Piše: Prof. D Kaplan BUROVIC, akademik

HENRIK IBSEN, norveški dramaturg svetskog glasa, godine 1862. izrazio se: „Jedna osoba, koja se posvetila jednoj ideji, ako mu se ispreče okolnosti da zbog nje proba oskudicu i patnje, teško da će postati velika“.

Događa se i tako. Ali se ovo događa obično slabim osobama, koje nisu odlučne. One ne samo što ne postaju veliki, već ostaju putem i, ako ih ne proguta mrak oskudice i patnje, progutaće ih masa osrednjih, rulja najobičnijih ljudi.
Odlučne osobe imaju i jak karakter, kojim se probijaju napred kroz svakakve prepreke, oskudice i patnje. Štoviše, one ga i potstiču da ustraju na njihovom putu, pa da postanu još od-lučniji, ustrajniji, kuju im karakter i čine ih neustrašivim, nesalomljivim i nesavladivim.
Njegoš kaže: „Bez muke se pjesma ne ispoja!“. Dok Ivan Goran Kovačić kaže i ovo: „Sputane noge dva put brže kroče!“
Ja sam probao u mom životu i jedno, ono što kaže Njegoš, i drugo, ono što kaže Kovačić. Bez patnji i tegoba nijedna pesma, nijedan stih mi nije protekao kroz pero. Što su me više napadale patnje i tegobe, utoliko više sam pisao. Sa okovina na noge dva put brže sam kročio. Paradoksalno, ali istinito. Takav je život. So je otrov, ali eto – bez nje se jelo ne jede.
Ibsen je buržuaski pisac i u njegovim mislima imamo jednu jaku pesimističku nijansu, fatalizam i flagrantno potčinjavanje. Buržuj je i Njegoš, štoviše on pretstavlja jednu slabiju buržuaziju i jedan narod mnogo manji od naroda i buržuazije Norveške. Preko svega, Njegoš je i iz jedne druge periode, pre Ibsena. I pored toga, u njegovom izrazu, nema nijedne nijanse pesimizma, ponajmanje kakav fatalizam i kakvo potčinjavanje. On samo konstatira i stoicizmom opravdava i potstiče, kuraži.
Sasvim drukčije stoji stvar sa Kovačićem. On je konstruktivan pesnik sadašnjice, komunista. Kao takav vije nam zastavu optimizma, prkosa i revolucionarnog samoodricanja. On ne samo što se ne potčinjava stradanjima, patnjama, već ih i svidira. Takav je njegov karakter, njegov moral i njegov pogled na svet.

Zatvor u Burelju,
Albanija, dana 15.IV.1987.

ANONIMUS, moguće dr Muhsin Rizvić: Objašnjenja uz GORSKI VIJENAC, u delu P.P.Njegoša GORSKI VIJENAC, Sarajevo 1990, str. 141, piše:

1.- „« Knjeginja Ivanbegovića – žena Ivanbega Crnojevića bijaše Marija (Mara), kći arbanaškog velmože Arijanita ».
Koliko ja znam, ona je bila najstarija kćer Jovana Kastriote, sestra Skenderbega. Tako piše i prevodioc VIJENCA na albanski jezik Zarija Brajović, Podgorica 1997, str. V, a tako kažu i albanski akademici kod glasa KASTRIOTI VOJSAVA njihove enciklopedije FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tirana 1985, str. 461. Tu oni priznaju da je Mara bila kćerka Vojsave, supruge Jovana Kastriote. Ali, kod glasa CERNOJEVIQËT, i oni pretendiraju da se Ivan Crnojević oženio kćerkom Ðorđa Arijanita, dok se njegov otac, Stefan, oženio Marom, sestrom Skenderbega, što sigurno nije istina, jer njen sin Staniša, koji se po ujaku nazvao Skenderbeg, bio je najmađi sin Ivana Crnojevića.

2.- Što se tiče kćerke velmože Arjanita, ona je bila žena Jovanovog sina Skenderbega.

3.- Velmoža Arijanit (Ðorđe Arijanit,  ? – 1463) nije bio Arbanas, on je po nacionalnosti bio Vlah. Istina je da ga albanski istoričari smatraju svojim, kao što smatraju svojim i Srbina Jovana Kastriotu sa sinovima, ali mi ne treba da usvajamo falsifikovanu istoriju albanskog naroda, već – naprotiv – treba da doprinosimo da se uspostavi istorijska istina, koja nije samo u službi našeg naroda, već i albanskog.

4.- Na str. 122 piše: “Skenderbeg, Ðurađ Kastiota (oko 1403. do 1468), albanski narodni junak i vojskovođa, odupirao se čitavih 25 godina navalama Turaka…” Dokazano je ne samo od mene, već i od drugih da Skenderbeg, po nacionalnosti, nije bio Albanac, već Srbin. Za vreme njegovog odupiranja, onaj deo današnje Albanije, kojom je on vladao, bio je u većini nastanjen Srbima i njih je Skenderbeg predvodio u svojim sudarima sa Turcima. Bilo je u njegovoj vojsci i Albanaca, i Vlaha i pripadnika drugih nacionalnosti, ali se on Turcima nije odupirao ni kao Srbin, kamoli i kao Albanac. On se odupirao turskom okupatoru kao hrišćanin. Tako je njegova borba imala verski karakter a ne nacionalni. Prema tome on pripada istoriji Albanije, a ne albanskog naroda. Treba praviti razliku između Albanije i albanskog naroda. Albanija je postojala i pre dolaska tu u IX veku naše ere Albanaca, ali su je nastanjivali nealbanski narodi. Sve do XVI veka, ne samo iznad reke Drim, već i ispod nje, većinu stanovništva su sačinjavali Sloveni (Srbi, Makedonci, Crnogorci), Vlasi i Grci.
Istina je da su ga Albanci proglasili za svog nacionalnog heroja, jer je to i zaslužio: nehotice od njega, boreći se potiv turskog okupatora, tamanjeni su Srbi i drugi stanovnici nizina, dok su se Albanci množili u gorskim predelima i, posle turskih pustošenja, sišli u ispražnjene nizine, nastanili ih i albanizirali u službi turskih okupatora.

Dr RIZVIĆ, Muhsin: Mogućnost interpretacije “GORSKOG VIJENCA” danas,- u GOSKOM VIJENCU, Sarajevo 1990, str. 187-8-193: „Njegoš ima topline i ljubavi prema svijetu Istoka...on je u suštini idejno, estetski i humanistički prevazišao ovaj tradicionalni motiv, potkopao podlogu za shvatanje poturica kao izdajnika...on je poturice Bošnjake i Hecegovce smatrao svojom krvnom baćom...“
Didajem: Njegoš se i pobratimio sa svojim crnogorsko-hercegovačkim muslimanom, Ali-pašom Rizvanbegovićem, potomak muslimaniziranih Burovića iz Boke Kotorske. Kao što Njegoš tada nije bio običan hišćanski Crnogorac, već njihov vladika, i Ali-paša nije bio običan muslimanski Crnogorac, već vezir hercegovački. E pa kad su se oni pobratimili, vladika i vezir, šta ostaje za nas?! Oni – tada, pre 200 godina, u XIX veku! A mi danas – u XXI veku ?!
Dodajem i ovo: Idući stopama Njegoša, koji je rekao „Ne pita se ko se kako krsti,/ već čija mu krvca grije prsi“, mitropolit Crne Gore dr Amfilohije Radović, godine 2016., odlikovao je zlatnim likom Njegoša potomka Ali-paše Rizvanbegovića.

OSMANI, Kadri:  ANTI-KAPLLAN RESULIT-BUROVIÇIT (ANTI KAPLANA RESULI-BUROVIČA), knjiga, koja je preneta i preko mnogih albanski portala. Tu Kadrija ponavlja sve blasfemije albanske mafije protiv mene, pa koješta dodaje i od sebe. Naziva me i četnikom, što više optužuje me i da sam učestvovao u “klanici četnika krvavih varvara srpskih”, i to u jedno vreme kad sam ja, kako se zna, bio okovan u gvožđe i beton stravičnog albanskog zatvora u Burelju – Albanija.
Panjkajući moje delo FISHTA DHE TË TJERËT (FIŠTA I DRUGI),  Tirana, 2001, Kadrija piše: “U fusnoti br. 6 strane 77 Kaplan kaže: “Njegoš je progovorio i na albanskom jeziku”, ali na strani 83 kaže: “Njegoš nije znao albanski”. Ne shvaćam ovaj posao, zato pitam profesora, što je istina? Ono što kažete na str. 77, ili na str. 83 ?”
Ono da je Njegoš progovorio i na albanskom jeziku, odnosi se na njegov GORSKI VIJENAC, koji je preveden od Zarije Brajovića na albanski jezik. Dok ono da Njegoš nije znao albanski, odnosi se na samog Njegoša. Ovo je jasno za svakoga, samo ne i za kritizere, koji se prave kao da ne razumiju ovo ili ono, da bi zabili dlaku i u jajetu.

ALBANSKI AKADEMICI: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tirana 1985., navode imena sijaset autora, koji su u svom delu spomenuli ime Skenderbega, ali ne i ime Petra Petrovića Njegoša. Vaistinu, oni ne spominju ni ime Crne Gore i Crnogoraca, jer Crnu Goru smataju za pokrajinu Albanije, a Crnogorce za slovenizirane Albance. Vidite glas CËRNOJEVIQËT. Vidite i glas ZETA, gde se za nju kaže da je bila „albanska feudalna kneževina“. I posle ovih pretendiranja busali su nam se u prsa za proleterski intenacionalizam.