Први понедељак после Васкрса зове се Побусани понедељак. Тога дана, по народном веровању и обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом.

У неким крајевима, овај дан се обележава као и задушнице. Наиме, излази се на гробља, пале се свеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе

и помене за покој душа покојника.

Тог дана на грод се износе фарбана васршња јаја, и деле се потом сиротињи. Дакле, Побусани понедељак је дан посвећен мртвима.

У Србији, претежно у војвођанским селима, се задржао обичај поливања девојака на ускршњи понедељак. Наиме, млади момци обилазе фијакерима или каруцама девојке у селу и са собом воде тамбураше или сами свирају, али носе кантицу или ћуп помоћу којег ће полити девојку.

Симболично, поливање водом представља спирање пређашњих девојачких греха, а то такође подсећа и на то како је Исус својим апостолима опрао ноге. Поред тога, сматрало се да што више неки момак полије девојку, значи да је већа шанса да ће је запросити.

Након тога, девојка их служи фарбаним јајима, колачима и вином, а понекад заигра с њима и коло. На ускрсни понедељак се настављају гозбе и весеља, али како је дан раније предвиђен за најужу породицу, овог дана се угошћавају кумови, родбина, пријатељи.

Православни верници данас славе и светог свештеномученика Василија, а ово је приповест о њему:

Зет цара Констанина, цар Ликиније, који је био ожењен његовом сестром, претварао се да је хришћанин и тао правио лажну слику о себи пред царем. Али када је добио на управу цео исток, почео је да прогони и мучи Хришћане, и да утврђује идопоклонство.

Он се потпуно предао страстима и нечасном животу, и његова жена је много туговала због тога. Једном приликом у налетима својих порока желео је да узме за себе једну девицу Глафиру, која је била у царичиној служби.

Глафира се пожалила царици, а она ју је тајно послала у Амасију, код епископа Василија и других Хришћана. Девојка је била срећа што се спасила од цара и стално је писала и захваљивала се царици, а ова је стално слала новац за храм амасијски.

Међутим, једанпут, уместо да писмо дође до царица, стигло је до самог злог цара Ликинија. Он кад је сазнао за девојку, одмах је желео да је доведе у Никодимију и она и епископ. Али Глафира је већ била умрла.

Тако су војници само довели епископа Василија.  После огромних мука и тамнице, светитељу су одсекли главу и бацили га у море, 322. године.

Његови ученици су успели да помоћу рибарских мрежа пронађу његово тело, и ћасно га сахране при храму.

Цар Константин је са војском напао Ликинија и послао га на заточење у Галију, где је и завршио свој живот.

Извор: Телеграф