D. Vasić / Beč / Tragovi

   Naslov zbirke pesama "Živi ako smeš" ne samo da je simboličan, već u sebi sadrži bitne odrednice ove specifične poezije. Specifikum je i u sadržaju i u formi pesama. Sadržajno se varira šarolika tematika. Naravno, dominira ljubavna, ali ne čini isključiv tematski korpus pesničke zbirke. Ljubav pesnikinju "grli kao što

sunce ljubi more i grli zore". Njena je ljubav fanatična. Ljubljenog čoveka poređuje s anđelom sa dva jaka bela krila - "dva jedra široka". Prvi je dojam da je sve crno

u ovoj poeziji: oblak je crn ko zemlja crnica "da crnju niko ne vide". Drhtaj njenoga tela i crna noć se druže. Svaki njen pokušaj u provaliju vodi. Turobna je to poezija u kojoj i crvena ruža od tuge pocrni. Samo mesec posmatra njenu tugu. Uzalud laje na zvezde, jer je svesna da je moć njenog ljubljenoga jača i da joj uleva golem strah. On se boji svakog poraza, a ona je navikla na strah bez pobeda. Gazi joj čak i senku. Svesna je da on nije dostojan njenih suza kao što je nedostojan dotaknuti zvezde kao ona. Unatoč svemu nastanio se u njenoj duši. Uselio se kenjkanjem da mu nedostaje ljubav, da je usamljen i da uz nju sreću traži, da bi na kraju - nestao, a ona gorko zaključila da ljubav nije za nju, pa je to i naslov jedne njene pesme. Samo se u mašti spušta na njegove grudi. Samu sebe karakteriše u pesmi "Moje dve polovine" - pola je crna, a pola još crnja.Omotana je bolnom prošlošću i uplašena, jer njegov put ne vodi na njenu stranu. Usadio je u nju nemir, oterao sve laste. Kao što mraz ne štedi drvo, tako ni on ne štedi nju, odlazi i dolazi kao nepredvidiv vetar. Budući da je definitivno otišao u januaru, ona želi da izbriše iz kalendara taj kobni mesec, ali bi time obrisala mesece i godine sreće i njega zauvek, pa ništa više u životu ne bi imalo smisla. Pita se kako prećutati osećanja, ali je svesna da je to nemoguće, jer tada ne bi bila pesnik. Oseća se prazno kao da nikada nije volela, jer nije ljubav kad voli samo ona. Zato vapi neki drugi svet u kome se ljubav ljubavlju vraća.Iz svega toga mrtvila pesnikinja se nada životu i veruje da će im se srca ukrstiti. Teši se: "Samoća zna da boli, ali i da voli". Stoji na steni sudbine što je more zapljuskuje talasima prošlosti. Uverena je da će je anđeo čuvar u obliku galeba odvesti do vrha stene odakle će gledati mirno more gde ih čeka ljubav "da se vole do neba". Nada se da će se, kao u bajci, srećnim krajem sve njene želje obistiniti. Umiranje ljubavi i rastanci zauzimaju adekvatno mesto u ovoj zbirci pesama u trenucima dok očima zatvorenim u poetskoj bajci pesme "Eh, kad bi samo" želi da poleti na mesto gde su se nekad sreli. Još njime miriše i nakon bolnog rastanka, kad "srce zatvara sve kapije snova", a svaka suza postaje njen otpor i gnev. U takvim momentima, okovana mržnjom, ne libi se upotrebiti vulgarne reči neprimerene pesmi, kao primerice:"srce crnog đavola...bedni pacove...štetočino!!!" Oprostimo joj u ime mnogih lepih, blagih reči kojima iskazuje ljubav: "Kao majka dete, zagrli me, zaštiti od opasnih oluja". Spremna je bosa po žaru da hoda, da izdrži sve uvrede i klevete jer se bori za ljubav. Svesna je da je ljubav rana i kazna, tek korak do smrti, ali je ipak ponekad mora da ukrade.Gleda pun, svetlucav Mesec i u romantičnom raspoloženju oseća kako polutama miriše na voljenoga i nakon rastanka, koji je poznavao svaki delić njenoga tela i zaključuje: "Znam da sam ti draga, jer pesme meni pišeš..." Da, i to je ljubav posle ljubavi, jer ljubav se manifestuje u hiljadama oblika, često potpuno oprečnih, pa čak kad i odlazi: "A pripadaš tu, uz moja jutra". Iako je okiva tugom, svako jutro pročita njegov horoskop u novinama. On je njoj ljubavna rana, a ona njemu poslednja stanica. Ipak, nema više snage da mu piše pesme. Dobila je duboke bore tugujući za njim. Odlazi. Trži razlog rastanku: "Možda sam previše Mesečeva miljenica bila". On je bio leptir što neprestano leti sa cveta na cvet i ona se umorila od dokazivanja. Nada se da će svi ljbavni jadi proći kad se jednom opet probude zajedno, kad oseti potrebu da ponovo napiše pesmu "vrelinom ljubavi" i kad zaboravi vreme kada su se samo njihovi pogledi u tišini kajali na odru mrtve ljubavi. Izgubila je, dakle, volju, ljubav i sne, ali se opet podigla iz pepela i klikće, traži, viče: "Živim! Hoću! Moram!" Sve do konačne odluke: "Ti tuđi čovek, ja tuđa žena, partija šaha / nikad završena - povlačim potez, pritišćem sat"; "Koračamo svaki na svojoj strani života". No, ni to nije definitivna predaja: "Možda na putu sretnem nekog / ko isto čeka, ko ne zna gde će..." Jer, ljubav je za dvoje "stanica s peronom bez kraja". Treba naglasiti da ova zbirka nije mekušno, sentimentalno žensko ljubavno pismo. Autorka ume da bude rezolutna, vedra i prpošna kao u pesmama "Mika i ja", "Izvan dometa" i sličnima. Sposobna je muški lupiti šakom o sto i dreknuti: "Dosta!" Takvi su i mnogi stihovi:"Oslobodih se i oprostih budali"; "Trčim i nadam se"...Zapoveda, a ne moli se ženski podložno: "Prestani srce da me šibaš, lomiš!" Pakosno "pa šta" ponavlja na nekoliko mesta u zbirci: "Pijana i luda, pa šta!" Pokazuje energiju duha: "Nije važno šta pričaju" oni koje njene rime bole. Naziva ih sotonama što na čoveka liče. Zbirku "Živi ako smeš" Slavice Klein ne smemo okarakterisati kao isključivo ljubavnu. Pesnikinju interesuju i šire životne teme: patriotske, religiozne, pejzažne, refleksivne, psihološke, sociološke...Misli svoje zakapa u papir da se ne zaborave: "Neka ih tu!U kutiji života, pod ključem". Misli su njene lutalice "svratište nemaju ni mira". Bliske su joj i religiozne teme. Vrlo često zaziva Božju milost i kršćanske asocijacije utkiva u pesme druge tematike. Jedino vera s krstom joj je u srcu. Nekoliko kompletnih pesama posvećeno je toj veri: "Isusovo stradanje"; "Sveta Petka"; "Danas tebe slavimo" - posvećena svetom Nikoli. Celovitih pejzažnih pesama u ovoj zbirci gotovo i nema,ali u mnogima ima poneka poredba, personifikacija, metafora ili sličica iz prirode: "Poigravaš se sa mnom kao vetar sa promrzlim listom na snegu"; "Miluješ mi kose duge - klasje žitnih polja sela mog". Bliska joj je i rodoljubiva tematika. Osuđuje rat i zalaže se za mir, suosjeća sa stradalnicima: "Padaju kiše"; Živi ako smeš";"Zemljo moja mojih pradedova"; "Samo da rata ne bude". Pesnička FORMA varira, ali je adekvatan okvir sadržaju i ideji svake pesme ponaosob. Stih i strofa su u pravilu moderni, karakteristični za savremenu poziju, ne podležu klasičnim teoretskim zakonima, što vrijedi i za rimu, koja se javlja tek sporadično. Stil je zanimljiv. Slikovit. Najbolje ga ilustruje pesma "Kalemegdanski šetač" u kojoj pesnikinja prelazi u naratora, kao i pričica u stihu "Tri sestrice" i slične. Slikovitost postiže najčešće kontrastima: "zaboravu dati sećanja"; "Godine lete korak po korak". "Gori u sibirskoj hladnoći", "Plavetnilo neba spušta se na crni vrh"...Brojne su i poredbe: Grliš me poput crvenog maka / a ja drhtim kao on kad se talasa / na povetarcu međ rodnim žitom"; "Sveća dogoreva kao naša ljubav"...Nailazimo i na personifikacije: "Tišina nekad zna da priča"; "Odzvanja neposlušnost jednog vremena"...Čak nalazimo i onomatopeje netipične za liriku: "pssst"; "ha ha ha". Iako je ovo prva zbirka pesama Slavice Klein, ona je svoj talenat dokazala zastupljenošću pjesama u mnogim zbornicima te osvojenim nagradama na pesničkim smotrama i susretima pisaca.
Vijera Rašković Zec

ANĐELE

Ti tako daleko,
ja za tebe predaleko
- andjele moj...
Osetim tu si negde,
tu pored mene...
I kao da imas krila
- preletis,
stvoris niotkud,
daljine nema vise.
A krila bela, jaka
- kao dva jedra siroka.
Plovis mislima mojim,
ljubis i grlis me u snu
kao sunce sto zna
more poljubiti,
zoru zagrliti
- andjele moj...
I evo nocas grmi, seva
- strah u meni
u srcu strepnja,
ti doletis ne bojim se vise
dok gledam tebe
andjela svog - divim ti se...
Pomislim..
Bas si lep, jak i snazan
i kao da znas misao moju,
mamis mi osmeh i drhtaj tela
- sav si vazan.
Znaj, samo kraj tebe ja sam svoja
andjele cuvaru moj !!!

Slavica Klein 2011..

AKO SE IKAD MENI VRATIŠ

Ako se ikad meni vratiš,
zaboraviš i oprostiš
sve naše nesuvisle reči
zbog kojih nas život odvoji...

Ko u dečijoj igri, a deca nismo…

Tad molim te,
nemoj gledati iza, nit u stranu,
gledaj napred - dohvati me…
Razumi ko nekada, s'vati kao pre.

I ne ostavljaj me samu
više nikada - samoća boli.

Stavi me na grudi tople, svoje,
zagrli nežno - drhtaj će ti reći
koliko nedostaješ,
koliko boli svaki tren bez tebe.

Ako se vratiš znaj,
čekat ću te na starom mestu …
Oprosti! Ponekad znam
da kasnim, ali uvek sam tamo
- pogleda uprtog u nebo...

Naći ćeš me kako maštam
da se vračaš, pa nek se sede
bele u kosi, nek su godine prošle.
Možda su osedele i kose tvoje?
Ako se nekada vratiš, podari mi osmeh!
Znat ću, sve oprošteno je.

Slavica Klein 2012g

KADA SE DESI

bez najavljenog pogleda
i svetlucavih zvezda u očima ,
pojavi se roj leptirića..
Glas zadrhti u odgovoru!!

Kada se sva vrata
rajska otvore i
zvuci ljubavnih
saputanja sto želim čuti
izgovore!

Jer dušu mi čitaš
kao ovu pesmu,
poljubcem u mraku lavirint hodniku ..
I ko sme pristati!???
Putovati sa puno iluzija
u društvu sa strahom...
Svaki čas može prestati ,
predomisliti se i ne krenuti...
A onda, onda???
...Ma ništa, baš ništa...................!!

Slavica Klein