Пише: Рајица Марковић /КГ /Србија

   Да ли да изумрем, ил да се изродим
Ил животом да се смрти ослободим

Дилема се ова пред Србље препречи
Да их заблуделе доведе до Речи

Племенито срце пишти и крвари
Самосвојном раном за племенске ствари
Срце које светом граби само своје
Из рђаве земље дрво рђаво је

Он болести наше носи и слабости
Путем до Голготе да нам смрт опрости
Учитељ нас учи, Спаситељ спасава
Озлобљеног тела, поставши нам глава

Он једног избира да бдије над свима
И да свако племе поглавицу има
Овај своју главу на тањиру шета
А он живи главом Спаситеља света

Он судија јесте што по правди суди
Да се од племена не одмећу људи
Он кајању зове и казнама прети
Док не окрилати, на небо одлети

Изнад сваке сузе и племенског плача
Лебди племенита душа доброг врача
Који сваки уздах слухом оца чује
И именом Сина бољке исцељује

Кад се ова свеза с вечношћу раскине
Под теретом греха грешно племе гине
Видају га врачи зе нечасне новце
Грабљиви га вуци растржу ко овце.

 
Аутор: РАЈИЦА МАРКОВИЋ