Славица Јовановић књижевница и новинарка и овим својим делом не клечи пред злотвором, већ исказује снажни бунт пред неправдом и насилништвом оних који не престају да насрћу на српски народ .
И у својим предходним књигама : ’’ Алилуја’’, ‘’Косовски црни косови’’ ,’’ Златовез муња’’,’’ И уби дрво човека’’ итд . ( Ова књига је вреднована високо и оцењена да заслужено припада високо признање Академије
‘’ Иво Андрић’’ , као што је уосталом то високо књижевно признање добила и за три своје књиге ).
То погубно насртање на свој слободољубиви и правдољубиви народ , књижевница и врсни песник узима такорећи за своју сталну тему. Она се залаже и за српске хероје , као што су Генерал полиције др Братислав Дикић , који је приказан у њеној књизи на корицама, испред манастира Острог . У својим текстовима истиче да је Генерал Дикић кренуо у манастир , када су га шиптарски зликовци сачекали и покушали да га убију . Песникиња у овој књизи ’’ НЕ КЛЕЧИ ПРЕД ЗЛОТВОРОМ ‘’ упозорава читаоце , ако се којим случајем зову :- Србислав, Христољуб, Светигор , Крстан , Крстослав , Босиљка , Богослава и слично да не иду у Црну Гору , јер ће бити похапшени због крштених имена .
Тако је пише она Генерал Дикић само кренуо у манастир , као што је то учинио и 1999. године , када су Шиптари покушали да изврше атентат на њега и тешко га ранили . По незваничним информацијама та заседа је била у договору са Црногорцима . И по овоме се види да је ова књига песникиње и новинарке Славице Јовановић , изузетно драгоцена и заслужује ново признање Академије ‘’Иво Андрић ‘’ , признање Ex Ponto - стазе , лица , предели …
Ко прочита и чита дела ове изузетне књижевнице , песникиње и новинарке , биће му јасно зашто је велики француски геније Виктор Иго , написао апел целом свету са насловом :’’ Убијају један народ - Србе ‘’ .
Радомир Смиљанић књижевник
председник Академије ‘’ Иво Андрић ‘’ - Београд
5. 11. 2017. године
Др Милан Младеновић књижевник ( Пра Милан од Лужице )
ПЕСМЕ УЗВИСИЛИЦЕ ДУШЕ И СНИЗИЛИЦЕ ПАТЊЕ
Неко се роди да кроз њега (поново) певају Земља и Небо. Неко пева да се кроз песму (поново) роде Памћење и Род. Неко постоји да се у Сада улије Вечност и да се кроз Потомке непосустало враћају Преци. На некога се преослони дар за такво певање, и онда он тај терет треба да издржи.
Када се тај проводник србске прошлости у србску долазност и дошлост зове Славица Јов, радосножални стихови бриде од усхита због несмрти свега што је светло, свештено и свет, упркос погубним учинцима привидне надмоћи Злоума над Доброхоти. Језик буја раскошније од биља у пролеће, речи се траже и налазе у одјецима, утркују се, надмећу, али и грле, Звук и Смисао. Родољубље душе песникиње дели са њом читава Природа, вајкадашњи, тешко пребољени злочини над њеним народом догађају се опет, узалудност жртвовања не спречава, међутим, нове подвижнике да се придружују старима и одржавају вечити завет Небескоме Царству:
Источниче и Изворниче, Сунчев усвојениче,
Песме Божурке и Видовданке...
Какав савез Природе, богоприсутности и Повести, каква спрега сећања на Богове и на јуначке подвиге који велики народ издвајају из малих!
Клетву над злочином надгорњава тужбалица, а њу испеванка - побеђена победница Судбине: Узвисилица душе, снизилица патње!
Косово је ту заједнички именитељ Страдања, Жртве и Васкрсења. Њему чак и “лептири исписују име игром вековном”! И опет сви су поново ту - Природа, Небо, Земља, а њиме, Косовом, увек ће и бити:
Еј Косово, ћирилице слово, не ридај пред злотвором
О теби пева шума борова, шума топола и јасенова
И црни гавран и сури орао и бела сова
О теби ће певати поколења нова.
А тако се и Обилићи и Орловићи, Топлице и Косанчићи, сврставају у исту поворку Вечности са Вељком и Синђелићем, Дражом и Калабићем, Тепићем и Дикићем...
Славица Јов додала је гуслама још по коју струну, па се њеним певањем оне са лиром сливају у једно.
Тиме се свако уха које слуша њену песму уверава да ће не само преживети, него и победити, србски род.
И да ће са њиме преживети и Човечанство.
Београд, о св. Мокоши 2017
СЛАВИЦА ЈОВАНОВИЋ
ЧУВАРКУЋА КОЈА СЕ РАЗБОКОРИЛА
Ово је време када се, по Песникињи, ''вране ките орловим перјем, а орлова крила им не приличе'. И када ''одроди рода-нероди'', шире руке и у лице љубе оне ''који су те, земљо, нахранили костима и скелетима''. Иако, због тога од многих куђена, Песникиња разуме и неистомишљенике, јер и по Богу свако има право на свој избор, а њен избор је да се не одриче њој својственог чојства и јунаштва, које је најчешће у корист њене штете, па себе, такву, од многих невољену, попут Исидоре Секулић и Владислава Петковића Диса од стране Јована Скерлића, али своју и постојану попут ово двоје, поистовећује са чуваркућом, која се, као у песникињиним стиховима ''разбокорила'', која не да себе нашем свеколиком духовном потонућу, и позива и нас да не тонемо, него да сложни, чувамо ''годове родословног дрвета'', ''да поштујете оне што су живот дали за слободу и овај трен мира''. И оне који ће живот дати, кад устреба. Кроз њих, знане нам и незнане, вољене и невољене, схваћене и несхваћене, Славица Јовановић пева и о себи, о својој љубави према родној груди, јер: ''љубав је најважнија од свих религија'' и ''немам куд и немам нигде до ли завичају''. Самим тим, њене песме постају свеопште, космополитске, с поруком: Не дирај ме, не дирам те. Ти имаш свој завичај и 'цветове честославице'', имам и ја''. Са теретом свога крста на плећима, и свог песничког Усуда, пева Песникиња, свидело нам се или не, и о томе да се не клањамо зурлама и таламбасима, него – фрули! ''Свирале су наша изворишта, светиње и прагови огњишта''. Распевала се фрула Славице Јовановић, не само о рату и ратницима, о нашим вековним сахранама и нарикачама, распевала се и о свадбама, о рађању и крштењу, о славама, лилама, прелима и поселима, о светим местима са иконостасима и звоницима, одакле се шири звон са мирисима тамјана и босиока. Распевала се фрула Песникиње, распевало се њено ''песмодарје'' језиком ''саморастим'', речима које је, попут Момчила Настасијевића, отргла из својих сновохватица. И кроз, некима ''милоуху', некима ''немилоуху'', песму фруле, Славица Јовановић нас опет опомиње да будемо вазда опрезни, у овом ''трену мира'', јер ''зна те крвник у лице пољубити, стављајући маску анђела'', и ови ''бестидници без лица приносе гиљотини и житног свица''...
Иван Глишић, књижевник
КРШТЕНОГ ТИ ИМЕНА СРБИНЕ , СРБИСЛАВЕ
( Посвећено недужно заточеним Србима у црногорским тамницама,
којима се суди на националној и верској основи , чиме се крше основна људска права и слободе и вређа људско достојанство ) .
Крштеног ти имена Србиславе , не иди у Милогорицу ,
тамо у именослову нема имена твог,
а ни ти Христољубе, а ни ти Светигоре ,
Крстане , Христољубе, Христославе,
Богосава и Богославе ,
Братомире и Боговиде , Крстољубе ,
тамо су наша браћа Србислави у тамници ,
због крштеног имена свог …
Чујеш ли вапај жртвеног јагњета ,
рода рођеног .
Од Тамничара , НАТО послушника ,
одавно је руке дигао и Бог .
Тамничари су Православља крвожедни ,
мастилом погане крви би да покатоличе ,
српске корене , насилно прекрштавају ,
оно што су Крстом преци Закрстили ,
у друго рухо да преобуку и преобличе
и не виде на страшила за птице да личе ,
да попримају Сотоне одличје
и том срамотом на свом (не)образу
још се и диче …
Ударили на несавитљиве , часне , непокорене .
жртвену јагњад растргле би зубима , звери од тамничара ,
само да их виде поробљене и главе оборене ….
И пред зидом смрти , пред нишаном авети постројене .
А први признаше Независно Косово
и да ти казујем у ‘’перо’’ ил диктафон свеједно ,
казивања иду с колена на колено ,
а ови би најрадије Србима држали опело .
Забранили да одјекује Звоно Светосавске цркве ,
протерали ћирилицу , Његоша и Светог Саву из уџбеника ,
Православне свештенике стрпали би у букагије ,
Принцип је за њих терориста . а Срби звери геноцидне …
Санџак би за аутономију , Немањићи су њима окупатори ,
али зато славе Велику Албанију ,
искупили око себе сродну братију ,
пљују Цркву Српску и Бога и мантију .
Не остављају на миру ни вековну хартију ,
прекрајају мапе Западњачке слуге ,
марионете и дворске луде ….
У тамницу бацају Православне Србе
и суде им без оптужнице ,
на доживотну робију хоће да осуде ,
у Србима виде терористе и нељуде ,
а у Тачију и Рами доброћуде .
Улице им носе шиптарска имена ,
Србијанска одавно су забрањена ,
И све оне који се усуде да чувају Србију
од те НАТО куге , ожигошу , затру ,
на смрт га осуде …
Из њихових очију Ватикан сукља
и њихова папинско- кардиналска Дукља …
Зар мислиш да ће смети иког да погледају у лице ,
очи у очи ил крадомице ,
злотвори који заточеницима невиним ,
неонско светло упере у лице ,
те змије подмуклице ,
гује у недрима Србије .
Ујела те џукела коју си мајко Србијо , нахранила.
Климоглавци Западу, рукољуби Ватикану ,
скутољуби Анатеми .
Усуди се Србине, Србиславе на раскршћу векова ,
подигни глас ,
против Главног Анестезиолога , успављавача Срба ,
који еутаназијом прекраћују родословља век ,
нисмо ми лак плен , ми смо крупан залогај
и бићемо кост у грлу поваздан ,
не дај да зид ћутања , невино оклеветане ,
у ланце и катанце зароби, отргни се, ослободи .
Ослободи браћу из канџи ‘’небраће ‘’
чуј вапај српских великомученика ,
јецај и плач ,
њихово тамновање , жртвовање је рогатом ,
неуништива вековна огњишта ,
хоће да отргне поробљивач .
Проговори Србине , не дозволи да победи Тамничар ,
окупаторска чизма и отимач завичаја …
Осуди Судије Поткупљиве на најстрожу казну
и не дај на веру Православну , непролазну ,
онима због којих у утробама мајки прворотки ,
осиромашеним уранијумом плод злослутише
и у стомаку мајчинском радијацијом убише .
Не дај Србе Србиславе заробљене , заточене ,
због своје религије, због своје вере ,
ко снопље жита покошене ,
уз лажне сведоке и светогрдих сведочења ,
графолог вековни из заветних краснописа- рукописа ,
пронаћи ће траг ,
не потписујте ништа са Трулим Западом ,
рече и Свети Српки Патријарх...
Крштеног ти имена, Србине, Србиславе оптужени ,
пре пресуде , они би да си безимени ,
да ти се затру и стопа и праг ,
да буду’’ црногорки кумови ‘’. што дају имена латина
и крсте децу обредима распопа у цркви Богохулника …
Братољубе, не веруј братоубицама ,
тамо се чују јецаји и крици
и да се нађеш у слепој улици ,
а она носи имена шиптарских терориста ,
који ти спалише манастир , огњиште вековно ,
силоваше ћерку , заклаше мајку ,
растргнуше оца , зар се може опростити убици
и онима којима су почасни грађани - Албанци ,
а једино Србину место у тамници ….
Уместо Његоша славе се Степинци . Први почасни грађанин Милогорице ,
Стипе Месић , познат по’’ савету ‘’,
немојте Србе на врбе , него Србе на Србе !
И онај ко има два разреда школе , зна ко су они што Србе не воле …
И кад сви ћуте ја се усуђујем у име правде ,
ни једног Србина се не одричем , ни Србислава Хиландарца ,
не поричем винове лозе Светогорја , у стиховима увек их дотичем …
И да шапућем и да сричем и да певам и да наричем ,
крстим се крстом Православља , кад видим чим се Тамничари диче …
Србиславе , наша узданице , ти се не бој злотвора тамнице ,
кбог крштеног имена ти суде , сами себи има да пресуде .
Седе грану на којој седе, све мислећи Србе да победе .
Што ти више поткресују грање , родословље све ти више буја ,
Дрво живота дубоко досеже и не бој се поткупљивих милогорских гуја .
Купују нељуде и купују земље , у Милогорици вазда ‘’ појефтињење ‘’
за шаку долара продаје се образ , за две шаке и камен где му лежи отац ,
за лулу дувана икону и свеца и камењар где се играше ко деца …
Тужиоци тамниче Србе на самрти . ко је одан Православљу , ако се наслути .
Сведоци сарадници , трули криминалци ,
а терористи сви што одани су Србији мајци .
И не слуте да су обични пајаци , да су погрешни њихови кораци
и да су на рубу провалије.
И можда кошуљице мењају змије , ал не могу образ заменити ,
преци им се превцу у гробу , што зло мисле српскоме народу ,
све српско њима поста мрско , у њима газдује демон , ништа људско ,
Србина гледају с висине и дрско ….
Нису све тајне у гроб однете ,чекић у судници кад се огласи ,
овде се суди Православљу , А суде Судије што земљу отимају ,
Али у отисак свих освита , раскринкаће се и сведочења и признања ,
под батинама и уценама изнуђивана , од ових милогорских батинаша .
Двовераца , двосмерних улица , немају маске, немају ни лица ,
додворица и пијавица , што седе на две столице ,
одлучише се за ону Свету у Ватикану ….
Ово је суђење невиним Србима , унапред осуда Православљу …
Крштеног ти имена Србине, Србиславе , не буди жртвено јагње , проговори …
Суде ми зато што сам Србин … Заборављају им њихове Столице Свете ,
могли би и електричне да се сете и сами себе на њу осуде ,
кад величају НАТО немилосрднике , који убијају недужне људе .
Издржи, брате Србине …., не бој се страшила за птице ,
што разбијају кандила и луче , иконостасу нож у леђа зарише …
Ничија није до зоре горела и ова њихова већ догорева ….
Развиће се негатив филма , већ се у глави развијају слике ,
уз фиксир и црвено светло , звоно за узбуну , зазвонило ,
отргли су се контроли ума кад : тамниче вернике и ходочаснике .
Славица Јовановић новинар и књижевник
Из књиге Славице Јовановић , Не клечи пред злотвором 2017 . године
Рецензенти : Радомир Смиљанић књижевник ,
др Милан Младеновић књижевник ,
Иван Глишић књижевник
Књига се може наручити број : 065 -634-8508
Из књиге Не клечи пред злотвором 2017
Рецезенти :
Радомир Смиљанић књижевник
др Милан Младеновић књижевник
Иван Глишић књижевник
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
ISBN 978-86-902967-4-3
COBISS.SR-ID 251073292
Књиге можете наручити на телефон : 061-265-83-66
или на мејл Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.
