" Možda ovaj naslov nije srećno pogođen, jer sam pre toga bio u Srbiji u Beogradu, a ja sam želeo da naglasim u srcu Srbije u Šumadiji. Beograd sam, kao što su to verovatno i drugi iz Vojvodine u to vreme osećali, smatrao našim, zajedničkim, gradom.

U Aranđelovcu je moj drug iz Novog Bečeja gradio prvu vilu u Bukovičkoj banji vlasništvo Mike Stefanovića, sudskog izvršitelja iz Novog Bečeja, pa sam došao da

ga posetim.

Putovanje od Beograda do Mladenovca bilo je za mene uzbudljivo. Prvi put sam se susreo sa tunelima, koji su mi se učinili vrlo dugim iako u stvari spadaju u kraće, izuzev onog Ripanjskog, mada ni on nije duži od 1.000-1.500 metara. Uživao sam u lepoti brda i padina koje je voz brzo ostavljao za nama. Avala, koja je prilično udaljena od železničke pruge, bila je vrlo dugo predmet moga posmatranja. Teško sam odvajao pogled od nje, jer sam se trudio da se potsetim šta sam sve o njoj učio, čitao i slušao. Ona je uz to i prva planina Srbije polazeći od Beograda u nizu: Avala, Kosmaj, Venčac, Bukulja, Rudnik itd.

Brzo mi je prošlo vreme vožnje od Beograda do Mladenovca. Ali to nije bio slučaj sa putovanjem vozom uzanog koloseka - „Ćirom” od Mladenovca do Aranđelovca. Taj put se naprotiv odužio, pa iako nije bila u pitanju velika razdaljina, dugo je trajao, bar mi se tako činilo. Ta sporost „Ćire” prosto je umrtvljavala moja uzbuđenja, koja su me ispunjavala još kad sam se odlučio da pođem u Aranđelovac u želji da se što pre sus retnem sa Orašcem i svim ostalim što je vezano za Prvi srpski ustanak. U toj nestrpljivosti mnogo mi je smetala sporost voza i nisam ni obraćao pažnju na okolinu, na lepe predele kroz koje e železnica, na tom putu, prolazila. Ničega se ne sećam. Čak ne znam ni koliko je sati trajala ta vožnja, ali mi se i danas čini da je bila duga.

Pod tim i takvim raspoloženjem bio je moj susret i sa Aranđelovcem - skoro bez ikakvog uzbuđenja. Sve mi je odjed nom izgledalo drukčije od onog što sam u mašti stvarao i kako sam ga zamišljao.

Prosto me je obuzela tuga za nečim što je neobjašnjivo nestalo.

Na sreću, brzo, pošto sam stupio u glavnu ulicu Aranđelovca, u delu koji vođi prema Bukovičkoj banji, utisci su počeli da se menjaju i da me obuzima uzbuđenje. Iznenađen ulicom punom kafana sa stolovima na ulici (baštama) u senci lipa i kestena zasađenih ispred svake kafane. Videvši ljude u srpskoj narodnoj nošnji sa šajkačama kako sede i polako pijuckaju kafu ili „šiše” rakije, shvatio sam da se nalazim u drugom svetu u odnosu na onaj, koji me je okruživao u Novom Bečeju i u drugim mestima Vojvodine, do Velikog Bečkereka, koja sam do tada video.

Ulaskom u park, koji je u to vreme bio više prirodan, neuređen, u odnosu na njegov sadašnji izgled i koji su baš tada (te, 1937. godine) počeli da pretvaraju u lepo kultivisano područje za odmor i razonodu, osetio sam se pomalo izgubljenim. Počelo je da me obuzima prijatno iznenađenje koje mi nadima grudi i isčekivanje nečeg što dotle nisam doživeo.

Prvo uzbuđenje doživeo sam kada sam se približio hotelu „Staro zdanje” koji je, ne samo svojim izgledom „zaogmut” bršljanom, već i svojim nazivom, budio u meni do tada nepoznata, da ne kažem, mistična osećanja. To takvo raspoloženje se još više raslpamsavalo, kad mi je moj jedini poznanik, koji me je dočekao na aranđelovačkoj železničkoj stanici, pokazao Orašac. Posmatrao sam ga bez reči, ali sa puno uzbuđenja, iako se ono ni po čemu nije razlikovalo od okolnih brda. Znao sam da se tu nalazi selo Orašac u kome su se Srbi dogovorili da dignu ustanak protiv Turaka.

Na Orašcu sam, baš na određenom mestu, koje sam sebi predstavio, ophrvan svojim skromnim znanjem istorije, prosto dočarao sliku tog prvog skupa ustanika. Video sam, u mislima naravno, brkate seljake ustanike, a sve sam ih zamišljao kao što sam na slikama video Birčanin Iliju, ili Stanoja Glavaša, obučene u srpsku narodnu nošnju, sa dugačkim puškma.

Moram napomenuti, da sam baš tih dana napunio 20 godina, čime sam hteo istaći da nisam bio toliko mlad da bi mi odgovaralo dečačko, ili još mlađe, dečije maštanje, već je to osećanje izazvano posebnim nadahnućem vezanim za istoriju.

Penjanje uzbrdicom, prema Bukovičkoj crkvi, ulazak u portu u kojoj je bilo nekoliko lipa, ili još pri samom ulazu, drveta šljiva, pomisao da se nalazim na pragu svetilišta izazvalo je uznemirenost u duši.

Na tom, svetom mestu, ni crkva, iako možda skromna po svom izgledu, nije bila kao obične seoske crkve, jer sam oko nje i u njoj, u mislima, video mnoštvo naroda iz doba ustanka sa uzdignutom desnom rukom u znak zakletve da su spremni da žrtvuju svoje živote za oslobođenje Srbije ispod dahijske strahovlade.

Pa i skromna parohijska kuća, u samoj porti, nije bila kao ostale obične kuće, već sam i u njoj tražio nešto uzvišeno i dočaravao sebi život Atanasija Antonijevića, tog velikog Bukovičkog prote sa svojom porodicom. Život, za koji sam u tom trenutku, gajio veliko poštovanje. Trudio sam se da me ništa ne omete u tom patriotskom zanosu.

Kada sam sve to tako doživeo, učinilo mi se kao da sam ispunio veliku i časnu dužnost. Verovatno se slično osećaju hodočasnici kada se nađu u Jerusalimu pred Hristovim grobom zidom plača.

Zažalio sam što nisam ostao duže tamo, jer me takva osećanja nisu nikad više, izuzev pri poseti Kosovu Polju, obuzela.

Danas, posle više od šesdeset godina, kad razmišljam tome, ne mogu da poverujem da sam to stvarno tako doživeo da ono moje malo znanja iz istorije može da ima toliko uticaja i da izazove takva uzbuđenja, da se čovek malte nađe u nekom transu.

Smatram, još i sada, da sam na tom mestu, u toj porti, prvi put u životu doživeo uzvišeni osećaj - prave svetinje. Shvatio sam da to ne mora da bude Bog, ili druga svetinja vezana za religiju, nego i obično drvo, koje u datom trenutku, za određenu ličnost predstavlja nešto posebno. To je trenutak kad uzdrhti svaki nerv i pred kojim se čovek oseća spremnim da sve zasluge drugih ceni do bezgraničnosti, da svima, pa i najvećem neprijatelju, prašta. To je valjda to stanje, koje nazivaju katarzom-oslobođenosti duha.

Vraćajući se u park, sad ni „Staro zdanje” nije bilo samo velika građevina zarasla u bršljanu, već je i ono odisalo nekom svetom prošlošću. Ne mogu da objasnim taj doživljaj, taj preobražaj osećanja po povratku iz porte Bukovičke crkve.

Tada je i nešto malo veća građevina od ostalih okolnih kuća, „Novo zdanje” predstavljalo nešto posebno. Idući tako ka centru Aranđelovca svaka kafana i kafanica sa stolovima u senci lipa i kestena, predstavljale su nešto posebno, do tad skoro nedoživljeno. Čak sam i u ljudima, koji su sedeli za tim kafanskim stolovima, video ljude dostojne svakog poštovanja, jer su njihovi predci bili pravi heroji zaslužni divljena čitavog potomstva, te sam valjda i među njima prosto tražio, da prepoznam, nekog sa slike iz Prvog srpskog ustanka.

Po povratku iz crkvene porte, ceo Aranđelovac a posebno selo Bukovik (danas je to centar Aranđelovca ispred parka), sam doživeo kao neko svetilište, sličan onom osećaju kada sam bio u Sremskim Karlovcima ili kada sam kao dete ulazio u crkvu.

Proveo sam sedam lepih dana u Aranđelovcu. Sve što sam doživeo ostavilo je na mene poseban utisak. I danas se sećam mineralne vode natočene iz česme na samom izvorištu. Hleba pečenog u šerpi, sa izuzetno lepom i ukusnom donjom korom iz koje se sastojao veći deo hlebne kore. Taj hleb sam jeo sa takvim uživanjem, kao da je naša banatska štrudla sa skorupom. Za večeru nisam ništa drugo jeo nego samo taj hleb, a svaki zalogaj sam „zalivao” mineralnom vodom iz omanjeg balona koji je stajao na podu pored stola. Kakvo je to bilo uživanje. I danas bih poželeo taj hleb.

Aranđelovac je ostao za mene posebno drago mesto u kome bih posle Beograda, Novog Bečeja i Sremskih Karlovaca, najradije živeo. Zbog toga nije nikakvo čudo, da skoro pri svakom odlasku na Rudnik, gde mi stariji sin ima vikendicu, koristim priliku da svratim u Aranđelovac. Tek kad prođem kroz park i kroz restoran hotela „Staro zdanje”, produžim za Topolu i dalje prema Rudniku-Jermenovcima.

Slična osećanja sam doživeo i pri prvom susretu sa Topolom, mada je to bilo mnogo kasnije tek 1959. godine, u svojoj 42. godini života. Oduševio sam se Oplencem, odnosno Oplenačkom crkvom, njenom umetničkom lepotom i bogatstvom mozaika. Za mene je Topola, sa svim onim što je ostalo, pa i ono što više ne postoji, a što je prisutno u mojoj mašti, iz doba Karađorđa, ono što me zaokuplja i uspokojuje ostala nezaboravna. Predao sam se opuštanju i razmišljanju samo o onim velikim događajima iz naše svetle istorije.

Meni je i danas Srbija: Aranđelovac i Topola. Nema mesta u Srbiji koje bih mogao uporediti sa ova dva gradića.

Završavajući sećanja na prvi susret sa Srbijom i Aranđelovcem moram, u interesu realnosti, reći da je Aranđelovac tada (1937) bio simpatična mala varošica sa oko 3.000 stanovnika, sa malim prizemnim zgradama, turskom kaldrmom, ne samo po kolovzu, već i po trotoaru stim da je ovde kamenje bilo nešto sitnije, nego ono po kolovozu.

Varošica je imala posebno dugu glavnu ulicu koja se protezala od stare pijace, koja se nalazila bliže ulazu u Aranđelovac iz pravca Mladenovca odnosno Topole, u vidu kifle izvijene u pravcu sela Bukovika. Bukovik je u to vreme bio selo izdvojeno od Aranđelovca. Razmaci između kuća - dvorišta su uglavnom bila neograđena i popločana sitnijim grumenjem kamena u vidu turske kaldrme sa dosta cveća.

Dvorišta su bila čista, a mnoga su imala vinovu lozu, koja je u vidu vinjage iskorišćena za pokrivanje, od letava izgrađenog trema - kako se to tada nazivalo - osmanluk. U osmanluku se nalazi sto sa klupama ili stolicama. Tu domaćin najčešće provodi slobodno vreme u toku letnjih popodneva I večeri, a domaćica je tu primala komšinice na kafu.

Za mene je to bilo novo, neobično, ali vrlo simpatično, jer sam zaključio, da taj srbijanski domaćin, za razliku od našeg Vojvođanina, ume da živi i uživa. On je sa malo truda napravio sebi pravi kutak za odmor, ili bi više odgovarao izraz, za predah.

Za uživanje našem Vojvođaninu je koristio konk, a ne retko ako nema konka, ispod duda koji se obično nalazio u dvorištu ispred kuće. Tu se iznesu stoličice, one što ih prave cigani koritari, i domaćin sa komšijom ili drugim prijateljem pijucka dudovaču (rakija od dudinja). Ali to nije ni približno onom što pruža osmanluk koji i sa svojim čarom doprinosi pravom uživanju i opuštanju domaćina u Srbiji.

Osmanluk je skoro svaki dan, od proleća do jeseni korišćen ne samo od domaćina, nego i od domaćice. Tu će svakog dana sa komšinicom popiti kafu, popričati, izmenjati misli i saznati novosti.

U Vojvodini se kafa, u to vreme, nije pila pa valjda je i to razlog što domaćica nije osećala potrebu za posebnim mestom za prijem komšinica. One su jedna drugu posećivale samo ako treba nešto da pozajmi. Te trenutke su provodili stojeći u kuhinji pričajući dok domaćica priprema ručak.

U Aranđelovcu, kao i u Srbiji uopšte, znalo se kad i u koje vreme komšinica dolazi na kafu i za to se moralo imati ne samo vremena, nego i odgovarajuće mesto, da i ambijent upotpuni uživanja u kafi.

Duž cele glavne ulice Aranđelovca, naročito sa leve strane idući od stare pijace prema Bukovičkoj banji, bile su zanatske i trgovačke radnje. Bilo je naravno i mnoštvo kafana i kafanica. Bilo je više od 200 takvih radnjica.

Za mene je posebno iznenađenje predstavljalo mnoštvo kafana. Koliko se sećam izbrojao sam ih oko četrdesetak, a skoro ispred svake kafane stolovi, gde se uglavnom sedi preko leta ne samo uveče nego i u toku dana. Kafanske sale služile su za hladnije vreme, ili uveče preko leta za one goste kojima su večeri bile hladnije, jer je povetarac sa Bukulje donosio svež vazduh.

Nisam mogao, ni onda, a ni sada, da objasnim od čega žive te mnogobrojne kafedžije, ko su im gosti!? Rekao sam da je Aranđelovac imao oko 3.000 stanovnika, a piće i jelo u kafani nije bilo skupo, ali je uglavnom svaki od Aranđelovčana imao i u kući rakiju i kafu, te otkud toliko kafana za relativno mali broj stanovnika. Sećam se pojedinih cena: pola decilitra ljute - „čokanjče” koštao je 1 dinar, a toliko je koštala i džezvica za jednu šoljicu turske kafe sa čašicom mineralne vode i posebnom kockom šećera. Tako niske cene navode na zaključak da se zarada obezbeđivala velikim prometom, kada su se i pored cena sve kafane održale.

Setio sam se jedne od mnogobrojnih priča moga oca o svojim utiscima iz Srbije. Srbijanski seljak kad dođe u grad na pijacu - priča moj otac - ne ponaša se kao on, bogati vojvođanski seljak. Njegovi utisci su baš iz Aranđelovca, gde je u prvim godinama posle Prvog svetskog rata kupovao stoku-goveda i dogonio u Banat i tu prodavao po višim cenama, a kupovao je i pšenicu u Srbiji u Jagodini i nju po skupljoj ceni prodavao u Novom Bečeju. Na tako dalek put je polazio sa torbicom (šarenicom) preko ramena u kojoj se nalazio hleb, koji je moja majka umesila, i parče slanine sa nekoliko glavica crna luka i to mu je bila hrana za čitavo vreme dok se nalazi na putu (8-10 dana), izuzev što će ako pojede hleb što je poneo, kupiti kilogram dva u pekari gde se zadesi na putu.

U Aranđelovcu je video, na njegovo veliko zaprepašćenje, kako seljak sa dve krave upregnute u kola ide na pijacu. Pre nego što stigne do pijaca, usput puno pekara, a hleb tek izvađen iz furune širi svoj miris, on zaustavi krave i svrati u pekaru. Uzme hleb, stavi ga pod mišku pa krene dalje. Ispred svake kafane stolovi, i panj na kome se seče pečena prasetina. Seljak zaustavlja krave ispred kafane, na koju se namerio, poruči da mu kafedžija odseče pozamašni deo prasetine i seda za sto i sa kupljenim hlebom „navali” na prasetinu. Poruči špricer i plati što je pojeo i popio i nastavi put prema pijaci.

Za moga oca to je bilo neshvatljivo! Znajući da taj seljak živi u siromaštvu i da kod kuće jede proju sa članovima, ne male, porodice, a gle šta sebi dozvoljava kad dođe u grad! Posebno je bio iznenaden kad uporedi svoje imovno stanje i svoje ponašanje u gradu. Pa on je prema tom srbijanskom seljaku bio pravi bogataš, a do tada nikada nije okusio pečenu prasetinu, jer se u Vojvodini, a posebno na selu, nije klala prasad, nego samo tovljenici, a ni u kafanama nije bilo prasetine, već su tu i tamo mesari zaklali po koje prase uoči Božića, ili nove godine za unapred određene mušterije (po porudžbini). Kasnije, valjda poučen tim primerom iz Aranđelovca, kad je odlazio na put u Veliki Bečkerek nije nosio hleb od kuće, već ga je u Bečkereku kupovao u pekari. Taj hleb, nisam siguran đa je poneo i slaninu, bio mu je ručak, a preostali deo tog hleba zavije u maramicu i donese kući. Mi, deca, jedva smo dočekali da dođe s puta i da se „dočepamo” tog mekog (svežeg) pekarskog hleba. To je za nas, u odnosu na domaći, koji je onako suv, jer se jede sedam dana, od jedne do druge mešnje, predstavljao pravu poslasticu.

Znači, odgovor bi mogao biti da su te mnogobrojne kafane u Aranđelovcu opstale zahvaljujući prometu koji donose pijace i ponašanju seljaka pri dolasku u grad.

Napomenuo sam da je Aranđelovac bio mala varošica, koja se sastojala uglavnom iz te jedne ulice. Postojalo je još nekoliko manjih paralelnih sa glavnom, kao i dve tri poprečne: jedna koja od železničke stanice vodi ka glavnoj, druga koja pored sokolane ide prema železničkoj stanici i valjda još jedna koja je vodila od pijace prema crkvi.

Bukovička banja imala je samo hotel „Staro zdanje”, koji je u ono vreme bio sav u bršljanu od zemlje pa do krova. Park je u to vreme bio neuređen, više prirodan, sa prilično velikih drveta sa raskošnim krošnjama. Staze u parku bile su zeml- jane, a samo je po neka bila posuta šljakom ili šljunkom. Pored glavne aleje (staze) koja je išla od ulaza u park kod „Novog zdanja” pa paralelno sa današnjom glavnom ulicom, nešto niže od hotela „Staro zdanje”, odnosno te glavne staze, protezao se potok. Potok je imao 2-3 metra visoke obale obrasle korovom i travuljinom, sa nešto malo vode na dnu. Baš te godine (1937) su počeli sa njegovom regulacijom i pokrivanjem. Današnji šetači i posetioci parka i ne znaju da ispod glavne staze protiče potok, naravno ako nije kasnije vodovodnim cevima skrenut u drugom pravcu.

U sredini parka nalazila se jedna omanja zgrada u kojoj je bila punionica mineralne vode „Knjaz miloš“, a tako se taj izvor, iznad koga se nalazila zgrada za punjenje flaša, zvao.

Pored izvora „Knjaz Miloš“, postojala su još dva manja u vidu česme u parku, za koje su meštani tvrdili da je voda kvalitetnija i lekovitija od onog, čija se voda flašira. Za vodu iz ovih slobodnih izvora nije bilo čekanja u red, jer je gostiju bilo malo, a domaće stanovništvo je samo ponekad dolazilo sa balonom po vodu.

U parku je bila tu i tamo po neka klupa i to je bilo sve što bi se imalo reći o Bukovičkoj banji. Te 1937. godine, počeli su radovi na izgradnji bazena i novog hotela u samom parku.

Iznad parka, odmah pri izlasku prema Bukulji bila je u izgradnji vila Mike Stefanovića, sudskog izvršitelja iz Novog Bečeja. Vila je imala desetak soba za izdavanje i bila je sa jednim spratom, a nazvao ju je „Vila Zora”, po imenu njegove supruge. Nešto više prema Bukulji bila je u izgradnji i vila beogradskog generala Stankovića, a sto do dvesta metara u levo u izgradnji je bio letovališni dom činovnika poštanske štedionice. To je tada bila i najveća zgrada na dva sprata.

Tih sedam, osam dana provedenih u Aranđelovcu su za mene i prvi susret sa srbijanskim seljakom čijim sam odnosom bio oduševljen. Vrlo neposredan, radoznao i lako stupa u kontakt sa nepoznatim licima, interesuje se, na prvom mestu, kako mi se dopada kod njih, pa onda kako izgledaju krajevi iz kojih sam došao, koga imam od familije i tako spretno, ali nenametljivo, vodi duge razgovore. Sve to čini otvoreno i bez namere da dozna nešto tajanstveno što bi moglo kompromitovati sagovornika, već želja da se iz poštenog međuljudskog odnosa upozna. Najpre će reći o sebi i svojima, pa tek onda će se raspitivati za porodicu gosta. Spreman je da već pri prvom susretu pozove na čašicu rakije ili šoljicu kafe. Jednom rečju prostosrdačni i gostoljubivi ljudi.

U Aranđelovcu sam popio i prvu tursku kafu u životu. Kod nas u Vojvodini se nije pila crna kafa, ili se mogla popiti samo u boljim restoranima i kafanama.

Završavajući svoja sećanja na boravak u Aranđelovcu moram istaći da je cena sobe za spavanje, u privatnom vlasništvu, bila i više nego simbolična. Doduše, nije ni postojao bog zna kakav konfor. Sem kreveta sa slamaricom i preko nje čaršav i jedan jastuk i jorgan kao i jedan sto sa stolicom i ništa više. Ali je zato bilo miševa, kojih sam se užasno plašio i prvih noći sam teško zaspao strahujući da se miš ne uvuče u krevet. Moram istaći da sam imao prosto patološki strah od miševa i pacova, pa i danas. To nije bilo bez razloga. Kad sam bio od 5-6 godina miš mi je ušao u nogavicu od čakširica. Što sam više vrištao i što sam se više valjao od straha po zemlji, on je sve više tražio sklonište u mom pojasu. Jedva me je otac savladao i skinuo mi čakširice i tako omogućio mišu da pobegne, a mene oslobodi „smrtne” opasnosti. Pa sad, dragi čitaoci, možete zamisliti kako sam se osećao kad dođe vreme da treba da ugasim lampu i legnem u krevet u sobi u kojoj „caruju” miševi. To je možda i jedina tamna tačka u mojim uspomenama iz Aranđelovca.

U dvorištu kuće, gde sam stanovao nalazila se česma gde sam se umivao.

Svako jutro me je susretalo ozareno lice domaćice kuće sa ponudom: tanjir voća, hleb sa kajmakom, što je sve činilo boravak prijatnim i stvaralo prosto rođački odnos.

Eto to su moji utisci iz Aranđelovca i moj prvi susret sa Srbijom.

Odlazeći iz Aranđelovca osvrtao sam se više puta, da bih zapamtio svaku kuću, svaku kafanu i tako do železničke stanice. Na železničkoj stanici, čekajući voz, nisam oka skidao sa brda za koje su mi rekli da se na njemu nalazi Orašac u želji da ga prosto ponesem u svojoj mladalačkoj duši i da ga imam uz sebe kad god ga se setim