Пише: Радован Б. Милић
Била је мајка моје мајке. Поодавно се преселила на оно узвишеније место са којег ме посматра, слуша шта радим и шта причам. Ако је судити по мом ретком изласку на гроб баке Живке, по трулежној мрљи давно положене румене

јабуке на мермерној плочи, по угаслим сагорелим свећама и увелом цвећу,  љута је на мене. А опет, ако је судити по

ономе колико ме је волела,  знам да ми неће замерити. Нити хоће, нити може. „Своје се месо не једе“, говорила је.
     Приповедала  ми је, то данас знам, најистинитије приче које је сама, после напорног тежачког дана на њиви, уморна  у полу сну смишљала.  Или? Можда их је једноставно знала.
     
     Њене приче  су биле  чудне, мало необичне  за мој узраст, неразумљиве и кратке.  Ваљда сам их због тога и памтио.
    
      Ево једне.
     „Када угледаш корњачу, да у устима носи сламку, сламку јој нежно узми. Усади је у длан десне руке и  дланом ћеш закључане капије отварати“.
     
     Ако чекате,  да наставим, наставка нема . Све приче  мајкине мајке су биле кратке, чудне и неразумљиве.  Будила се рано зором и одлазила у поље. Није имала времена за седељке, није знала читати.  Новине су биле за богате, а они данас бојом гласа, бојом зенице и  пулсом,  отварају  гвоздена закључана врата. Не знају причу мајкине мајке,  спас не нуде ником, дланови им за грабљење служе. Сламка им је жиг, а длан им је чело.

ПС:

    Као најмирисније јабуке, речи моје ти полажем  на гроб. За вијеки вијекова мајкина мајко. Хвала ти.

(26. 10. 2013)