Ужичка „ Светлана Китић “ , рукометашица, Славенка Карајовић, једна је од најбољих рукометашица Ужица. Успешну двадесетрогодишњу каријеру, започела је са непуних тринаест година. Велика количина енергије, храбрости, темпараментни и такмичарски дух, љубав према спорту само су неки од мотива који су били одлучујући да се бави рукометом . Поред рукомета остварила је  запажене резултате и у ателетици ( бацању кугле, трчању на сто метара, скоку у даљ). Била је капитен рукометашица Ужица ,

петнаест година. Играла је на позицији десног бека, а на неким утакмицама постизала је и двоцифрен број голова на утакмици.

-Рођена сам са бунтовничким темпараментом. Мрзела сам неистине и лажи. Тако упорна и другачија „ запала “ сам за око,  прво учитељу Андрији Жиловићу у Основној школи , који ме је усмерио и препоручуо познатом одбојкашком стручњаку Србољубу Србу Николићу да тренирам одбојку. Пошто се нисам пронашла у одбојци, морала сам да се определим за нешто друго. Љубав према рукомету ми је „усадио“ наставник физичког васпитања Љубиша Симић, иначе у то време један од најбољих рукометаша РК „Севојно“. Већ од првог разреда средње школе, постала сам првотимац градског рукометног клуба „ Текстилац “, који је тада био у Другој савезној лиги. Клуб је тада водила искусна репрезентативка Корнелија Зовко -  Зечевић, која је  открила мој таленат за спорт и мудро ме посаветовала да се бавим рукометом. Трајање и успех у овом спорту , дугујем њој, рекла нам је Славенка.

Испоставило се да је направила прави избор, и изабрала прави спорт за њу. Убрзо је постала незаменљива рукометашица на позицији десног бека. Тако „ лукава“, упорна,  борбена и снажна, са особинама лидера, постала је препознатљива рукометашица тадашње Друге савезне лиге , а убрзо потом и капитен рукометашица Ужица. Као капитен , постизала је велики број голова и постала једна од најбољих  и најпрецизнијих извођача пенала у лиги.

- Рукомету сам посветила своје најлепше двадесет три године живота, али  поред свих животних и спортских успеха , моја највећа и једина љубав је мој син Бојан, открива нам Славенка.

Шта Вам је спорт донео, а шта ускратио?

- Спорт тражи комплетну личност и многа одрицања. То спортисти најбоље знају. Научио ме је пре свега да будем добар човек, донео ми је здравље, славу,  радно место у Штампарији „Димитрије Туцовић“, дивне колеге и најлепше тренутке у животу.  А морам  признати и весео дух и физички изглед у овим годинама. А са друге стране, ускратио ми је време за породицу, родбину и пријатеље. Време за зимовања, летовања и путовања. Најжалије од свега ми је што сину нисам подарила брата или сестру.

Али, после свега, у срцу остаје велика празнина, због изгубљених најлепших  година на терену . Због тужне судбине спортиста, који су признати само док трају, и док се „користе“.

Познати сте као велики хуманитарац. Колико је битно помагати другима у невољи и неокренути главу када Вас неко пита за помоћ?
- Одрасла сам уз мајку Зору и брата Драгана, а без оца који нас је напустио. Отуда настаје моја борба за живот, а самим тим и осећај за хуманост. И поред тога што немам много, радо се као спортиста одазивам  на хуманитарне турнире. Јако ме погађа људска несрећа, била она  кроз људску патњу, беспомоћност или болест.

Чиме се сада бавите ?

-После неуспеле приватизације Штампарије „ Димитрије Туцовић“, и после двадесет три године бављења спортом, немам свој стан, а ни стална примања. Само имам привремено  радно место домара у Шаховском клубу, захваљујући доктору Василију Обрадовићу. Као бивши радник штампарије, као самохрана мајка и дугогодишњи спортиста надам се да сам заслужила да се у мом родном граду не осећам као одбачена. Никада  нисам молила за помоћ, па ни у тренутку када сам са дететом од шест година, остала без посла сама на улици. Моје спортско срце је остављено на Ужичком асфалту. Али изгледа то није било довољно. Ако ништа друго, свој град сам представила у најбољем могућем светлу, и на то сам веома поносна, иако сам као  већина познатих и успешних спортиста заборављена. У Ужицу сам рођена. Опстала. Доказала се. Желим да у њему завршим живот достојног спортисте и човека. Једина жеља ми је стално запослење које би ми вратило осмех на лице.
 
Ваш животни мото.

Најача -  кад је најтеже.

Порука младим људима.

- Када бих се поново родила опет бих изабрала спорт и рукомет. Спорт је живот. Поручујем младима да се одупру пороцима и технологијама двадесет првог века. Да се баве било којим спортом , да се друже, такмиче, побеђују како на спортском терену , тако и у животу.

 
 У својој богатој спортској каријери,  Славенка је  доживела најлепше и најтеже тренутке у животу.  Живот је ни мало није мазио, али  упркос свему и даље је спремна за предстојеће животне утакмице.

Текст : Немања К.
Фотографије: Приватна архива