Деца посматрају "плес" буковичке мечке Божане испред некадашње кафане на Колонији.
Остварења аранђеловачких писаца или хроничара који у својим делима говоре о Аранђеловцу, његовим насељима, па и околним селима, нису ни приближно изазвала толику буру као што је то изазвао наслов поменуте монографије о Колонији која још није ни угледала светлост дана, а већ се чаршијом увелико распредају несувисле приче.
Оспоравање наслова "Моја Колонија" као и невешто и неискрено препричавање искустава појединаца у сусрету са становницима Колоније, одавно су прерасла у стереотипе одређене групе људи, прожете негативним мишљењем о Колонији, коју опет нека друга група, блиска првој, прихвата за своју и наставља ширити непознанице и о насељу и о њеним становницима. Вероватно да се такво мишљење уврежило услед недостатка информација, непознавања, неразумевања и не схватања потреба становника овог дела вароши, који је био деценијама занемариван од стране власти фокусиране само на развој њених богатијих делова, а која се својски потрудила да чак и постојеће просторије „културног клуба“ претвори у јефтин стамбени простор за раднике, гушећи не само сваки покушај културно иновативног изражаја већ и идентитет њених становника. Недостатак културних садржаја, што „власт“ неће признати, довео је до производње проблема, а њима је било лакше да проблеме кажњавају, критикују и упиру прстом у њих, него да их решавају.
Зашто је онда тешко схватити да је постојање монографије о Колонији људска потреба, а да је наслов „Моја Колонија“ само печат који сугерише лични однос аутора књиге до тематике и подсећање на деценијски безразложно оспоравану заједницу која је упркос спутавању изнедрила значајне људе у различитим друштвеним областима?
Да ли је превише компликовано схватити и то, да је аутор оваквим насловом једино желео својим стилом, на романсиран начин, обједињујући истраживање и креативно писање представити непознате чињенице о Колонији и њеним становницима кроз стотине непознатих фотографија, ликова, сећања, па чак и кроз анегдоте, што би читаоца, на врло занимљив начин заинтересовало и дубље повезало са темом о којој монографија говори? Ништа више од тога он није хтео, нити је желео!
Зар је у том случају могуће да је неком, и данас у интересу, да после скоро осам деценија постојања овог радничког насеља оркестрирано покреће напад на „монографију“, почев од њеног наслова, правдајући лична, а неутемељена „ја па ја“ уверења, наслеђених комунистичко социјалистичких ставова, не дајући шансу ни књизи, па ни аутору, да заиста проговоре о стварном лицу и Колоније и њених житеља? Не радили се ту о страху од покретања полемике јавног дискурса о вишедеценијском безразложном оспоравању и насеља и његових становника, и то у тренутку када се земља налази у дубокој политичкој кризи?
Да ли је због тога намерно и плански покренут и критички глас аранђеловачке „културне елите“ са задатком, да обрушавајући се на наслов књиге „Моја Колонија“ покушају угушити њено појављивање, самим тим и слободну мисао у њој, која не критикује никога, па ни време у којем су становници Колоније живели и у којем живе и дан данас?
Није ли штета, да они који „брину“ о култури Аранђеловца, ни после толико година нису приметили, да се: "Сунце, посматрано са обронака Букуље и рађа и залази на Колонији"- како то дивно рече мој пријатељ док смо ономад испијали кафу у Фортуна центру.
Па ко би у том случају био тај ко би могао злурадим причама и својом негативношћу спречити појављивање књиге „Моја Колонија“, чије излажење и самостални пут до читалаца ни у ком случају не зависи ни од аранђеловачких институција културе, нити од средстава општинског буџета уплаћеног преко неког аранђеловачког удружења које, уз пут речено, послује и потпуно нејасно и потпуно нетранспарентно.
Промоција монографије „Моја Колонија“, је предвиђена за јесен ове године.
Радован Милић
Словенске Коњице
14. 06. 2025. године
