Svetislav Ivan Petrović bio je prvi Srbin u istoriji koji se proslavio na velikom platnu svetske kinematografije. Bio je poznat kao naslednik fatalnog zavodnika Rudolfa Valentina, a malo ko zna da je zbog njega daleke 1928. godine, jednog dana u Beogradu vladala opšta histerija.

Kako u njegovoj zvaničnoj biografiji piše, Svetislav Ivan Petrović rođen je davne 1896. godine u Novom Sadu, odnosno u tadašnjoj Austrougarskoj. Ceo svoj život tvrdio je da je rođen u Novom Sadu iako je dobro znao da je rođen u Budimpešti, a to je činio jer je bio neizmerno ponosan što je Srbin. U prilog tome govori i činjenica da se potpisivao isključivo ćirilicom, a govorio je pet jezika.
Zbog njega su se žene po Beogradu bacale pod kola: Prvi Srbin koji je postao svetski poznat, a danas je zaboravljen


U Budimpešti je studirao politehniku, ali brzo je napustio studije i posvetio se glumi. Pored glume pokazivao je talenat za pevanje, svirao je violinu, bavio se sportom (najviše plivanjem) i učestvovao je na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. Kao veoma mlad preselio se u Nemačku, gde je snimio veliki broj filmova, a potom i u Ameriku, gde je njegova karijera nastavila da teče uzlaznom putanjom.

U Holivud je zakoračio tokom dvadesetih godina XX veka, kada je snimio veliki broj nemih filmova, a njegov moćan glas omogućio mu je „preživi“ prelazak na zvučni film, za razliku od mnogih velikih zvezda nemog filma čije su karijere propale zbog ove inovacije. Bio je visok, markantan i uglavnom igrao aristokrate, oficire, sveštenike, ali i fatalne ljubavnike. Partnerke ispred kamere bile su mu neke od najčuvenijih lepotica u svetu filma, poput Marlen Ditrih ili naše Ite Rine.

U biografiji Svetislava Ivana Petrovića nalazi se veliki broj uloga, a među njima su i one u ostvarenjima: „Sisi: Mlada kraljica“, „Lift za vešala“, „Mađioničar“, „Alahova bašta“, „Tri stradanja“, „Žena suncokret“, „Homo immanis“, „Zvezda Damaska“… Snimao je u Austriji, Mađarskoj, Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Francuskoj, Kraljevini Jugoslaviji, a njegova bogata karijera trajala je čak četiri decenije.

Krivac za prvu histeriju Beogradu

Kralj Aleksandar Karađorđević ga je već pomenute 1928. odlikovao Ordenom Svetog Save 1. reda za doprinos popularizaciji filmske umetnosti. I pre same te svečanosti svaki trenutak njegovog boravka u otadžbini ukazivao je na neverovatnu slavu koju uživa.

U zemlju je došao u žutom „delažu“ iz Nice vozeći pet dana drumovima Francuske, Švajcarske, Austrije i Mađarske. Ali u Novom Sadu, u kom su živeli tada njegovi roditelji, nije mogao da predahne. Tačnije, nije uspeo ni do svoje kuće da se približi, jer su je bukvalno opkolili obožavatelji, piše kaldrma.rs.

Njegov boravak u Kraljevini Jugoslaviji bio je iniciran premijerom filma „Alahov vrt“ u prestoničkom bioskopu „Kasina“.

To ostvarenje iz 1927. reditelja Reksa Ingrama mu je uz „Čarobnjaka“, snimljenog godinu ranije, donelo ogromnu popularnost u Americi.

Svetislav je 7. septembra te godine krenuo put Beograda. Luksuzni automobil je stavljen na vagon, a filmski superstar se dovezao istim vozom. Tadašnje novine su pisale „da oduševljena gomila zamalo što ga nije zadavila svojim nadiranjem. Izgledalo je kao da u nastupu ljubavi želi da ga linčuje“.

Ljudi su ga dodirivali, vukli, čupali… Izvukao se bez povreda, ali njegovoj sestri, zabeleženo je, neko mu je u toj masi ukrao paket sa novim skupocenim cipelama.

U Poenkareovoj (danas Makedonskoj) ulici ga je čekalo bezmalo isto toliko uzbuđenih fanova, a jedna devojka je uspela da mu izvuče iz džepa mirišljavu maramicu dok je ulazio u zgradu „Politike“.

I tu nije kraj histeriji… Sutradan se provozao gradom u svom „delažu“ i obožavateljka mu se bukvalno bacila pod točkove. Srećom, tragedija je izbegnuta.

Naslednik Rudolfa Valentina

U Jugoslovenskoj kinoteci je pre nekoliko godina održana izložba posvećena Svetislavu Ivanu Petroviću, a tom prilikom je upravnik arhiva Jugogoslovenske kinoteke, Aleksandar Erdeljanović za „Blic“ otkrio zanimljive pojedinosti o najvećoj glumačkoj evropskoj zvezdi sa naših prostora, koja je danas skoro sasvim zaboravljena.

– U ovom trenutku on je zasigurno najuspešniji glumac sa ovih prostora u svetskom filmu, čini mi se čak i u odnosu na Radeta Šerbedžiju, jer je Ivan Petrović u velikom broju filmova igrao glavne uloge. Između dva rata je sa Itom Rinom bio jedina međunarodna zvezda odavde. Koliko je bio uspešan govore imena nekih reditelja sa kojima je radio, recimo Georg Vilhelm Pabst, Paul Vegener, Luj Mal, Mihalj Kertes. Njegov pretposljednji film bio je „Lift za gubilište” (1958) Luja Mala, sa Žanom Moro i Linom Venturom. I tu je igrao jednu od glavnih uloga –rekao je za „Blic” Aleksandar Erdeljanović, upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke.

Bio je izvanredan glumac ali i izuzetno zgodan muškarac, dodaje on, koji je igrao sa najlepšim glumicama svoga vremena: Marlen Ditrih, Lijanom Hajd, Kler Loto, Polom Negri, majkom Magdom i ćerkom Romi Šnajder…

– U jednom trenutku trebalo je da nasledi Rudolfa Valentina, posle njegove smrti 1926. Bio je viši i muževniji od Valentina, bio je slovenski tip ljubavnika. Snimio je tri filma sa Reksom Ingramom, američkim rediteljem koji je stvorio Valentina, ali, nažalost, Petrović je imao jak akcenat engleskog jezika i zbog toga nije uspeo u Holivudu – objasnio je Erdeljanović.
Odbačen od svog naroda

Iako u Holivudu nije mogao da se istakne zbog svog „uprljanog akcenta“, u Evropi je bio zvezda bez premca, ali ni to nije dugo potrajalo. Isti onaj narod koji se zbog njega bacao pod točkove, sada ga je odbacio, a razlog je bila – politika. Ovdašnje komunističke vlasti ga nisu „mirisale” jer je pre i za vreme Hitlera u Nemačkoj snimio blizu 40 filmova (premda su svi bili uglavnom ljubavnog žanra).


Kako navodi kaldrma.rs, priča se da je bio prisiljen da 1940. godine snimi jedini propagandni film u svojoj karijeri „Neprijatelji“ Viktora Turžanskog kojim se opravdava okupacija Poljske. Već iduće godine snimio je antiratno ostvarenje Geze Radvanjija „Evropa ne odgovara“, ali to mu nije pomoglo u kasnijem periodu da ga narod u Jugoslaviji, postradao od nacističke i fašističke ruke, gleda kao umetnika.

On je za njih bio sluga neprijatelja, a tu ulogu mu je dodatno nametala Komunistička partija.

Pokušao je ipak da u domovini ostvari posleratnu karijeru. Uspeo je dobaci samo do „Dalmatinske svadbe“ Geze fon Bolvarija iz 1953. Bio je to jedan od prvih kolor filmova snimljenih kod nas.

Od 1945. pa do smrti uglavnom je dobijao u Zapadnoj Nemačkoj neke manje uloge, gde je vodio i jednu emisiju Radija Slobodna Evropa. Njegovo ime našlo se i na špici čuvenog francuskog ostvarenja „Lift za gubilište“.
Preminuo je pet godina kasnije od kancera. Sahranjen je u Minhenu. Do kraja svog života je govorio da je rođen u Novom Sadu, umesto u Budimpešti, jako je voleo Vojvodinu, Beograd i uopšte celu Jugoslaviju, u kojoj je bio velika zvezda.