбинског поигравања са презименом особе Стјепан, притом и Разум и ставова у које ни његов сићушни разум не верује, а још мање ум са широм и вишом, „верском“ димензијом, сугерише на хрватску неискреност и дволичност персонификовану кроз уста вође злочиначког стада. То што он изговара данас у 21. веку, ипак мање говори о њему као појединцу, већ више о цркви којој припада и народу без сопствене културе, лицемерима и лицемеру који је упркос екстремистичким ставовима и даље угледан члан хрватског друштва.
       Што се тиче Разумове изјаве како Степинац није могао знати да се у Јасеновцу убијало, јер убистава није ни било, то је још једна потврда да не постоји лаж, без обзира како је добро упаковали и везали, а да се није пред истином бар стотину пута и распаковала и развезала.
       Истина је, да је првак католичке цркве у Хрватској, Алојзије Степинац, као Папин намесник – викар у НДХ, у писму верницима, 28. априла 1941., поздравио рађање хрватске државе у коме је позвао своје свештенство да подржава и брани нову католичку државу Хрватску. Писмо је за усташе значило подстрек за покрштавање, убијање и прогон Срба, а сâм Степинац је  одобравао покрштавање баш као што је било и у случају од 28. 11. 1941. године са породицом Меанџија из околине Глине.
       Иако за себе тврде да су најрелигиознији у Европи, ти „верници“ су после Степинчевог повлађивања о насилном покрштавању православних,  снажно јурнули на недужан српски народ.
       „Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде а ви следите мој пут. Ја први примам сав грех на моју душу, а вас ћу да исповедим и разрешим свих греха“.
       Следећи упутства из своје цркве, најрелигиознији верници, Хрвати, опседнути веровањем у моћ каме, ножа и србосека на српском врату, у очима, грудима  и утробама носећих мајки из којих су чупали нерођену децу, задојени мржњом према Србима и дан данас, постављајући истину на нос, позивају своје суграђане на ново буђење како би и преосталу шачицу Срба протерали из Хрватске.
       „НДХ  (Независна Држава Хрватска) никада није умрла, јер није на злочинима саграђена! Подмећу нам усташке злочине које нитко други није починио до комунисти, Срби и четници! Подмећу нам јер смо католичка земља која више слуша Бога већ политичаре!“.
       Усташким заносом и крвавих руку до рамена са којима су изашли из Другог светског рата, улазећи у нов грађански рат 1991/95., усхићени да су коначно и они „саградили“ своју државу, „верници“ из Вуковара и Градишта пишу:
       „Српска Православна Црква није кршћанска религија, већ је то секта Св. Саве која има труле темеље, јер позива на уништење свих народа који нису као они. Позива на покрштавања, геноцид и масовна убојства “.
       Без обзира што читава светска јавност зна, али ћути о томе ко је зличинац, а ко жртва, ко је позивао на геноцид, масовна убиства и покрштавања, покушавајући све то прикачити Србима, данашњи Хрвати постављају пред читаоца питање: „Колико мораш бити поремећен у глави па позивати на такво што?  “
       Изобличени од мржње, несхватајући да питање постављају сами себи и да пишући о Српској Православној цркви заправо пишу о својој крволочности и крволочности своје цркве коју би по сваку цену да заштите, а себе рехабилитују не би ли се како тако уврстили у круг људи и опстали у било којем облику, па макар и са крвавим темељима своје хрватске државе.
       Успоставом усташке власти у НДХ, на васкрс те 1941. године, Алојзије Степинац загребачки надбискуп отпадничке цркве коју правоверни народ никада није називао сектом, благосиљајући усташког поглавника Павелића је рекао: "Док Вас ми срдачно поздрављамо као главу НДХ, ми молимо Бога  да дâ свој небески благослов Вама, вођи нашег народа".  Од тог тренутка креће систематски и плански геноцид над српским народом у којем се као жртва нашла и Српска Православна црква делећи судбинску патњу свога народа.
       Оно са чим се Хрвати никада неће суочити, а требали би, је истина и пут кретања црних усташких униформи на којима би да створе светлу будућност покољењима не признајући да је њихова црква камом и ножем здушно подржавала стварање државе у којој је свака стопа земље попрскана проливеном недужном српском крвљу. Благослов загребачког надбискупа Степинца усташком поглавнику Павелићу  допринео је издавању наредбе да Срби морају у року од дванаест сати напустити Хрватску. На сцену је ступила хрватска суровост, коју би данас, неки нови клинци- следбеници усташке идеологије да пребаце на Српску Православну цркву. (…..)

Радован Б. Милић

Литература:
https://www.index.hr/vijesti/clanak/hrvatski-maturanti-ndh-nije-fasisticka-homoseksualnost-je-bolest-a-samo-su-katolici-pravi-hrvati/845232.aspx
Мирослав Филиповић – Фра Сотона - Хрватски свештеник кољач српске деце
Иван Дујмић – „Дневник једног унука“ – стр. 107.
Иван Дујмић – „Дневник једног унука“ – стр. 108
Иван Дујмић – „Дневник једног унука“ – стр. 108