Србице моја заборављена,
ћирилицом замењена,
латиницом запрљана.

Сербљу отимана.

 

Књиго моја
несрећна,
ћирилицом трукована,
и (не) заборавна.

 

Памтиш ли ми
ти из Винче знаке,
и Србици
до шесн'естог века,
одржане,
а ломљене краке?

 

Памтиш ли ми
Србина,
пре Христа,
српски
значај,
и данашњи вапај.

 

Бележиш ли
ко га је родио,
ко Србину
писмо оставио,
и низ воду
упустио,
Србицу да лута?

 

Куд му данас ћирилица плута?

 

Сећаш ли се
Ромејскога цара,
из Грчке Ћирила,
и Метода му брата,
што пред папом
у латинском Риму,
крај Петровог
Светог гроба,
једначише
што се не једначи,
у ондашње време,
за данашње доба?

 

Ил'су браћа србска,
и србске су крви,
па би Србе,
да уздигну први,
ил' Ромејци жељни славе,
Родоверне,
да покоре
Криви,
небројећи страдалне нам главе.

 

Зашто Визант
са Ромејским царем
туђинца к'о свога да диже,
осим ако интереса није,
православљу да му приђе ближе,
и уништи непокорне Србе
качећи их и данас на врбе,
затирући Србицу им свету,
у колевци нерођеном детету!?

 

Зашто име
планини да брише,
од Сербала брда библијскога,
они „јуче“
Синај измислише,
да  Србима обришу трагове,
да тај народ
не постоји више!?

 

Ал'не може, осташе им слова!

 

Манастиру
Светој Катарини,
подарише папиРусе србске,
у Мокатебу подножју Сербала,
пењући се путељком ка Богу,
да преузму
десет заповести.

 

Словима се сербским,
стање записало,
ЕтРуси- Србини
Расини се зваше,
с'Латинима скупа,
Рим им основаше.

 

Историју стару,
данас Латин криви,
па Расени и Рашани
за њих нису живи.

 

Из тефтера њиних,
Србицу нам бришу,
па на србску земљу
и народ кидишу.

 

Угрозише Србицу,
фонетско нам писмо,
олако тврдећи
да ми Срби нисмо.

 

Историју творе
па нам нову пишу
од Немањић Стефана
до данашњих дана

 

Не казаше курве
ко га је родио,
и ко ли је народ
пре Стефана,
и Христа водио?

 

Огади им
србско,
православно име,
историјска
доказања права,
да је Србин
најстарија глава.

 

Па све бришу
и поново пишу,
заменски нам сунете истину,
како Срби,
Срби више нису,
већ да Срби
словенством одишу.

 

Ал' не могу Србица је јача!

 

Она нама
нашу веру чува,
и брана нам трајна
пред ђавољим светом,
пред наумом
Ромејскога цара,
да истину
од Света сакрију,
по заслузи
два солунска брата,
Србици би
да затворе врата,
ћирилицу да направе нову.

 

Ћирилова слова многи нису знали!

 

Против Бога
никад,
не могаде нико,
Он је Србе
из недра изнико,
зато напор
у воду им паде,
полажући
све у Вука  наде.

 

Вук је нову
подастро истину,
реформис'о
„њину“ ћирилицу,
ћирилицу,
савршено писмо,
уграбивши међ'народом славу,
„оћутавши“
најумнију главу,
ученог нам славног
Мркаљ Саву.

 

Правописну битку,
повео је први,
учинио много
и доста постиг'о
ученост му сама
не беше за доста,
вучју силу он није достиг'о.
нит'је Саво борбу
до краја издиго.

 

Чувајући веру,
завичај, и образ,
он понуди народу
непобитни доказ:
„Есам бенаст,
ил'бенасти су други,
зашто учим
то што не разумем.“

 

Па „протресе“
„србску“ ћирил-ицу,
очисти је
непотребног труња,
те одбаци пола,
постојећих слова,
оставивши Вуку
да се и он мучи,
не бил' са Вуком дошла,
азбука нам нова.

 

Не издржа Саво
ту напорну муку,
испустивши рано
племениту душу,
он препусти славу
сналажљивом Вуку.

 

Католику,
Јернеј Копитару,
не промаче
Савина студија,
те он не да,
„Хромом“ мировати,
док речника
србског не сачини,
доносећ'му
Ху-ур-ватскије књига,
Бјелостенца и Јамбрешевића,
доводећи
Србе до очаја,
и њиховог гласнијег вапаја:

 

„Вук је лутка
Јернеј Копитара
за његову
Римску пропаганду.“

 

По предању Светога Јустина, Римска црква хришћанска није.

 

На челу те цркве
Сатана се крије,
којег Господ
благосиљо није,
нит Петровим
наследником
прогласио,
већ се јерес
сам украсио,
"ореолом" и папским,
и мучким,
па јуриша
у нове нападе,
идејама  Евро-америчким.

 

На просторе
србскога народа,
изручише све погане силе,
православну
да униште земљу,
веру праву,
веру православну.

 

Бомбардују и дању и ноћу, сад највише језиком „простачким.“

 

Насрнуше
и на србско писмо,
што је јерес
зове ћирилицом,
ћирилицом
уместо Србицом.

 

Ватикански наум,
да расрби Србе,
да натакне
невине на Врбе,
да самеље србске,
препреке на путу,
ово схвати брате
ко истину круту!

 

Ћирилицу
лако избрисати,
србско име
тад ће нам нестати,
србски траг
ће тако урнисати.

 

Ћирилова слова не зна читат'свако, а Србицу и дете ће лако!

 

Ћирилицу савремену, свету,
Потребно је Србицом назвати!
То је браћо
и хитно и преко,
за векове име да спасимо,
(не) рођеном србском детету!

 

Памећу се морамо призвати!
Нек' не буде,
да вам нисам рек'о!

 

Словенске Коњице, Словенија, 15. 08. 2015

 

Радован Милић је рођен у Аранђеловцу - Србија. Добровољни је учесник рата 1999. године на српском Косову и Метохији.

 

 

 

Оснивач је и уредник електронског двојезичног часописа Трагови – Следи (јуни 2013)
Оснивач и председник словенско српског културно хуманитарног друштва СРЕТЕЊЕ из Словенских Коњица (октобар 2009)
Редовни члан Матице српске из Новог Сада (2013)
Добитник Ордена КРУНА (2013)
Добитник признања Слово Љубве – Културно историјски центар Крагујевац
Добитник златне значке „СРПСКЕ КРУНЕ“ и признања Српски витез
Почасни члан Савеза српске дијаспоре Словеније
Члан удружења српских писаца Словеније.
Дописник и колумнист часописа Новинар Де – Минхен
Дописник листа српског расејања Корени – Шведска
Дописник часописа Отаџбина - листа Савеза српске дијаспоре Словеније