"Док читате роман Симфонија Винавер Милована Витезовића свакако ћете се сетити новеле Шешир професора Косте Вујића или, макар, изванредне тв-драме истог наслова од истог писца. Што ће рећи да Милован Витезовић, ето, већ низ година, устрајно негује онај тип врло читљиве књижевности, која се, пре свега, заснива на анегдотској реконструкцији минулих времена. У центру његове пажње су, то сада извесно знамо, фигуре и животи такозваних
виђених људи кроз које свака култура, а српска опет на свој начин, бива репрезентована. Симфонија Винавер, у поднаслову „роман са великом господом београдском", склопљена је, заправо, као један живи, духовити низ епизода из београдског књижевног и културног живота у доба одржавања Првог интернационалног конгреса слободних зидара, 1926. године. Идући од слике до слике, од ситуације до ситуације у којима његов главни јунак непрестано мења саговорнике и тако, заправо, разговара с епохом, Витезовић склапа једну станичну наративну композицију која се не развија драмски (не стреми кулминаторној тачки), већ трепери у музичкој равнотежи појединих поглавља. А главни јунак је, наравно, Станислав Винавер, несташни младић наше књижевности, језички вулкан и спиритус мовенс српског модернизма двадесетих и тридесетих година (које су, види се то из данашње перспективе, изнедриле оно најбоље што смо икада имали), творац једног преобилног, разбарушеног и разностраног опуса, никада стуб који подупире наше књижевно небо, али увек култни визионар који том небу даје основну боју. Он је епицентрални лик Витезовићевог романа, лик регулатор, и лик катализатор, који, са хиљаду руку, повезује и упреда све главне нити културе свога времена." Издвојено из Поговора Михајла Пантића.
"Роман о Винаверу „са осталом београдском господом" - остала господа су: Милан Ракић, Јован Дучић, Слободан Јовановић, Бранислав Петронијевић, Николај Велимировић, Бора Станковић, Милош Црњански, Растко Петровић, Бранислав Нушић, Милош Ђурић, Александар Белић, и прегршт других који служе писцу за „сенчење" главног јунака романа - тај роман настоји да нам представи и живи ток једног времена и људи у њему, на први поглед лако, додиром анегдоте и портрета, хумора и озбиљности, „духа времена" и људи од духа. Тежишна тачка, разумљиво, у мрежи збивања јесте - Винавер. Његов хумор, може се рећи хуморни елан, ниче и расте на виђењу супротности, у свету и код нас; он види, осећа и зна оно што већини измиче или што владајући обрасци у времену покривају свом дужином и тежином.
Има, међутим, једна вредност коју свакако не треба испустити из вида кад је реч о овом роману о Винаверу и „осталој београдској господи". Ова књига оживљује једну лепу, бар нама, и драгу представу о духовној атмосфери Србије и Београда који су били, о средини и људима који су знали, осећали шта је ред, стил и обзирност; и онда када су све те појмове доводили у питање. Пријатељ је доследно бранио свог пријатеља; начелни људи су доследно бранили своја начела; људи од укуса доследно су бранили и неговали укус." Издвојено из Поговора Мирослава Егерића.
