Аутор: Љубиша Стојилковић
Ово је прича о једном од најпознатијих и, судећи по броју одликовања, једном од најхрабријих ратника са југа Србије у Првом светском рату Стојану Томићу (1892–1976) поднареднику 3. чете, 3. батаљона, 4. прекобројног пука Моравске дивизије српске војске 1914. године. Овај текст пишем не као унук
о деди по мајци, него као хроничар живота једног аутентичног патриоте, храброг борца, поузданог ратног друга и пријатеља кога су његови саборци из милоште прозвали Татко. Да нисам пристрастан, показаће редови који следе.
Његова ратничка одисеја почиње 1914. године. У униформи коју му је припремила породица и у седлу његовог вранца, првог дана мобилизације се ставио на располагање српској војсци и држави. Први орден је зарадио на Церу исте године, када је иза мртве страже по задатку врховне команде, са диверзантском десетином мајора Костића, добио задатак да зароби аустријског подофицира или официра. Када је група откривена и распала се, уз много војничке мудрости и храбрости, заробио је у мрклој ноћи непријатељску патролу са официром. У трагању за српским положајима, његови ратни другови су припуцали на њега и заробљенике, зато што је од стреса заборавио лозинку. Спасио га је сигурне смрти један саборац који му је препознао глас. Када се докопао српских положаја, неки искусни ратник му је дао флашу ракије и наредио му: „Пиј, пиј, да не полудиш!“ Добро га је налио и стрпао у постељу са сувим лишћем и два шињела преко њега. Тек предвече су га силом пробудили. „Идеш на рапорт у команду пука да ти аустријски официр преда двоглед као ратни трофеј“, рекао му је наредник који га је напио. „Другови су му помогли да се обрије, нашли му чисту униформу и цокуле и дали му мало огледало из његовог џепа. Забезекнут узвикнуо је ’Па ја сам старац!’ Оседео је те страшне церске ноћи. „Нека, нека, вратиће ти се твоја боја косе. Само да си нам ти жив и здрав, јуначе!“ – рече му наредник Чича и загрли га.
За овај херојски подвиг добио је прву Карађорђеву звезду са мачевима из руку легендарног војводе Степе Степановића пред целим пуком. Убрзо је после рањавања у ноћном јуришу, на Мачковом камену, добио другу Карађорђеву звезду, а затим Орден руског крста и Орден француске Легије части. Уследиле су две медаље за храброст – Милоша Обилића, Албанска споменица... Укупно дванаест одличја. Албанска голгота му је најтеже пала од свих војних мука. Мало је фалило да га набујала Шкумба однесе зато што није имао пара да плати Шиптарима, а пушку није хтео да да, да га, исцрпљеног, на коњу превезу.
На Крфу је једва преживео пегавац. Сакрио га је командир батаљона у већи жбун и неговао кришом. Следио је опоравак у Бизерти, па на Крфу и у Француској. На имању једне француске грофице, уз свежу зечју крв и добру храну, брзо се опоравио. Ту је доживео љубав са њеном сестричином. Очекујући да ће стасит, отресит и вредан српски младић постати спретан трговац, грофица је будућим младенцима купила дућан на обали Женевског језера. И када су кренули у Швајцарску на венчање, у тренутку када му је граничар затражио пасош, пред Стојаном су се појавили војвода Степа и капетан Костић. У дућану као на јави, прекоревају га: „А тако ти, Стојане, због једне грофице заборави и Србију и другове!“ Коса му се дигла на глави и уместо да дода пасош, јурнуо је кроз врата купеа. Скочио је из воза, бацио цилиндар и ту, на станици, пријавио се за одлазак на Солунски фронт. Да ли се покајао? „Не“, увек је одговарао на крсним славама и деци и унуцима, а био је врло речит: „Не, никада и поред силних мука и балканске немаштине. Није ми било место међу тим људима. Нисам њима припадао.“
Један од најтежих задатака му је био да се на Кајмакчалану из освојеног рова врати и спасава побратима из Комрена код Алексинца, који га је тешко рањен дозивао. Са избушеним шињелом, под оловном кишом и пузећи, довукао га је са ватреног бојишта до болничара. После рата седам дана, уз две плех музике, био је гост целог села. Највише се уплашио када је гледао филм „Колубарска битка“. Када је граната уз језив фијук експлодирала у цеви српске хаубице, унезверен је устао и побегао из Соколане у Бујановцу. Потписник ових редова је био сведок тог догађаја. Касније ми је објаснио да се то уистину догодило на фронту и да је то од сујеверних војника протумачено да ће Србија изгубити рат са Аустријом.
