Анте Старчевић је рођен 1823. у Житнику поред Госпића од родитеља Срба. Мајка Милица, рођена Богдан из Широке Куле је непосредно пре удаје за првог мужа прешла у католичку веру, а отац Јаков је био из Пазаришта, села покатоличених Срба, потомак херцеговачких Старчевића о чему постоје и писани трагови.
Образовање је започео у пучкој школи у Кланцу, а потом га преузима и образује стриц Шиме Старчевић. У школи су се спрдали с њим, и сигурно не без разлога, називали Влахом. Наводно је био

изузетно бистар, али му то ипак није било довољно да упише историју као што је желео. Након гимназије у Загребу, уписао је теологију у Пешти коју завршава као доктор филозофије. Из неког разлога није желео да се посвети свештеничком позиву те подноси молбу за место професора математике на београдском Лицеју (гимназији). Одбијен је и поред тога што је молбу саставио на ћирилици и потписао као ''доктор мудрословија''. Покушао је да добије и место предавача на загребачком универзитету, али поново без успеха. Опробао се и као песник и сатиричар, али је и ту прошао поприлично незапажено. Након тога се запослио у канцеларији адвоката Шрама. Најзад је пронашао себе у политици, оснивајући заједно са Еугеном Кватерником изразито националистичку Странку Права на чијем челу је остао до своје смрти. Не обазирући се на историјске чињенице, заступао је радикалну идеју Велике Хрватске од Алпа до Тимока, укључујући и северну Албанију...
ЕКСЛУЗИВНО!
ДОКУМЕНТАЦИЈА ПО ПРВИ ПУТ У ЈАВНОСТИ.

Анте Старчевић Министарству просвете – пријављује се на курс за професора математике.

,,Што се тиче језика, у коме се имају знаности предавати, држим доста то напоменути да сам родом Личанин."

Извор :
Место чувања оригинала, Архива Србије под бројем : (Licej - L 1838-1863, P.981, od 30.VIII 1851).

"Човек који је из личних фрустрација Србе називао "слугањском пасмином", сам се потписао на молби "понизни слуга".

Молба Анта Старчевића београдском Лицеју, да буде примљен за професора математике. Тада још увек није био Хрват, чак ни политички, него се изјашњавао географски, као Личанин. Након одбијања молбе, постаје тежак србофоб и на крају зачетник усташке идеје, те се слави као "отац Домовине" у Хрватској.

,,Високо Књажевсво Попечитељство"

Анте Старчевић Министарству просвете – пријављује се на курс за професора математике.
Високо Књажевсво Попечитељство,
На натечај, који је високо Попечитељство 23. српња т.г. за столицу из математичких знаности на београдском Лицеу разписало, подписани, осећајући у себи снагу, за моћи службу с напоменутим местом скопчану достојно обнашати, усуђујем се моју препонизну молбеницу приказати, и просити, да би ми високо Попечитељство то место поделити достојало.
Разлога, на које би у ту сврху, прошњу ослонио,не имам изван тога, да сам још год.1848. из ових знаности строге изпите поднео,што ће високо Попечитељство увидети из проклопљенога под 1 ) преписа докторске повеље.1
Што се тиче језика, у коме се имају знаности предавати,држим доста то напоменути да сам родом Личанин и да сам у југословенском књижевном језику у год.1849. за учитеља из мудрословја на Загребачкој академији тако, да сам збору мојих писмених и устмених одговора на предложена питања, на првом месту бечком Попечитељству предложен, што ће високо Попечитељство из сведожбе под 2) увидети 2. Решење ове столице још ни сад није дошло.
Знаности друге, у одсек мудрословни спадајуће и друге језике, којих пет знам,у ову сврху, суђинм да није вредно помињати.
Ако ми високо Попечитељство то место повери, настојати ћу речју и чином, да очекивању Попечитељства одговорим.
Међутим моју понизну прошњу свесрдно препорућујућ, с дубоким искреним штовањем остајем
Високог Попечитељства
понизни слуга
Антун Старчевић
доктор из мудрословја

Оригинал. АЦ. МПс. 1851 , II. 365.
-----------------
Напомена: Писмо је писано ћирилицом
1 И 2 Прилози се изостављају.
3 Анте Старчевић (1823 – 1896 ),теоретичар и идеолог Странке права у Хрватској.

Извор и назив дела:

Лицеј 1838 -1863 Зборник докумената,архивска грађа о универзитету у Београду

Аутор: Редакција Др.Радош Љушић

Штампа: Универзитет у Београду Савремена администрација
Година: 1988. Београд
Писмо: ћирилица

Србска краљевска архива

ИДЕОЛОГ УСТАШТВА

Са правом се може рећи да је родоначелник усташтва, каквог га ми данас познајемо, хрватски "отац домовине" Анте Старчевић. Тај лички полу-Србин рођен у Житнику код Госпића већ као студент теологије и филозофије артикулише своје политичке ставове који ће бити нешто ново на тадашњој политичкој сцени Хрватске.

Већ је мађарска револуција 1848/49.г. показала да се конзервативна Хабсбуршка монархија са израженом германском доминацијом над осталим народима налази у дубокој кризи. Та је криза досегла своју кулминацију након пораза у ратовима са Пруском и италијанским ујединитељима, па је бечки двор био присиљен на уступке Мађарима што је резултирало нагодбом о преуређењу аустријског царства у двојну Аустро-Угарску монархију 1867.г. У таквој ситуацији давања уступака Мађарској склопљена је и Хрватско-Угарска нагодба 1868.г. што је за последицу имало дубоке поделе на хрватској политичкој сцени. Све је то погодовало јачању утицаја Хрватске Странке Права коју је са својим пријатељем Еугеном Кватерником 1861.г. основао Анте Старчевић.

Старчевићев политички програм заснива се на великохрватском национализму, али је за значајан број интелектуалаца и обичног народа био привлачан због своје идеје о хрватском хисторијском праву на самосталну државу ван оквира Хабсбуршког царства. Остављајући по страни његову протуаустријску оријентацију, због које ће бити и хапшен, за нас је много важнији Старчевићев став према Србима. Нигде до тада се није појавио такав шовинистички, антисербски памфлет каква су била Старчевићева (не)дела "Пасмина Славосербска" и "Име Серб". Иако му је мајка била Српкиња, "отац хрватске домовине" сав кипти од мржње према народу своје мајке западајући понекад у делирична размишљања типична за менталног болесника што је у ствари и био. Поред изразитог антисербског става Старчевић је и родоначелник идеје о Великој Хрватској са границом на Дрини, те босанским муслиманима као "цвијећу хрватског народа".

1871.г. Еуген Кватерник суоснивач странке одлучује се на самоубилачку авантуру и у околини Раковице покушава дигнути устанак против Аустрије, али се трагикомедија звана Раковичка Буна завршава Кватерниковом ликвидацијом. Сам Старчевић уплашен за себе проглашава Кватерников подухват акцијом психички поремећеног човека с којом он није имао никакве везе. Уплашен и све болеснији он нема више способности да се бави политиком, па наследници у странци започињу борбу за његово наслеђе. Док Старчевић све више борави по бечким лудницама, борба завађених фракција се све више заоштрава да би коначно вођа десне фракције мађарски Жидов Јосуа (Јосип) Франк уз сагласност тешко болесног Старчевића основао Чисту Странку Права и по Старчевићевој смрти 1898.г. постао његов наследник. Тај мађарски Жидов досељен у Загреб изазивао је згражање у Сабору својим неартикулисаним антисербским испадима. Иако Жидов који се "гађао" падежима и родовима, Франк је постао предводник и идол хрватских шовиниста, али и оруђе у рукама бечког двора. Сво Старчевићево антиаустријанство се изгубило и уступило место још јачем франковом антисербству. Бечки двор, али и католички клер у Хрватској су задовољно трљали руке јер је њихове прозелитске тежње усмерене према Србима у политички програм и праксу преточио један од синова Израиљових.

Још пре Франкове смрти у странци све већи утецај добија правник Анте Павелић. Павелићева породица води порекло из села Криви Пут у северозападној Лици одакле се преселила у Херцеговину где се Анте и родио. Школован у познатом расаднику усташких злочинаца фрањевачкој гимназији на Широком Брегу Павелић је врло рано приграбио идеје Старчевића и Франка, а по доласку у Загреб постаје члан ЦСП. Слом Аустро-Угарске и настанак Краљевине СХС за франковце су представљали највећу несрећу нашавши се убрзо на истој страни са Хрватском Сељачком Странком Стјепана Радића. Након година политичке нестабилности, свађа, метежа и конфузије у Народној Скупштини је 1928.г. радикалски посланик Пуниша Рачић извршио атентат на вође ХСС. Рачић, стари црнорукац из Црне Горе неколико је пута упозорио Радиће да престану вређати сербски народ, али је кап прелила часу када је Стјепан Радић упитао колико кошта сербска крв проливена на Церу и Кајмакчалану како би је Хрвати откупили.

Након Радићева убиства Павелић оснива организацију Хрватски домобран и проглашава почетак устанка да би 7.1.1929.г. Основао Хрватску Револуционарну Организацију "Усташа" која је одмах започела са терористичким акцијама. Након убиства новинара и уредника "Југоштампе" Тонија Слегла, Павелић и његови истомишљеници су били присиљени на бег из земље, а уточисте им је прузила Мађарска која је као један од губитника у I. св. рату тражила начина да се Југославија уништи. Припреме и вежбе за терористичке акције усташе су изводиле на полигону Јанка Пуста, али им је краљевска тајна полиција већ била на трагу. У то време долази и до првог крвавог обрачуна за превласт, па је Ј.Перчић Павелићев конкурент брутално ликвидиран. Приликом посете краља Александра Загребу усташе су организовале атентат на њега, али се извршилац препао и одустао док је другу групу ухватила полиција. Приликом испитивања атентатор је изјавио да је одустао од своје накане када је видео како народ одушевљено кличе краљу. Та лаж је за таштог Александра била довољан доказ да га Хрвати воле, па је несуђеног атентатора помиловао и пустио на слободу.

Суочени са доказима да су помагали и пружили уточиште усташама Мађари су их били присиљени протерати, али су Павелић и друштво одмах нашли новог покровитеља у лику Бенита Мусолинија. Припреме за терористичке акције су се наставиле на Липарима уз несебичну италијанску помоћ који су уз помоћ усташа настојали срушити Југославију и запосести далматинску обалу. Већ 1932.г. једна скупина усташа се из Задра који је тада био у саставу Италије пребацила у Велебит и извршила напад на жандармеријску станицу у селу Брусане. Усташе су се надале да ће њихова акција изазвати масовни устанак, али осим мало штете на вратима и зиду жандармеријске станице ништа се значајније није десило и терористи су се вратили у Задар. У потрагу за њима у Лику су стигли одред војске и четници Косте Пећанца, па је главни организатор акције госпићки адвокат Андрија Артуковић морао побећи. Претрес и истрага су резултирали разбијањем усташке мреже и хапшењем неких усташа од којих је најпознатији био усташки идеолог и будући министар Миле Будак. Међутим, усташама се већ убрзо пружила прилика за нову акцију. Приликом посете Француској у Марсеју је 1934.г. убијен краљ Александар. Атентат је извршио припадник ВМРО Владо Черноземски, али су иза свега стајале усташе.

Након убиства краља Александра главну реч у земљи водио је његов брат од стрица намесник кнез Павле. Иако школован у Енглеској, Павле је водио политику приближавања Немачкој и Италији што је нарочито било изражено у време док је председник владе био Милан Стојдиновић. У таквој ситауцији побољшаних односа са Италијом Мусолини је учинио уступак Стојадиновићу и похапсио усташе, али их није испоручио Француској и Југославији. Иако је Стојадиновић на вањскополитичком плану водио политику коју је кнез Павле одобравао он није био спреман на давање уступака Хрватима. Због тога је Стојадиновића 1938.г. заменио Драгиша Цветковић пуко оруђе у рукама кнеза Павла. То је одмах резултирало споразумом са вођом Хрватске Сељачке Странке Владком Мачеком и настајањем Бановине Хрватске 1939.г. Не само да су тиме Хрвати добили најсиру могућу аутономију већ су београдски трговци у свом безумљу амнестирали и из затвора пустили све заточене устаче. Све припреме за стварање НДХ и долазак Павелића успешно је обавио Мачек и његов ХСС. Већ од 1939.г. у Хрватској делује Хрватска сељачка застита као партијска војска ХСС која ће одиграти кључну улогу у априлском слому Краљевине Југославије, разоружавању краљевске војске и настанку НДХ 10.4.1941.г. Павелић и његова два аутобуса усташа дошли су на готово и крвави пир је могао почети.

ПОЛИТИЧКИ РАД

Старчевић је у младости ватрено заступао идеје илирског препорода, али се у њега разочарао. Одбацивао је идеју тријализма, тј. могућност да се Аустријско царство преуреди тако да Хрватска буде равноправни партнер са Угарском и Аустријом у заједничкој држави заснованојна федеративној основи. Старчевић и његове присталице су обзнанили програм стварање самосталне националне државе Хрватске. На темељу такве основне концепције, заједно с Еугеном Кватерником, формирао је Странку права, којој су у почетку претежно припадали интелектуалци.[12]

Хрватско државно право које је заговарала Странка права је националистичка политичка концепција, која је представљала једно од главних начела хрватске националне политике од средине 19. векa (односно од Илирског покрета) до средине 20. века. Концепт „хрватског државног права“ базиран је на идеји да Хрвати као народ имају наводно „неотуђиво историјско право“ (на основу наводне "првостечености") да успоставе своју националну државу на свим територијама које су (по уверењима хрватских историчара и политичара) привремено биле под влашћу Хрватске у раном средњем веку, односно у време хрватских народних краљева (до 1102. године). Концепција „хрватског државног права“ је употребљавана као изговор којим би се оправдало стварање Велике Хрватске. Најрадикалнија концепција „хрватског државног права“ је заступана од стране Анте Старчевића (оснивача Странке Права), а обухватала је све територије од Алпа до Тимока заједно са северном Албанијом.[13]
Не обазирући се ни на историјске и политичке чињенице, Старчевић и његови праваши су тврдили да постоје само два јужнославенска народа, Бугари и Хрвати. По Старчевићу Хрватска је обухватала подручје од Алпа на северу, до Македоније и Бугарске на југу. Словенце је називао Алпским Хрватима, а Србе је прогласио Хрватима.[14] Праваши су као свој циљ поставили стварање Велике Хрватске и ослобођење Хрватске и Босне и Херцеговине од вишевековне аустријске и турске владавине.[15]

Старчевићев саборац Еуген Кватерник је 1871. подигао Раковички устанак усмерен против Хрватско-угарске нагодбе и генералноАустроугарске. Због издаје у властитим редовима и неучествовања већине руководства Странке права и Анте Старчевића, устанак је угушен. Погинули су вође буне Еуген Кватерник, Анте Ракијаш и Вјекослав Бах, а командант побуњене војске Раде Цујић успео је преко Босне пребећи у Србију. Неуспех раковичке буне врло неповољно одразио на тадашње стање у Хрватској и на Странку права, па су Старчевић и његови праваши почели све више да очекују помоћ од Русије. Истовремено се у Странци права почиње постепено мењати и дотадашњи негативни став према Србима те омекшавати одбојност према југословенској идеји.[15]

Након Старћевижеве смрти, руковођење Странком права преузео је Јосип Франк, а странка мења политику. За разлику од Старчевића, Франк се борио за тријалистичко уређење Аустроугарске, тј. Хрватску као један од њена три федерална дела. Због тога је распиривао сукобе између Срба и Хрвата.
Анте Старчевић, је био аскета и живео је у малој собици са две столице и једним столом[16]. Његова дела, иако под утицајем расистичких теорија XIX века, што се види по његовој одредници „нације“ коју је прихватио од Гобиноа ("венчање неједнаких раса"), опет нису доследна, јер их, никада није доказао[16]. Проблем у схватању Старчевића долази отуда, што на једном месту говори о Србима као о „нечистој пасмини“, а на другом, како их ваља асимиловати. Он каже: "Народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах." [17]. У то време је Србија била самостална и слободна, а Хрватска још увек део Аустроугарске империје.

ИЗМЕЂУ РАСИЗМА И ЛИБЕРАЛИЗМА

Проф. Ненад Мишчевић, један од најутицајнијих хрватских филозофа у ријечком Новом Листу пише: „Обљетница Старчевићеве смрти добра је прилика да наша јавност коначно постане свјесна протурјечја која обиљежују дјело Оца Домовине. С једне стране, његовог либерализма и републиканизма, с друге домољубља које прераста у великохрватски национализам. С треће, и најжалосније, елемената расизма који се окреће против Жидова и свих Срба који одбијају да се похрвате у оквирима Велике Хрватске." [18].

Либерализам и републиканизам: „На мјесто права Божјега уведена је самосвојност народа, тј. начело по којему сва јавна вриједност стоји у народу." Од посебног је значења Старчевићево повезивање грађанске слободе и људских права. Домољубље: само као нација народ „има сав свој удес у својих шаках“. Но нација је и у Старчевића асимилаторска, великохрватска: припадају јој и Муслимани и већина Словенаца и Срба.[18].

Најопаснији су они политички противници који би Јужне Словене ујединили, а да их не сматрају Хрватима, тј „Славосрби“. Но кључно је по Мишчевићу што Старчевић „Славосрбе“ с годинама све више поима не као политичку него као етничку скупину, чак расу, односно „пасмину“. „Жидови су мање шкодљиви него Славосрби. Јер Жидови гледају само за се и за своје… а Славосрби су увек само за зло: ако не могу себи прибавити корист, они гледају да нашкоде доброј или праведној ствари, или оним који су за њу." Тако Старчевић остаје у погубном процепу између либералног увида да се „пасмине“ тлачитељима свете због неправди што су им нанесене, и уверења да нижим расама, „проклетим пасминама“, није ни требало давати улогу у јавном животу… Одатле, сматра Мишчевић, и „домаћа расистичка интелектуална традиција"… Зашто је важан Мишчевићев прилог? Јер је клатно које се још увек љуља између сатанизације и дивинизације Старчевића један од најопаснијих Дамаклових мачева над слободом мишљења у Хрватској.[19].

Старчевић није био анонимни политичар, већ вођа једне од две најутицајније странке свог времена и посланик Хрватског сабора. Био је добро примљен у хрватском друштву, што је довело до продубљивања јаза између Хрвата и Срба[20]. Било је и другачијих гледишта, те је познати филолог Томо Маретић писао „Старчевић је пакленом мржњом мрзео Србе и ту мржњу три деценије уливао у велики део Хрвата“[21].

Грубо је писао о бану Јелачићу, бискупу Штросмајеру, Фрањи Рачком и Ивану Мажуранићу.[22]. У полемикама које је водио педесетих година 19. века, Старчевић је сковао и двосмислен појам „Славосрба“, којим је осим за православне Србе корсти да означи појединце приправне да на штету властитог народа служе страним владарима. Њиме је називао и неке познате Хрвате, попут Људевита Гаја, бискупа Јосипа Штросмајера и бана Ивана Мажуранића. Његови ватрени антисрпски настројени следбеници касније су значење израза проширили и на читав српски народ, иако су према Старчевићу, Срби заправо били православни Хрвати.[23]

СТАВОВИ О СРБИМА

Анте Старчевић је често Србе звао различитим погрдним именима, чиме је потпиривао мржњу Хрвата према Србима[24][25]. Поготово је у једном периоду свог рада инсистирао на мржњи и негацији српске нације, па су тако Срби „реметилачки опструктивни фактор“, они „уопће нису Славени“ него „потичу од варварског племена Трибала“[26]. Они не знају ни за какве цивилизацијске вредности, они лажу, краду, пљачкају куће, убијају и силују[26]. Они су „нижа пасмина“ а Хрвати су „виша, господујућа пасмина“[26].

До кованице „славосерби“ управо је Анте Старчевић дошао, спојивши 2 латинске речи "sclavus" и "servus" које, и једна и друга, значе: сужањ, роб „Славосерб“ је, према томе, двоструки роб, он није само физички неслободан, него и душевно.[27] Срби су били по њему највише слуге Хрватима[28]. Сви највећи српски јунаци су „Хервати“, док су издајници „пасмине славосербске“. Пише Старчевић: „У Стефану Душану угаси се последњи трак прејасне херватске династије Неманићах који кроз векове, и као краљи владаху..." [29]. По њему је и Милош Обилић „Херват“ ("Милош Кобилић показа се Херватом..."), док то Вук Бранковић није. У Косовском боју Срби за Старчевића немају скоро никакву улогу, јер су на челу снага антитурског савеза „Краљ Босне, и Кастриотић, са својими Херватима и Скипетари, и множина Булгарах и Румуњах."
„Славо-Серби су смеће народа, они су Херватску издали и, ако устреба, опет ће је издати, макар без своје користи, само да њу издају. Они су по својој нарави без ума и поштења, проти слободи и проти сваком добру.[26]“
(Дјела, Анте Старчевић)
„Србе треба ставити ван закона. Ту је судија и овершитељ сваки који је и бесно пашчета[26]“
(Дјела, Анте Старчевић)
Поред анализе стања он је предлагао и решења те је писао да „та пасмина треба да буде из народа истребљена“[26].
На крају, у свом његовим сценаријима, ипак Срби постоје и за њега су они били Трибали[26], који су „ждерали остатке жртава“[тражи се извор од 09. 2009.]. Истовремено су, као такви, били по њему „сужњи“, а радили о „глави свима, па и суседима“[30].
Такође Старчевић је сматрао да на Балкану живи само један народ - Хрватски[31] Босанске муслимане назива најчистијом хрватском браћом, док Слоненце назива Горским Хрватима[32].
„Од Триглава до Солуна живи само један народ - народ Хрватски“.
Осим према Србима, Старчевић није крио мржњу према Јеврејима. Између осталог, о њима је говорио овако: »Жидови ... су пасмина, изузев које изнимке без свакога морала и без сваке домовине, пасмина које свако удо подано је само добитку осебну, или ономе својих рођака«. Пустити Јевреје да учествују у јавном животу је по Старчевићу кобно: »У чашу најбистрије воде баци мрву блата, па се сва вода буде замутити«. На сличан начин су по Старчевићу Јевреји »премного покварили и растровали народ француски«.[33]
За разлику од већине хрватских политичара свога доба Анте Старчевић није био клерикално настројен[1]. У Католичкој цркви Старчевић је видео противника независне хрватске државе[10], због историјске повезаности Хабзбуршке династије и Ватикана[34].

СТАРЧЕВИЋ И УСТАШТВО

Како је Старчевић зачетник хрватског национализма и први је помињао истребљење Срба као решење српског питања у Хрватској постоје историчари који сматраја Старчевића зачетником усташког покрета.[35]
Старчевићев расизам је даље компилирао Иво Пилар под псеудонимом L. von Südland.[36] Његову је књигу (Die südslawische Frage und der Weltkrieg...) превео Павелићев режим на хрватски 1943. године[37] и била је део расистичке идеологије усташа и Независне Државе Хрватске.[38] Поводом публиквања превода ове књиге, министар просвете НДХ Миле Старчевић пише у једном чланку, како је Пиларова књига била „библија“ хрватске националистичке омладине у Загребу [39]. Књига је поново штампана 1990. године у Хрватској [40]

СТАРЧЕВИЋ И ЈЕЗИК

Једна од занимљивости везаних уз дела Анте Старчевића јест да је он своје књиге писао на екавици.[41] Иако је био Личанин и изворно икавац, Старчевић је био за екавицу, будући да се Вук Караџић залагао за ијекавицу као заједнички стандард Хрвата и Срба (који у БиХ, Хрватској и Црној Гори говоре ијекавски) што су преко тзв. „хрватских вуковаца“ прихватили само Хрвати. Старчевић се хтео томе успротивити и увести у хрватски језик екавицу (што је говор Хрвата кајкаваца и дела чакаваца) да би се хрватски језик разликовао од српског, за који се у датом тренутку чинило да ће у потпуности преузети ијекавицу.
Старчевић се бунио против Вука Караџића и његових следбеника, заузима се за очување хрватских нарјечја и оптужује Вука да је под називом српских народних песама заправо обрадио хрватску културну баштину[32].

РЕФЕРЕНЦЕ

1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 www.moljac.hr
2. Мала енциклопедија Просвета, издање из 1959. године.
3. Dubravko Jelčić, Politika i sudbine: eseji, varijacije i glose o hrvatskim političarima, Školska knjiga, Zagreb. 1995. ISBN 978-953-0-60551-0. pp. 11
4. Aus der Beilage Specificatio locourum et incolarum 1712. bei der Instr. f.d. Grafen Attems, Nr. 183/VII, J.Ö Krigsmiscellen, Fasc. 95 im Archiv des Reichs-Krigs-Ministeriums.
5. Banac, Ivo. Nacionalno pitanje u Jugoslaviji. (Durieux: Zagreb, 1995.), pp. 66
6. "Анте Старчевић, Политички списи, Знање, Загреб, 1971. (избор и предговорТомислав Ладан), страница 10.
7. :7,0 7,1 М. Д. Дошен, Анте Старчевић 1823 - 1923, "Овај број Личког Хрвата посвећен је 100-годишњици рођења Старчевића". ”Лички Хрват”, бр. 17, 17. свибња 1923, година II.
8. Hrvatska misao: smotra za narodno gospodarstvo, književnost i politiku, 1902, Godina 1, Odgovorni urednik Dr. Lav Mazzura, Tiskara i litografija Mile Maravića - Milan Šarić: Život i rad dra Ante Starčevića - stranica 133 - Tadanji biskup senjski, Mirko Ožegović, pošalje ga u sjemenište u Budimpeštu, gdje je Ante uz bogoslovne nauke slušao filozofiju i slobodne znanosti. Pošto je položio stroge ispite u filozofiji i slobodnim znanostima bio je već 1846. promoviran na čast doktora filozofije.
9. Р. Љушић - Лицеј 1838-1863, зборник докумената, Универзитет у Београду и Савремена администрација, 1988
10. 10,0 10,1 Opća enciklopedija, Jugoslavenski leksikografski zavod, 1982.
11. Opća enciklopedija, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1982.
12. Баста (1986), стр. 18.
13. за детаљан опис Старчевићевог тумачења хрватског државног права (али и тумачења других хрватских политичара и интелектуалаца 19. века) види: -Banac, Ivo.Nacionalno Pitanje u Jugoslaviji: Porijeklo, povijest, politika. (Durieux: Zagreb, 1995.), pp. 66–76.}-
14. Tomasevich (2002), стр. 3–4.
15. 15,0 15,1 Баста (1986), стр. 19.
16. 16,0 16,1 Милорад Екмечић - Огледи из историје, 2002.
17. "Неколике успомене“, Дјела, Књига III, pp. 373.
18. :18,0 18,1 Ante Starčević – između liberalizma i rasizma, Nenad Miščević, Novi List SUBOTA, 25.2.2006. http://novine.novilist.hr/
19. Starčevićevi prijepori - Duško ČIZMIĆ MAROVIĆ, Slobodna Dalmacija, četvrtak, 2.3.2006. http://arhiv.slobodnadalmacija.hr/
20. Krestić (1998), стр. 23.
21. Томо Маретић, Српски књижевни гласник, Београд, 1892, књ. 5, бр. 8, pp. 569
22. Nekolike uspomene od dra. Ante Starčevića, Tisak narodne tiskarne, Zagreb, 1870
23. Tomasevich (2002), стр. 4.
24. Василије Крестић, State and Historical Rights of Croatia at the Bottom of the Conflict with the Serbs, Бигз-Конгрес српског уједињења, 1997-98, Ante Starcevic called them: "dirty dogs", "loathsome flunky creatures", "brood ready for the axe", "Austrian dogs", "dogs off the chain", "thrash", etc.
25. "Неколике успомене“, Дјела, Књига III, pp. 373., „Народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Хервата."
26. :26,0 26,1 26,2 26,3 26,4 26,5 26,6 Дјела Анте Старчевића, књ. III, Загреб 1894. pp. 34, 64, 66, 73, 77, 146, 162, 205, 299, 342 и 373
27. Dr. Mile Starčević, Dr. Ante Starčević i Srbi, Matica hrvatska, Zagreb, 1936., pp. 100.
28. Пасмина Славосербска pp. 28. Власи као сужњи, кмети, разлучени од народа. Разумева се да кмети могаху бити само они који се удомаћише. Сматраху их посебном пасмином, с другда се и сами зваху Власи, тер пристајаху уз онога, код кога се најбољем надаху. Кад се Стефан–Томаш Остоић потписива краљ Сербљем, Босни – ту је очит доказ да Сербљи биаху разлучени од народа краљевине
29. Пасмина Славосербска по Херватској pp. 29
30. Пасмина Славосербска по Херватској pp. 55 Onaj sabiratelj zagovoren je svojom pasminom ili zanešenostju; drugomu nikomu nebi obraz podnio ni prispodabljati a kamo usporedjivati Hervate sa Serbi, primeravati ovu pasminu s narodom, koj je premnogo sagrešio proti drugim a najviše proti samu sebi; nu koj svoje ime uhadjanjem, neverom, izdajom, podlostju, nebiaše okaljao.
31. Српско-Словачке књижевне везе Риста Ковијанића
32. :32,0 32,1 www.hrt.hr
33. Ненад Мишчевић, "Ante Starčević – Između liberalizma i rasizma" у Новом листу, Ријека, 25. фебруар 2006
34. Christian Statesman Dr. Otto von Habsburg - by Cathy Pearson
35. Nationalism and National Policy in Independent State of Croatia by Irina Ognyanova (1941-1945) [2].
"In fact, the roots of the Ustasha ideology can be found in the Croatian nationalism of the nineteenth century. The Ustasha ideological system was just a replica of the traditional pure Croatian nationalism of Ante Starcevic. His ideology contained all important elements of those of the extreme Croatian nationalism in the twentieth century. Starcevic’s writings reveal an attitude similar to that of the contemporary Croatian nationalists: Frankovci at the beginning of the twentieth century and Ustashas in the 1930s."
36. Die südslawische Frage und der Weltkrieg: Übersichtliche Darstellung des Gesamt-problems By L. von Südland, 1918, Manz
37. Tunander & Baev (1997), стр. 231.
38. Viktor Novak: Magnum crimen - pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb 1948. pp. 939.
Msgr. Binički u "Razbojničkoj pećini": Mnogi su sladokusci zamjerali Ocu Domovine (tj. Anti Starčeviću) što je poznatu pasminu (tj. Srbe) nazvao "vlaškim nakotom". Kao da Vlasi nisu ljudi, van živine, koje se kote. Tko dobro luči, dobro uči. Treba dobro razlučitu stare hrvatske Vlahe - pastire od smeća što su ga Turci sa svih strana zgrnuli u ostanke drevne kraljevine Hrvatske.
39. Turda, Marius; Weindling, Paul (2007). "Blood and Homeland": Eugenics and Racial Nationalism in Central and Southeast Europe, 1900-1940. Central European University Press. ISBN 978-963-7326-81-3.
40. JUŽNOSLAVENSKO PITANJE. Prikaz cjelokupnog pitanja (Die südslawische Frage und der Weltkrieg: Übersichtliche Darstellung des Gesamt-problems). Prevod: Fedor Pucek, Matica hrvatska, Varaždin, 1990
41. A.Starčević: Izabrani politički spisi, Golden Marketing-Narodne novine, Zagreb, 1999.

ЛИТЕРАТУРА

• Tunander, Ola; Baev, Pavel; Einagel, Victoria Ingrid (1997). Geopolitics in post-Wall Europe: security, territory and identity. SAGE Publications. стр. 231. ISBN 978-0-7619-5549-8.
• Turda, Marius; Weindling, Paul (2007). "Blood and Homeland": Eugenics and Racial Nationalism in Central and Southeast Europe, 1900-1940. Central European University Press. ISBN 978-963-7326-81-3.
• Jelavich, Barbara (1983). History of the Balkans:. Cambridge University Press. стр. 67.ISBN 978-0-521-27458-6.
• Баста, Милан (1986). Рат је завршен 7 дана касније. Београд: Привредни преглед.
• Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2.
• Старчевић, Анте. "Пасмина славосербска по Херватској". Тисак Лав. Хартмáна и дружбе, Загреб, 1876. види http://books.google.com/
• Грујић, Радослав. Апологија српског народа у Хрватској и Славонији. Просвета, Београд, 1989
• The Habsburg Monarchy, 1809-1918 : A History of the Austrian Empire and Austria-Hungary (Paperback) by A. J. P. Taylor, University of Chicago Press, Chicago 1976
• Керубин Шегвић Др. Анте Старчевић, његов живот и дјела, Тискарна Хрватске странке права д. д. 1910
• Хрватска мисао: смотра за народно господарство, књижевност и политику, 1902, Година 1, Одговорни уредник др. Лав Мацура, Тискара и литографија Миле Маравића - Чланак: Милан Шарић: Живот и рад дра Анте Старчевића
• Неколике Успомене од Анте Старчевића, Тисак народне тискарне, Загреб 1870 [1]
• Krestić, Vasilije (1998). Through genocide to a greater Croatia. BIGZ.
• Василије Крестић, Idea of Genocide Matured in Austria-Hungary, БИГЗ-Конгрес српског уједињења, Београд, 1997-98, линк[мртва веза од 06. 2013.]
• Василије Крестић, Genocide in the Service of the Idea of a Greater Croatia, Бигз-Конгрес српског уједињења, Београд, 1997-98, линк[мртва веза од 06. 2013.]
• Душан Т. Батаковић, Институт за балканске студије-Пројекат Растко, The Balkan Piedmont Serbia and the Yugoslav Question, Париз, 1994, линк
• Душан Батаковић, Институт за балканске студије-Пројекат Растко, The National Integration of the Serbs and Croats: A Comparative Analysis, Париз, 1994.
Аутор: Крсто Крцун Драговић