( У знак захвалности  за благослов који сам добила за своје књиге
духовне поезије.... )

Славица Јовановић

Исцелитељу, ти који прекорачиш провалију ,
носећи у руци бројаницу, ко житни клас ,
коме су зјвезде посестриме ,
који се никад ниси сагео испод краљевих ногу ,
а испод просјачких , полушапатом изговарао молитву за спас ,
коме из згаришта и из пепелишта ,
неугасла никну светилишта и огњишта,
коме је душа изникла на небу и постала звезда .

Певачу, песме ти птице , распеване ластавице ,
воденичару, што ситно жито песмопоја подели сиротињи ,
искушења те разапињала на крст ,
кажипрстом упирали , подметачи кукавичијих јаја ,
стршљенови и гуштери, што пресвлаче змијске кошуљице,
а не знају стопала ти у стопе Господње стају
и патуљак има велику сенку ,
а само изабрани види Божје лице .
Духовни Горостасу , инспирацијо песникиње,
берачу лековитих трава , шаке ти пуне окрепљења,
ко плод дивље руже шипурака,
травару, ти који носиш свој печат , свој грб,
свој белег од рођења , свој крст јасновиђења !

Чувару  Небеског звона, проплака икона и предсказа ,
ако не буде опраштања , каква казна може пасти са неба ,
земљотрес, суша , поплава, подрхтавања
и због нечасних  вулканска прашина на људски род ,
док се не одвоји одрод, Пастиру, лутаће твој народ.
Поштују те монахиње верне самовању,
жеднима Христа, најдужа си река, поток и извори,
уједају те за срце, ал кад је одрод, знао шта је Бог,
кад је аветиња , знала шта је светиња!?
Њима је вера значила, колико пепела у шаку стане,
тешко да ће њима да сване...

Они још беже од крста, призивају помрачење сунца .
Чудотворни, парче прага манастирског, љубио си,
ниси поклекнуо пред искушењима ,
молитва је мали анђео на твом великом длану...
И никаква краљева заповест, била оверена жигом прстена ,
није ти значила ништа, није ти реч застала у грлу,
ниси је дочекао у страху и грчу ,
знао си да браздачи имају неплодно семе ,
и у праскозорја и у предвечерја, опраштао си грехе,
чуваркућо, са манастирског крова .

Трагачу, са тобом пева хиљаду хорова славуја
и стижу поруке голоруке и босоноге.
- Шта вам вреде очи , кад не виде звезде ,
кад не знају пречицу до Недодирљивога ...
Колико има песка на мору, воде на извору,
у очима твојим има јасновида,
шака ти светионик ,  а Христ пред очима жива слика,
ни превисоко, ни предалеко, ту негде изнутра говори.
Лучоношо , који оживотвориш  небески траг,
знао си да ће врзина  кола неверника, сравнити са земљом ,
да ће одрод бити посечена шума ,
опомиње грмљавина, пролом облака , пожар
и ратови који букте ко некад .

Нерукотворени, коме си душу отворио,
 и који стоји на врху планине, који је верним душама  драг,
путоказ биће и Судија благ.
Ко баци сенку на Божије лице,
њему се губи сваки траг.
Изнад вртлога, понора, ћутања , непозван долази кад тад.
Видару, исцељују мошти светаца,
за нас  моли Богородица и хор анђела ,
ходочасник сам, испред мене света Раковица ,
манастир жила куцавица , гнездилиште малих ластавица.
И срећан си јато што си птица, златокрила птица стокрилица .

Уједаће се за језик, кад фењери твог погледа ,
обасјају пут,
кад зора пресече пупчане врпце,
а љубав твоја Светог песника, сакрије таму, покаже сунце ,
негде у небеском међуречју , негде у звезданом подмесечју ,
тамо где зоре не лелечу , Православља припалиш свећу .
И мирисаће босиљак што изникну из твог длана ,
ко миомирис смиља, незаборава и тамјана ...

Славица Јовановић
новинар и књижевник
Прњавор Мачвански

Песма је објављена у трећем зборнику Духовне поезије- Раковица 2013.год