ПРЕДГОВОР: Оглашавања еротске страсти
Од рођења осењен песничким духом и евидентно обречен песништву, Петар Милатовић већ од дечачких дана препознаје и све до касних младалачких година
испуњава то своје више позвање. Врхунац те ране фазе Милатовићевог певања представља, без сумње, његова својевремено широко популарна љубавна поема, боље рећи мајсторски угланчана романса дугог даха „Бокељско лето“, оправдано укључена у ову књигу као један од два њена основна носива стуба. Са пуно шарма и духовитости, са живом чаровитошћу поетског доживљаја и са примерном лакоћом казивања, у њој су опеване и обједињене у конзистентну целину узбудљиве љубавне авантуре Милатовићевог лирског јунака. Од ранијих песникових остварења у ову књигу увршћена је и антологијска песма „Девојачка душа у девојачкој свили“, редак пример песничког веза на мотив фолклорне, патријархално чедне еротике.
Други садржински ослонац ове збирке, ослонац без којег је не би ни било, чини читава серија екстатичних поетских одзива најновијег датума на тему зрелог, дубоко проживљеног еротског искуства. И најзад, песнички циклус «Сеоба путева», уопштенијег садржинског карактера, на својеврстан начин образује значењски лук који, нарочито својом последњом песмом, на висинама досегнуте лепоте спаја две разнoродне и узајaмно временски удаљене групације љубавних песама: „Зато треба емигрирати / У сунцокриле небосклоне / Где се степеницама / Лепоте пење / Где нико не тоне / И не стење“.
Па ипак, у Сунцокрилим небосклонима Петра Милатовића убедљиву превагу носе његове нове, еротске песме. Но, да бисмо их у очима читаоца прегнантније типолошки дефинисали, не изгледа ми неумесним опомену- ти се три најкрупнија репера српског љубавног песништва: Костићеве Santa Maria della Salute, па Дучићеве и Попине љубавне лирике, не заговарајући притом, ни околишно, неке вредносне паралеле. Нема сумње да је Костићева култна еротска песма поетски израз песникове ониричке компензације, да у тој сфери почива њено инспирацијско полазиште.
Дучићеву љубавну лирику најтачније је окарактерисала умна Аница Савић Ребац као „меморију љубави“, не дакле као опевање непосредног искуства, док се одавно стабилизовао критички суд о Дучићевом доживљају жене као идеалној пројекцији песникове маште.
Ни са једним ни са другим песником Милатовићеве еротске песме немају типолошких додира.
За љубавну лирику Васка Попе било би одвећ смело тврдити да је у ужем смислу еротска, али је његов доживљај љубави као игре несумњиво њена поетичка константа. И, управо се на тој тачки, истина повремено, Милатовићев еротски доживљај укршта са Попиним љубавним песништвом, као, на пример, у песми „Лопов небески“:
„Ако овог пролећног јутра / Пробуђена лепотице / Установе твоје зенице (...) / Да ти недостаје рука / Па и нога, или бедро / Не мршти то твоје / Поетско лице небески ведро // Немој да тражиш своју руку / Ни ногу, а ни бедро / Нећеш ништа од тога наћи / ни у кревету, ни поред / Шапнуо сам тајну речитом врачу / И небеском шетачу: / Постао сам лопов небески / И однео руку, ногу и бедро“.
Жена Милатовићеве еротске лирике је стварна, да стварнија не може бити, и тиме се, поред повременог лудизма, исцрпљује сва његова сличност са Попиним љубавном поезијом.
Све Милатовићеве новије песме – изузимајући неколике које су својеврсни препеви каквог ликовног остварења песникове „ђаволице“ - представљају ватрометно раскошне поетске трансформације конкретног еротског чина.
Ношене еруптивном страшћу и необузданом језичком енергијом, оне врхуне или у ирационалним, фантастичним призорима седмог неба или, ређе, у парадоксалности чаровезне фолклорне фантастике:
„Дојахала је на дивљем вранцу / Гола до воденице / Чврсто решена да провери / Зашто се ђаво у поноћ / У камен воденички претвара/ Узнемирени ђаво / Који се претходно / У воденички камен претворио / Од њене лепоте у поноћ / Сасвим се људски раскаменио...“ („Моћ жене“)
Отуд се и стварна жена ових Милатовићевих песама, својом очаравајућом лепотом, наизменично пројектује у два поетска одраза – у небеско астралном и у фолклорно мистичном. А сам еротски чин за овог песника нешто је више је од обичног, профаног празника. Као и код осталих истинских стваралаца, на доживљајној палети и на вредносној скали Петра Милатовића тај чин је у двојном знаку сакралне и мистериозне симболике.
Духовном бићу он широм раскриљује небеске двери, чинећи га бољим и племенитијим и сједињујући га са бескрајем у његовој свакидашњој егзистенцијалној „плакаоници“.
Марко Паовица
ПОГОВОР: СРЦЕ НА ДЛАНУ
У данашње време у коме су нове форме и експерименти у поезији свели песму на обичну, најчешће бесмислену прозну причу, држати се канона по којима се поезија разликује од прозе може да изгледа анахроно. Они који немају осећај за риму, ритам, метар, мелодију, они којима је синтакса страна или их је англизација српског језика одвела на умишљени пут европејства, своје језичко и творачко сиромаштво исказују вербалним егзибиционизмом да би прикрили своју формалну, садржајн и тематску јаловост.
Петар Милатовић није упао у ту замку свестан да песма мора бити пре свега добра, а у том случају није важна форма у дихотомији рима - слободни стих. Наравно, под условом да се у било којој од те две форме користе елементи који песму чине песмом.
Ипак, и ту има неке разлике. Наиме, једном приликом ми је Десанка Максимовић рекла да није важно има ли или нема рима, ако је песма добра, али да римована песма дуже траје. Додао бих да је и много теже на- писати добру римовану песму, па ововремена превага слободног стиха указује и на недоречене могућности данашњих версификатора.
Петар Милатовић нема те проблеме, јер је једнако успешан у обе форме, а изузетно влада версификацијом, тако да су његове песме са формалне стране апсолутно – песме!
Мајсторство песничког умећа посебно ис- казује у једној од најтежих песничких форми – у сонетима. А тематска разноликост, дубина промишљања, еруптивни искази укрштени са дубоко егзистенцијалним тоновима, чине их добрим песмама. Не упада, такође, у замку „излизаних речи у енциклопедијама“ којом се служе неинвентивни самозвани модернисти, јер је одличан познавалац лексике свога језика, иде путем на који је указао још Ђакомо Леопарди када је открио да тајна добре поезије не лежи у лексици, већ у синтакси.
Уз највеће теме живота и светске поезије, уз љубав, пролазност, смрт, о којима пева, Милатовић неосетно и ненаметљиво провлачи фину нит бола испредену у даљинама које га деле од предела завичајне земље коју је морао да напусти па да крене тамо где „сопствена те сенка/на путевима прати“ да би могао да живи бар у миру са собом, ако већ није могао да живи у миру са својом завичајном околином, јер није могао да поднесе живот у политичком режиму који је обесмишљавао његове корене, заслуге његових предака, угрожавао му и физички опстанак, а гушио му мисао догматским принудама на које слободни ум не може да пристане. Али, носталгија је неизбежна, јер „приликом великих сеоба/свако је пресељавао/своју сличност/са полазиштем...“. А „сличност са полазиштем“ и нова реалност у коју емигрант долази неминовно стварају бол у међусобном трењу из кога се рађа „алка даљине“..
Песник Милатовић, као биће по себи, покушава да стиховима превазиђе сукоб са реалним светом као бићем за себе. Није сигуран да је решење у трагању, јер „не треба путеве/учити кораку... прићи ће они/твоме знаку.../, али можда „треба емигрирати/у сунцокриле небосклоне“ да би се у вечности сјединили биће за себе и биће по себи. А да би се тамо стигло „купићемо сви за вечност улазницу.../и од речи својих низаћемо бисер- ницу“.
Љубав је „она која покреће Сунце и остале звезде“ певао је велики Данте Алигијери. А ни Петар Милатовић није могао да мирује због љубави, она га је покренула када је „дојахала је на бесном вранцу/гола до воденице/ чврсто решена да провери/зашто се ђаво у поноћ/у камен воденички претвара“. Данте је у свом стиху мислио на Бога, а Милатовић у љубави види извориште оне која је од Бога. На крају и он стиже, као и Данте до светлости Бога, кроз љубав.
Судећи по ерупцијама осећања према жени и племените еротике у овој књизи, песник не може да живи без љубави и никада се не би пробудио из оностраности да није ње. Она му је неопходна да опстане, да буде свестан себе: „Рекла си да ти будем јастук!/ Ево, у јастук се претварам,/наслони уво на моје срце/и ако случајно стане/пробуди ме!“
У обесмишљеној данашњици у којој етичке и моралне вредности падају пред налетима оних који би да владају светом, па зато гуше најплеменитије људске врлине, опстанак песника и поезије би требало такође да буду доведени у питање.
Али, он опстају зато што нису мерљиви аршинима користи и профита. Нису склони перверзним и неприродним приказима стварности. Јер, песници знају да живот није видео игрица, да вредност живота није у материјалном, које служи само као подлога физичког опстанка. Знају да је божја промисао подарила човеку духовну димензију, без које би човек био зомби.
Петар Милатовић не пристаје на артифицијелни зомби свет. Не пристаје на испразност. Он посвећено ходи светом поезије и носи своје срце на длану!
Драган Мраовић
У Београду, 3. септембра 2014.
