(Могући изглед насловне стране књиге)

Два потресна трактата Радован Милић насловљава питањем: КО СТЕ, ВИ, ХРВАТИ? Исписује стотине страница ауторског текста и готово исто толико скенираних докумената, фотографија, свједочења и коментара доказујући усташка звјерства над Србима од Првог свјетског рата до злогласне тзв. Независне Државе Хрватске, коју су формирали фашисти и нацисти, али су усташе Анте Павелића надмашиле звјерствима своје осниваче.

       Као мото узима мисао Меше Селимовића из ратне 1944. године:
- Ништа није добро што остаје  необјашњено, нити се историја гради на прећуткивању.
Послужио се књигом као средством пружања отпора кроатизацији српског културног насљеђа.. Завршава поруком нама који књигу читамо и онима који би је требали прочитати:
- Ред је да се пробудиш, јер ако ћутиш, овој причи никада неће бити КРАЈА.
       Управо сам одгледала, тачније одболовала и као мајка  отплакала филм "Дара из Јасеновца". Драго ми је да је Дара главни лик мојих двију књига "Латице једног цвијета" посвећених истој теми, само што су те књиге мртва слова на папиру, а филм је жива слика и природни говор који у овом случају представља још једну врло важну  компоненту вриједности, увјерљјивости дијалога и идеје. И жртве и њихови џелати говоре истим језиком којим од вајкада говори Источна и Западна  Херцеговина, хисторијско-политичким мијенама располућене постадоше поприште крвавих ратова браће по Христу. Те ратове прати филм "Дара из Јасеновца" и књига којој пишем рецензију.
       У Другом свјетском рату проживјела сам као дијете четири године слично Дари из Јасеновца, стручно и објективно уоквиреном у књизи Радована Милића. Моје субјективно вријеме траје у мени до данас и трајат ће до моје смрти која је врло близу  по реалном времену. Стога ме цијели живот привлачи све што се о Другом свјетском рату пише и приказује. У књизи коју рецензирам нашла сам не само чињенице о томе рату, него и своје психолошко вријеме. Све ово одређује мој приступ књизи Радована Милића. Она је испунила моје психолошко вријеме дубоким емоцијама. У складу с тим најинтересантнији ми је дио посвећен дјечјим патњама у Другом свјетском рату: "Јасеновац - Мучилиште за децу, а не прихватилиште". Мој емотивни однос  према књизи могао би послужити загриженим хрватским ревизионистима да ме прогласе четникушом као што овакве књиге и филм о Дари проглашавају "смећем прљаве српске пропаганде".

Беч, 25 фебруара 2021,
Проф. Др Вјера Рашковић - Зец