Аутор: Јован Гајићпетак,
Пре тачно сто година српска војска и избеглице, после повлачења преко Албаније, стигле су на обалу мора. Тамо су их, уместо помоћи савезника и евакуације бродовима, дочекале нове муке и искушења.
„Са надом и уверењем да ће се моја војска у приморју снабдети и реорганизовати на миру, помоћу обећаном од савезника, ја сам је превео овамо преко албанских и црногорских планина. Не нашавши ништа од онога што јој треба да се издржава она стоји данас пред најжалоснијим свршетком. Ја се надам да ће овај мој апел наћи одзива код вашег Императорског Величанства и да ћете интервенисати код савезника да спасу српску војску од катастрофе.” Ове речи наведене су у апелу регента Александра Карађорђевића упућеном руском цару Николају II крајем децембра 1915. године, у једном од најтежих тренутака у нашој новијој историји.
Шта се то пре тачно једног века дешавало? Повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, познатије као „албанска голгота” почетком 1916. у највећој мери било је завршено. Промрзла и огладнела војска, као и велики број цивила и ратних заробљеника – према некој процени близу 250.000 људи, стигло је на јадранску обалу. До ње су дошли из неколико праваца. Влада и Врховна команда ишли су путем Призрен–Везиров мост–Скадар, главнина војске правцем Пећ–Андријевица–Подгорица–Скадар–Љеш, а делови војске и избеглица правцима Призрен – Љум кула – Скадар – Љеш и Призрен – Љум кула – Пишкопеја – Елбасан.
Али, тек на обали, крајем децембра 1915. и током јануара 1916. године чекала су их искушења. Првобитно је било планирано да се војска и избеглице сконцентришу у лукама Сан Ђовани ди Медова и Драч, како би се из њих извршила евакуација. Али, делом због лошег времена и неповољне ситуације на фронтовима, а делом због политичких калкулација и неодлучности савезника, помоћ је споро пристизала. За изнурену, промрзлу и оболелу војску намирница и лекарске помоћи на албанској обали није било, а савезници (пре свих Италијани) нису јој дозвољавали улазак у већа места, наводно због страха од заразе, па је почела права агонија...
„Било их је на стотине, на хиљаде, на десетине хиљада... Сви укочени од грчева у празном стомаку, сви заједно укочени у чељусти глађи и жеђи, жртве најстрашније битке, бијене стиснутих зуба стотину дана и ноћи, битке са својим изнуреним телом стављеним на све могуће муке, битке са блатом и стењем, са колером и гангреном. Имали су исти израз на лицу на којем се читала грозница и глад” записао је италијански хуманиста Паоло Ђордани. Ратни дописник француског „Журнала” тих дана је известио: „Изнурени војници улазили су у Скадар понаособ, у малим групама, у збијеним одељењима коњаници и пешадинци измешани, по који одред задржао је војничко држање, али су многобројнији били људи без оружја. Сви су изгледали крајње изнурено, као прави лешеви корачали су са муком, мршави, испијени, суморни, црна лица, угашена погледа. Ниједна жалба није се чула са усана ових људи, ишли су ћутећи шапћући хлеба, хлеба... То је била једина реч коју су имали снаге да изговоре.” Слична сведочанства оставили су и други очевици...
Први бродови из драчке луке у правцу Бизерте испловили су 6. јануара. У њима су, углавном били ратни заробљеници, теже оболели, као и део регрута, док је главнина војске тек очекивала евакуацију. Али, због уласка аустроугарских трупа у Цетиње и капитулације Црне Горе, као и чињенице да су бугарске трупе стигле близу Елбасана, процењено је да луке у Медови и Драчу више нису биле безбедне. Зато су савезници наложили српској војсци нови покрет – у правцу Валоне, која је била удаљена 150–200 километара од Драча и Медове. Овај покрет дуж влажне и блатњаве албанске обале познат и као „марш смрти” трајало је од 19. до 28. јануара. Тачан број страдалих војника и цивила на овом путу није утврђен, али се верује да их је било више од десет хиљада...
Тек у Валони савезници су отпочели опсежну акцију евакуације српске војске и цивила. Она је уследила после интервенције руског цара Николаја (коме се, осим регента Александра, драматичним апелом обратио и Никола Пашић) који је запретио да ће, ако српска војска одмах не добије помоћ, Русија склопити сепаратни мир са Централним силама.
У међувремену је, на интервенцију српске владе одлучено и да се, уместо у Бизерту (у данашњем Тунису) главнина српске војске и њен државни апарат пребаце ближе Солунском фронту – на грчко острво Крф. Ово острво су трупе француских колонијалних области заузеле и за прихват војске припремиле средином јануара. Евакуација српске војске и избеглица из луке Валона коначно је почела 28. јануара и трајала до 19. фебруара... Током ње су ратни бродови Италије и Француске на Крф и у мањој мери у Бизерту пребацили више од 200.000 људи... Тамо је, после албанске голготе, невиђеног страдања и мука, полако отпочео Васкрс српске државе..
– Епопеја повлачења је свакако једна од вертикала српске историје, која има и снажан међународни ехо. То је подвиг и један од преседана у савременој историји. Куриозитет је и да никада није утврђен тачан број страдалих – војника, цивила, ратних заробљеника, али су и ту направљени помаци, а постоје и идеје како да се томе озбиљније приступи. Сада је и стогодишњица Мојковачке битке, што је прилика и да се подсетимо на њену историјску улогу и значај за повлачење српске војске. Нажалост, понекад нам се чини да је, поводом ових стогодишњица, проговорио „политички језик”, а да је наука некако остала по страни обесхрабрена, често јаловом борбом против актуелног „политичког тренутка” – истиче историчар Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.
--------------------------------------------------------------------
Хероји Мојковачке битке
„Мој батаљон држи мојковачку косу према Бршкову. Тутњи ратна врева, гора јечи од поклича. Командир вода Вук Живковић каже да се морамо одржати по сваку цену, макар сви изгинули! У истом воду су и моја браћа Пуниша и Тадиша, али и Вукова браћа Сава и Стојан. Снег до колена, студен одузима снагу, прсти се грче, грејемо их на пушчаним цевима... Старешине нам ништа не говоре, као да је свак себи господар, као да је свак себи заповедио, ни корака назад! Српска војска мора проћи, непријатељ јој не сме заћи, ни у бок ни у позадину. Може, али само преко нас мртвих. А нас још има и још се тучемо...”
Ово сећање старог ратника Радуле Чогурића само је једно од сведочанстава о Мојковачкој бици и расположењу које је међу црногорским војницима тада владало. Мојковачка битка трајала је неколико дана, а главне борбе вођене су на „крвави Божић” 6. и 7. јануара 1916. године. Током ње је црногорска Санџачка војска, којом је командовао сердар Јанко Вукотић, успела да заустави продирање аустроугарских трупа, што је имало огроман значај за српску војску јер је омогућило њено несметано повлачење преко црногорских и албанских планина, али јој и дало на времену приликом каснијих померања дуж јадранске обале. Нажалост, аустроугарске трупе су ускоро ушле у Цетиње, а Црна Гора је 21. јануара 1916. објавила капитулацију. Али, то не умањује херојско дело ратника са Мојковца од којих су многи своју оданост заједничким идеалима и српском народу платили животом.
