Својевремено сам у једном есеју за реалистичку прозу написао да је највеће савршенство, у ствари, најсавршенија једноставност, а управо је то Ратко Антонијевић потврдио у овој књизи која се чита у даху, књизи која обилује личним и колективним

драмама, на домаћем и међународном плану, драмама са срећним исходима и сврсисходним едукативностима.
   Ишчитавајући ову реалистичку сагу одмах ми се наметнула, као основна водиља, чињеница о космичкој карактерологији малог народа који чини велика дела, почев од прве до последње реченице овог изузетно лепог приповедачког штива које је, без икаквог претеривања, карактерна слика на можданом платну дедова, синова и унука, као и даљих предака и будућих наследника.
   Антонијевићева фабула је чврста, има хронолошки ток, уздржаност и одмереност, без јаких страсти, патетике и хиперболисања, што значи да је аутор овладао приповедачком техником реализма са историјским и етичким, на једној, социјално-психолошким, на другој, и емотивној, мисаоној и духовној компоненти, на трећој страни, о човеку који је слоп духовних, мисаоних и емотивних констелација по мери Бога, а управо то приповедачко тројство, гарантује аутору сигурну списатељску будућност.
   Антонијевићеви дијалози су концизни, збијени, језгровити, проткани мисаоношћу, етичношћу и духовношћу, а језик дијалога је једноставан, толико близак свим далеким прецима и потоњим потомцима.
   Ова сјајна реалистичка проза је у функцији карактеризације свих протагониста и памти се по богатству наративности која, што је врло важно истаћи, ефектно потире деструктивну лакоћу заборављања у народном бићу.

   То потирање деструктивне лакоће заборављања наилустративније видимо у свечарском и светом враћању свом народном корену, својој памети, светим заветима предака како би се  чувало и бранило отачаство применом препородитељског начела: хтети, смети, умети, а управо то је заштитни домаћи знак насупрот блештавог кичераја белосветске помрчине која је испуњена најгушћим мраком душе, који аутор зналачки осветљава насушним речима истине са којом се рађамо и трајемо, потврђујући, на тај начин, неприкосновену истину да се етичка водиља у бићу народа прва јавља и последња нестаје, или вечито траје.
   Оно што је врло важно јесте чињеница да аутор лако барата једноставношћу која је у стању да размрси најкомпликованије ситуације у људима и око њих.
   То значи да је Антонијевић избрусио своју приповедачку реч до лапидарног сјаја.
   Поред тога, ликови  у овој књизи интроспективно пониру у дубоке слојеве сопственог бића, до високог унутрашњег просветлења које исијава позитивном енергијом на свет око себе.
   То се најбоље види у љубави два млада пара које је аутор сликовитом сугестивношћу увео у више сфере живљења и мишљења, ефектно потрђујући на тај начин познату премису да  се праве љубавне приче никад не завршавају већ трају, а управо ту трајност аутор је обезбедио вештим потезима списатељског пера.
   Истовремено, аутор је из религиозно хришћанске перспективе верно пренео све оно што је дубоко укорењено у памћењу српског народног бића, а што чини основно извориште и коначно исходиште појединца и народа.
   Овај рукопис Ратка Антонијевића  најтоплије препоручујем издавачу и читаоцима, убеђен да ће и читаоци, као и потписник ових редова, ову књигу прочитати у даху, јер управо та чињеница је најбоља препорука и издавачу и читаоцима!

http://slovoslovlje.info/2015/03/blog-post_2.html#more
 
Беч, 18. фебруар 2015. године.