Piše: Ðuro MILEKIĆ, književnik

Povodom 80-te godine rođenja akademika, prof. dr Kaplana Burovića, naš poznati književnik Ðuro Milekić, autor mnogih dela, laureat zlatne medalje Srpska kruna, plakete

Srpski vitez i Sveti ratnik, ordena Ðurđev krst, počasni član Slovenačko-srpskog kulturno-humanog društva SRETENJE, iz Slovenskih Konjica, član Udruženja književnika Srbije i Matice Srpske, preduzeo je pisanje njegove biogafije, ali ga bolest u tome sprečila. Ono što je stigao da napiše, nekoliko fragmenata, objavljujemo ovde ne samo u okviru 80-te godine rođenja Akademika Burovića, već i u okviru 50-te godišnjice objavljivanja njegovog romana IZDAJA, koje je za sada, pored poeme BOJANA, njegovo glavno književno delo, proglašeno u inostranstvo za chef-d’oeuvre, pa i objavljeno pet puta, od kojih treće izdanje – u 100.000 primeraka.

Ovom skromnom knjigom
časno se obeležava osamdesetogodišnjica rođenja,
neprekidna borba za slobodu i demokratiju
 i svestrano značajno i neobično plodno
književno-naučno stvaralaštvo Srpskog viteza
i Svetog ratnika gospodina Kaplana Burovića,
profesora, doktora nauka i akademika.

Poštovani prijatelju čitaoče,
   Naći se i stajati, iskreno slovom rečeno, pred književnim gorostasom Kaplanom Burovićem i njegovim književno-naučnim, istorijski značajnim ostvarenjem, treba biti hrabar, osetiti svoju malenkost i određeni strah. Treba imati, iskreno rečeno, dužno poštovanje.
Imajući najveću čast i najuzvišenije poverenje u životu, a to je da preberem njegova mnogobrojna književno-naučna ostvarenja i izuzetno herojske podvige, bez presedana i u  istoriji čovečanstva, da upoznam njegov život, isusovska  stradanja i prometejsko istrajanje, sa dužnim poštovanjem i velikom odgovornošću pred sudom vremena i istine, prihvaćam se ovog neimarskog posla.
Sve je ovo zaista malo.
Za sve ovo pred sobom imam njegova brojna kniževna, naučna i publicistička dela, čiji je broj ove godine dostigao 133, kao i preko 150 drugih, napisanih za i protiv Njega, od njegovih mnogobrojnih prijatelja i – isto tako mnogobrojnih neprijatelja !
Veliki brate Kaplane, iskreno vam se zahvaljujem na jedinstvenom poverenju, kojim ste mi stavili na raspoloženje sva ta izdanja.
Isto tako se zahvaljujem i Narodnoj biblioteci “Sveti Sava” u Aranđelovcu, gde mi je pružena pomoć i stavljen na raspoloženje uzorni vodič – knjiga Bogdana Popovića “ISTINA O DUČIĆU”.
                                                                                                                                   A u t o r

Umesto uvoda
   Pred svetlim (sjajem Zvezde Danice) imenom i grandioznim (dovisjem Keopsove piramide) književno-naučnim delom, kome je nedosegnut filantrop, altruista i poliglota posvetio, podredio i žrtvovao celi svoj život, mladost, slobodu, porodicu, decu i sve što mu danas nedostaje a mogao je da ima mnogo više nego što nezasluženima pretiče. Imalo ozbiljan građanin, kome je iskreno stalo do etike, trebao bi stati i pokloniti se.
Zašto je sve ovo žrtvovao?
Za Slobodu, ravnopravnost čoveka, ideje proletarijata i nešto što je pred čovečanstvom najpogubnije – a to je ISTINA !
Zato je u svetu pobunjenih, poniženih do obezvređenja, obespravljenih, potlačenih, ojađenih…danas jedini u liku sveca koji Istinu propoveda – živi Mandela!
Za svekolike humanosti Majka Tereza.
Po poreklu plemić. Srećnik rađanja i lični (na svojoj koži) osvedočenik tragičnosti življenja. Heroj prkosnik, dostojanstvenik mitoloških heroja grčkih tragedija.
Sve vreme pravdoljubac i nosilac svoga krsta.
Srpski vutez sa zlatnom Srpskom Krunom, Sveti ratnik i Uvaženik Sveslovenske niti bratstva i sloge, koja se dodeljuje samo čuvarima časti, vere i  tradicije slobodarskih vrednosti.
    Imajući u sagleđu sve ovo pomenuto kao i bezbroj drugih saznanja, sa iskrenim i dužnim poštovanjem, dižem zdravicu, čašu suza, palim najveću sveću prosvetlenja pred budućnošću Kaplanovog dela, sve u slavu raspetnika na točku istorije, dostojanstveniku –Građaninu sveta Kaplanu Buroviću-akademiku.
Pozivam se: ”Nebo i zemlja će proći, ali reči moje neće nikada proći”,
Jevanđelje po Marku, gl. 13.

Quo vadis, Kaplane ?!
U knjizi Meše Selimovića DERVIŠ I SMRT njegov junak kaže (citat po pamćenju): „četrdeset mi je godina. Još sam mlad da bih imao želja ali i odveć star da ih ostvarujem.“
Srećnik poživljenja Kaplan Burović upravo ove godine slavi osamdeset godina života sa – samo nešto manje – i  književnog  neimarstva: objavljivanje njegove disidentne poeme BOJANA i disidenog romana IZDAJA.
Zaista lepe i zavidne godine, reći će neko.
Bogami i za poštovanje starosti, neće oćutati bližnji.
Trebalo je, Kaplan to najbolje zna kako, iste živeti, preživljavati i doživeti.
Kako danas sa istima živeti? Da li će se zapitati iko?
Danas nema ni priznati radni staž za penziju, ni redovnu, ni invalidsku. Ni starosnu pa ni porodičnu.
Od njega digli su i oprali Pilatove ruke Majka Crna Gora, pomajka Srbija i sestra Makedonija.
Obe crnogorske akademije: Dukljanska i Akademija naka i umetnosti Crne Gore. I  Srpska akademija nauka i umetnosti. I Makedonska akademija nauka i umetnosti. Ali ne i jedna strana Akademija nauka i umetnosti! Ne i svetski akademici, svetske naučne institucije. Ne i Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit Crnogorsko-primorski, g. dr Amfilohije Radović, koji mu je upravo ovih dana blagoslovio delo SKADAR.
Sve socijalne institucije ćute.
O ovom velikom građaninu sveta, prof. doktoru Kaplanu Buroviću, akademiku, živom Mandeli, samo zbrinjava, koliko-toliko, što je za svaku pohvalu, humani švajcarski radni narod, koji mu daje zalogaj hljeba koliko da preživi.
Osamdeset godina! Srećno doba srećnijeg besmrtnika!
On još neumorno radi, stoji na braniku Svetog ratnika, na braniku naučne Istine i – domovine. Istrajava prometejski na nedovršenom delu koje se zove Život.

Akademik Kaplan Burović na zubu (ne) moćnika.
   Upoznavši se sa sudbinskim delom i životom prof. doktora Kaplana Burovića-akademika, pomno iščitavši njegovo umno kniževno i naučno stvaralaštvo, time sve više uranjajući u tako veliki opus, izuzetno stvaralačko zdanje ovog izuzetnog umnika, sve se bojažljivije prihvatam pera da i sam napišem pisanu reč u prilog osvetljenja njegovog lika i odbrane istog pred nemilosrdnim vremenom.
    Treba biti dovoljno drzak ili hrabar pa se latiti pera i oslovorečiti svoje sagledavanje kad je o istome već hiljadama stranica napisano a tek o čemu je sam o sebi napisao kroz komentare i mnoge knjige. Tim više raste osećaj opreznosti.
U ovom slučaju najpredanije i na stabilnim osnovama književnik Radovan B. Milić osetio se dužnikom i pozvanikom, prozvanim po savesti, da se predano oposli njegovom sudbinom života i mukotrpnom odbranom književno-naučnog stvaralaštva kroz čitavu knjigu „SVETSKI RAT PROTIV JEDNOG ČOVEKA – Akademik Burović disident broj jedan“. Bolje rečeno romanizovanu hronološku ratničku biografiju pred neumitnim vremenom pred kojim se ne uzmiče, ne predaje i ne posustaje.
    Književnik Radovan Milić se uhvatio i prihvatio koliko ogromnog toliko i odgovornog posla da je istome iskreno i za pozavideti. Koliko se pozvanika za i protiv do sada oglasilo najprimerenije se poslužiti samom knjigom i citatima iz iste. Boljih svedočanstava što nema nego i ne treba.
    „SVETSKI RAT PROTIV JEDNOG ČOVEKA” - disidenta broj jedan, 43 godina robijanja, mogla bi biti Biblija kako se odupreti zlu, istrajavati do pobede. Potanko iščitavajući je, Milić predanog čitaoca vodi ruku pod ruku svim stazama stradalnika, junaka i viteza, heroja jedne istine. Sa Kaplanom Burovićem on vraća vreme unazad. Ne upire prstom u onoga ko bi trebalo da bude pozvan da stane pred stub srama, ali upriličuje onoga kome lik osvetljava sopstvena aura. Čini se da je i sam autor podjednako poistovećen svojim likom u drugi deo Kaplana Burovića.
Predano unešen u lik i delo K. Burovića čitaocu oživoćuje slike prošlosti književnika, naučnika, akademika da se tako i sam čitalac s vremena na vreme oseća tugovnikom.
    Da li je stvarno i koliko Kaplan Burović Mandela naših prostora? Mučenik i stradalnik, najbolje će sagledati čitalac koji pred sobom raskrili knjigu biografski roman iz pera Radovana Milića. Tako će i sam, dobrim delom osetiti i preživljavati golgotski put Kaplana Burovića.
U literaturi, našoj i svetskoj, skoro da i nema istinskijeg stradalnika, žrtve života, tragičnijeg lika od samog Kaplana. I porodice istog u najtužnijem opisu. Da se čitalac zamisli i postidi što pripada rodu civilizacije. Sav, od A do Š, život akademika Burovića je živa istinska drama i tragedija bez ikakvog preterivanja. Dostojan posvećenja u sopstvenoj neravnopravnoj borbi, u kojoj nijednom nije prihvatio poraze. Nikad i nigde da ustukne, pokaje se, kičmu nije podvio ni kad je živ dran. Ne ponizi se ni pred kuršumom, ni pred vešala, šro mu piznaju i strani naučnici, istraživači istine o njemu i njegovom stvaranju.
Nije li i Isus isto tako činio? Primer Isusovskih muka u ukletom vremenu civilizacije.

    
Dosvedočenja i dosvetljenja delu.
   Vredna priznanja, zaista u dosta zakasnilom vremenu, kada većinom svaki ozbiljni stvaralac, uglavnom u osamici, prebira uspomene i zapisuje sećanja, ono što se izdešavalo u mladosti, počela su da pravozasluženo tek odskora stižu gospodinu Kaplanu Buroviću-akademiku, od jednog dela naroda kome s ponosom pripada, naroda koga ovaj Građanin sveta slavi, goloruk brani, oličuje i nadasve najčasnije, ma gde se nalazio, predstavlja.
Nije bilo, a nema ni dan danas, naroda koji se svojim herojima, od mitskih vremena, junacima, požrtvovanicima, oslavljenicima...davno priznatim od sveta umetnosti i nauke ne ponosi i likuje, samo jedan, kao uklet, narod srpski marginizira svoga jedinstvenig izuzetnika, posvećenika Pravdi, jednakosti, Slobodi, istini i časti, prećutkuje.
Perom i slovom Sveti ratnik danas ima uhleblje u tuđem svetu !
Teret slave nije mu slomio pleća ni pogrbio leđa, zato snagom volje i dostojanstvom, dignute glave, stasom i stavom Srpskog viteza korača u susret Svetlosti.
Ako je Kaplanu Buroviću – akademiku, za sve što je uradio, postigao i žrtvovao, dovoljna nagrada za goli život – NOBELOVA NAGRADA NEĆE GA POSVETITI !
Književnik Kaplan Burović kao da je samim rođenjem predodređen da ceo život bude velikomučenik, stradalnik i književni propovednik. Posvećenik slovu i reči.
Rano se, đački, oglasio u srpskoj poeziji da bi se kasnije još uspešnije latio proze.
Već tada započeo da prima književna priznanja, nagrade koje će ubrzo presahnuti. Ali kako i svaka medalja ima dva lica, jedno bliže očima da opčarava, a drugo, bliže srcu da tajnuje.
    Pesmom, poemom BOJANA, oslavio se dvostruko kao niko do tada. Dve pamtljive nagrade: U Beogradu za istu dobio je za uspelost prvu nagradu i Povelju-pohvalu, a kao krunisanje, nadasve i nagradu da ode u zatvor što je tada bilo sasvim lako zaraditi.
Ne zadugo, u inostranstvo, stigla ga nova nagrada, drugo književno priznanje za priču Majčino srce, zatim, prva nagrada za pripovetku Studentski dom, a u zatvoru Albanije – godišnja nagrada za disidentni sonet Doći ću, dodeljena od onih koji su ga upravo za disidenciju uhapsili i kaznini na smrt.
Od vremena, kod dokazanih stvaralaca, vlada i kruži pošteno mišljenje da je Kaplan Burović još odavnije zaradio i Nobelovu nagradu. Ako se za istu čeka u redu ili na nekom spisku, mnogi su je, daleko manje zaslužni, odavno načeli da troškare. Kaplan Burović je gospodin, neće da se ugurava, moljaka ili se nameće u redovima.
Za najdraže, svakako mu služe na čast i dostojanstvo, su mnogo zaslužne posvećene pesme i tekstovi iz ruku i pera poštovalaca. Nedavno je od Udruženja srpskih pisaca Švajcarske stigla zahvanica Za doprinos u radu i predstavljanje lepe pisane reči u dijaspori, povodom pet godina postojanja i plodonosnog rada.
Ali Kaplan Burović je svetski disident broj 1, uz to, po sreći ili nesreći, sin malog naroda, srpskog naroda, koji je do krajnjih granica oblaćen u očima lako povodljivog sveta. Nekada hrabar i častan, priznat po ratničkoj velikodušnosti da bi, odjedared, bio anatemisan. Od strane moćnika. Ako postoji Božija pravda, ako postoje ostaci etike, svakome će dogledno vreme suditi. Moćnici će stiđevno suditi sami sebi.
U najzrelijim plodonosnim godinama, skrajnutom u dalekom svetu, daleko od zavičaja, Kulturno-istorijski centar „Srpska Kruna“ u slobodarskom gradu Kragujevcu uvažava akademika Kaplana Burovića, dodeljuje mu zlatnu Srpsku krunu, proglašavajući ovog dostojanstvenika veleslavnih peraških grofova i za Srpskog viteza.
Ista institucija, za njegovu neposustalu borbu, nepokleknuće, ratovanje srcem i perom bez barjaktara ispred sebe, uvašava ga zvanjem i nosiocem Povelje Svetog ratnika, a zatim i Poveljom Sveslovenska nit, koju mu potpisuje lično kozački ataman, pukovnik Vojislav Vidaković.
Sva ostala kniževna priznanja matičnih država Crne Gore i Srbije i institucija istih zaobišla su ga brzinom alpskih vetrova.
Kaplan ne tuguje, ne srdi se, on je milosrdnik, pa tako ispada da im svojim prećutom isti čak na svoj našin prkosi.
On je trpnik koji se ne predaje.
Kaplan je gorski bor na goločepu surog kamenjara, od koga i ljute vetruštine se vratolome u surdume i bestragije.
Časna i svetla priznanja su mnogi prevodi na svetske jezike njegovih knjiga gde se pomno čitaju i izučavaju. Časna i svetla priznanja su mnogi strani organi štampe, radio-televizije i sajtovi interneta, koji govore i pišu o njemu na svim jezicima sveta.
Do sada, ne nedodavni, gluvonemi, daltonisti i kratkovidnici, nije li krajnje, na samom izmaku vreme, vreme da se zamisle: kako, kojim dugom, na koji najprimerčjiviji način da se barem delimično oduže delu i imenu Kaplanu Buroviću, akademiku, svakako i neporecivo Građaninu sveta, svom odanom i odranom sinu.

Aranđelovac,
14/31. na Sretenje 2014.