„Већ годинама стоји на ћошку код Суда, као једини градски букиниста који продаје искључиво сопствене књиге. Слободан је уметник у сваком смислу, па и у оном да је „ослобођен” од било које врсте прихода“ – почиње причу новинар крагујевачких

Недељних новина о аутору и сараднику СРБског ФБРепортера, песнику Рајици Марковићу.

– Слободан сам као птица зато што се храним мрвицама, описује он своју ситуацију сопственим афоризмом и наставља у истом стилу „самосталног уметника и још самосталнијег трговца” духовито римујући: „Божија луда испред Суда”.

    Песник и мислилац који на сопствени начин, како он каже „отворених очију”, промишља и „бележи” без икаквог улагивања нашу свакодневицу, Рајица Марковић, нашим суграђанима познат и по надимку из бурне младости Рајко Црквењак, објавио је нову књигу „Сведочење из Часних верига”. И, ништа. „Ни писма, ни разгледнице”, ни ретка од сабраће по песничком перу, цртице или помињања од оних који деле његова верска или било која друга убеђења. На лицу места, колико се то може у обичном, пуком новинарском тексту исправљамо ту неправду.

    Иако овдашњој јавности познатији као песник, Марковић је већ годинама присутан махом у електронским издањима на интернету, блоговима, сајтовима и порталима као писац особене форме, размишљања, есејистике, трактата… По написима који највише личе на проповеди.

– Проповеди грешног раба, скроман је Рајица. Реч је о религијско-филозофској прози.

– Сведочење из Часних верига засновано је на оковима Светог Духа, када мораш да причаш истину и само истину и ништа друго, каже Рајица који истину и пише и живи, ма колико га то коштало.

Сходно свом стилу Рајица почиње у књизи са крајем, и то „Крајем евроунијатске политике”, а завршава са „Јагње ће их победити!!!” Овако конципирана књига има и своју практичну страну, може се читати слободно, јер у питању су потпуно независни текстови.

Аутор пише о сукобу цивилизација, изневеравању традиције попут текста о престанку служења војске, ММФ-у (кога од милоште „крсти” Међународни муљаторски фонд), режимским мраковима, педерастији и то не само оној као алтернативном сексуалном опредељењу, или да је нама, данас и овде као савременим робовима свеједно да ли еклинирамо ка „Истоку или Западу”…

За своје досадашње поетско стваралаштво награђиван је два пута „Златним пером” у Љубљани (2012. и 2013. године), које додељује српска дијаспора у Словенији, а био је и победник на конкурсу за поезију страгарачких „Дана шљиве”.

Поетски дар је у њему чучао „од детета”, успаван и умртвљен радом у Војној фабрици, а онда…

– После борбе за промене, када ми је чак и суђено, а које су се показале да нису биле никакве промене већ само козметичке, посвађао сам се са системом јер не могу више сам себе да лажем. Стао сам на улицу и ту сам већ четрнаесту годину, а песме сам кренуо да штанцам једну за другом. И данас, Богу хвала, излазе из мене као бујица, не крије Рајица.

Његова прва песничка дела била су добро примљена од колега по перу – крагујевачких песника: Саше Миленића, Владимира Јагличића, Ненада Милосављевића…

Преокрет догодио се прво у његовој души па потом и у поезији.

- Почео сам са поезијом, али сам у себи открио и искреног верника. Пошао сам, што се каже, „вером из незнања”, и успео да скинем „димну завесу са очију”. А, кад прозреш истину никоме ниси потребан, искрен је он, не кријући и даље свој отпор сваком систему.

А, није да није било покушаја да се под неки вид његовог окриља подведе. Крагујевачки новинар и публициста Миодраг Стојиловић срочио му је сасвим лепу и пригодну препоруку и молбу за пријем у Удружење књижевника Србије. Ништа ту Стојиловић није изоставио, ни да песник „сам носи свој крст” нити да је „одан свом унутрашњем гласу”, али Рајица је ову молбу одбио да потпише.

– Ако по свом делу заслужујем, онда нека ме и приме, а не да молим и преклињем у писаној форми, остао је Марковић веран својим гласовима.

– Ни један позиционирани крагујевачки писац више ни не пролази поред мене и ћошка крагујевачког Суда. Па, ако, јер ја пишем чисто ради себе и сведочанства Божије истине. Ја пишем по својој, а они нек поступе по сопственој савести, сматра наш саговорник.

Овако већ четрнаесту годину живи са женом и четворо деце са нула динара, али не прихватајући ни улогу социјалног проблема. Инвалид је од 1992. године због тешке хроничне опструктивне болести плућа.

– Нека ме и прећуткују. Не тражим ништа, само пензију за две деценије у наменској индустрији, како бих као грађанин могао да измирим своје комуналне обавезе и дажбине, а не да због тога идем по судовима, поручује Рајица из сопствених Часних верига.