Клиничко-духовно-здравствени центар Србије, манастир Тумане, отишао је корак даље па је у своје одаје почео примати и оне из најдубљег дна таме.
Није то наравно урадио сам манастир чије је народно предање нераскидиво везано за косовског јунака Милоша Обилића. Већ су то урадили они који су овај манастир преотели и запосели. Манастир Тумане био је женски манастир у коме су монахиње деценијама чувале нетрулежене мошти Зосима Синаита. Тако је било све до 2014. године, када манастир Тумане престаје да буде женски манастир а баш тад се откривају и мошти светог Јакова. У манастир тад долази младо братство између 20 и 30 година.
Господ одлучи да на чудесан начин баш преко ових голобрадих младића изнесе на видело дана и прослави у своме народу српском велика чуда која су се овде одједном почела дешавати. Манастир Тумане данас има најмлађе братство, већина монаха има између 30 и 40 година. Као такви вични су технологији модерног доба, па је довољно само ући на њихову ФБ страницу и видети да је манастир Тумане само у месецу августу имао више тешких излечења него ВМА у Београду. Ови савремени гуруи и лајф коучеви који воде ову навалу медијске пропаганде побринуће се да све пишете у суперлативу иначе ћете бити блокирани.
Тако су они само у августу месецу лечили плодност, упалу плућа, карцином дојке, па чак и жутицу, док су стигли да гостују и на ТВ-у у емисији: „Чудотворац тумански на БН телевизији.“ То је моћ те пропаганде преко које је једна од највећих српских светиња претворена у Тумане-медик.Овде се лечи све, од тешких карцинома до воде у колену и ушћакнутих леђа. Све се лечи осим 7 смртних грехова.
И док се једни монаси из манастира Тумане лече по приватним клиникама у Београду, ови други изнајмљују билборде за маркетинг чудотворног манастира. Чудотворни манастири код нас никад нису били популарнији, један је добар за женидбу и удају а други за бубреге, док манастир Тумане лечи све. Тај маркетинг је толико јак да су ти исти монаси спремни рећи људима којим молитва није помогла, да је то зато што нису довољно јаки у вери. Е ту нема никакве разлике између њих и доктора који су пацијенту у најтежем периоду живота спремни рећи да му је остало још месец дана живота. Они су у свом маркетингу успели, манастир Тумане посети преко милион људи годишње, и треба јер тамо заиста лежи светиња, али не на овај начин. Стотине аутобуса свеже причешћених одлази тамо сваког викенда спремних да све своје животне проблеме реше сад и одмах.
Страшније од свега тога је скрнављење моштију великих светитеља. Монахиње су некад у миру и тишини далеко од људских очију и додира на сваких 7 година пресвлачиле мошти светог Зосима. Данас се то ради 2-3 пута годишње пред камерама како би се комадићи одежде секли и делили верницима а већ следеће пресвлачење се рекламира за недељу 22. октобра. Превозници и туристичке агенције трљају руке све уз паролу: „Путујте с нама по одежду светог Зосима и Јакова.“ Све су ово некакви за нас страни обреди и знаци да смо дотакли дно, надајући се духовности која нас ослобађа од страдања.
Ја сам о овом проблему писао и 20. јануара ове године, где су мишљења јавности била подељена. Углавном су мене и људе који деле моје мишљење називали безбожницима, а свештенство које ради све ове наведене ствари звали су светим оцима. Колико су гуруи и лајф коучеви из овог манастира посвећени технологији и друштвеним мрежама, говори и то што је само дан након мог текста дневна литургија у манастиру Тумане посвећена лично мени. Свесни да су се упустили у посебну врсту интернет рата у којој нису навикли на противнике већ само хвалоспеве, после мог текста морао је да реагује и сам старешина манастира, Димитрије Плећевић. Димитрије је на тој недељној литургијској беседи уместо о Царству божијем, пуних 5 минута причао о Декију са ФБ. Сад замислите да монаси који свакодневно имају 3.000 посетилаца, поред куповине, продаје и многих „исцелења“ имају времена и да се баве мноме. Па зашто сам ја њима толико битан ако све оно што пишем нема везе са стварношћу…
Тај снимак сам поставио на страницу 22. јануара али укратко, архимандрит Димитрије своју беседу је почео тако што је рекао да нема навику да се јавно оглашава на друштвеним мрежама али само сат времена касније објавио је на својој ФБ страници да је породица Павловић из Кнежевца након њихове молитве благословена дететом. Е то је та моћ њихове пропаганде на једној од најактивнијих ФБ страница икад. Занимљиво је да мештани Голупца више и не желе да посећују манастир Тумане баш због савремених гуруа и лајф коучева који су по наређењу 2014. године протерали монахиње и одмах почели сведочити чудима модерног доба.
А након што се манастир почео рекламирати на Пинку и РТС-у, од њега је створен државни пројекат за извлачење огромних количина новца од народа из региона.
И сам Димитрије признаје да се они тамо никога не боје, па чак ни Бога те се у манастиру понашају као да никада неће умрети. Само по’ године након што је Димитрије у тој беседи причао о мојој страници и свом поштењу, он у тај исти манастир уз топли загрљај прими слуге сатанине. Надбискуп Станислав Хочевар са својом свитом опоганио је велику српску светињу и ко зна колико је још оваквих фотографија у архиви скривено. Ми данас не можемо никога натерати да се осећа Србином али знамо сигурно да се свети Јаков и Зосим окрећу у гробу због садашњег монаштва манастира Тумане. У селу Стара Марча у данашњој тзв. Хрватској постоји једна мала капелица као помен на давна бурна времена.
Направљена је она на темељима манастира Марче посвећеног светом Арханђелу Михаилу.
Крајем XVI века одлучено је да се крај овог манастира подигне и први католички самостан на овим просторима. Римокатоличкка црква улагала је све напоре да Србе ових простора преведе у своју веру. Они се нигде не журе и том плану су посветили деценије.
Тек крајем XVII века у манастир Марчу доведен је епископ Павле Зоричић, ученик језуитских школа у Болоњи. Па није без разлога Косма Етолски записао: „Сваког дана проклињите папу он ће бити крив за све.“ Зоричић је одмах оковао већину калуђера и послао их у ропство на Малту те отишао у Рим да призна папу. По повратку у Марчу неколико Срба га је због тога покушало да убије а он се скрио у локалном самостану.
Потписана је Марчанска унија о сједињењу ове две цркве а преостали калуђери и локално становништво кренуло је у своју борбу. Када су чули да им римокатолици на Аранђеловдан 1736. године неће дати прићи манастиру, они су из манастира изнели све драгоцености а манастир спалили до темеља.
Манастир јесте изгорио али је СПЦ и наша вера остала да постоји до дана данашњег.
Овакви хероји и јунаци су некад бранили православље и наше светиње. Данас су нека модерна времена, тако су Хочевар и његова црна легија почетком августа у Украјини прославили празник Јозефа Такунцевича, човека који је откопавао гробове православних по Русији и њихове лешеве палио на ломачи. У повратку су посетили и светињу Тумане а тамо су дочекани братски уз топао загрљај. Римокатолици својим мисионарењем вековима покушавају да ставе под своју сферу утицаја СПЦ. Последњих година никад жешће се ради на разбијању СПЦ, огроман новац и пропаганда се улаже у младе монахе који су за обичног човека тешко препознатљиви вукови у јагњећој кожи, доведени да заговарају нови екуменизам. Они ће тај екуменизам приказати као покрет племенитих намера који жели да уједини разједињено хришћанство. Јер ето треба да се уједине православни и римокатолици те оствари складан живот на земљи и заједнички шири мир и љубав.
Они ће увек причати о љубави али светлост са тамом нема никаквог јединства и то што они причају да можемо сви заједно да се молимо, не пије воде јер не можемо, никад.
То њихово проповедање је догма лицемерја у коју ни они сами не верују али морају да је исповедају због оних који их финансирају.
Пратећи покушаје уништења СПЦ од Хрватске, БиХ, КиМ, Црне Горе, Македоније, види се и одрођавање српског народа на тим старим српским територијама.
Све се то кува по истом сценарију и у Србији а када се завири у ту кухињу и погледа ко је писао рецепт, увек се дође до истих људи… Римокатоличких мисионара, језуита и самог Ватикана…
Деан Деки РС – Official
