"Ko hoće da doživi čudo mora se radovati kao laste", kažu stihovi Desanke Maksimović čije se čudo zvalo Sergej.

Mnogi kažu da je najlepše stihove o ljubavi napisala baš ona – Desanka Maksimović, koju pamtimo kao uglađenu i elegantnu gospođu, kose upletene u punđu, sa šeširom na glavi i osmehom tajanstvenim poput onog kog je naslikao Da Vinči doveka misterioznoj Mona Lizi.

Potomkinja srpskog kneza i vojskovođe Jovana Simića Bobovca i plemkinja srpske poezije, Desanka Maksimović pisala je, rekli bi, baš onako kako je i osećala. Svim svojim srcem davala se pesmama koje su bile njena deca. Stihovima nas je učila da se nadamo i da volimo, onako hrabro i bajkovito kako je ona volela jednog Sergeja.
foto: Printscreen Youtube

Slavna pesnikinja se prvi put poljubila sa 35 godina

Pamtimo svi ono – "Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim oka tvoja dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da"… Tako je i Desanka čekala svoju sreću i to, rekli bismo po današnjim standardima, predugo.

Priča se da je valjevska gimnazijalka bila zaljubljena u Dragoljuba Obradovića. Međutim, velika Desanka Maksimović očigledno nije priznavala te dečije, školske simpatije. U intervjuima je govorila da je Rus sa kojim je provela ceo život bio njena prva ljubav.

Posle slavne valjevske gimnazije i studija književnosti i istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu, Desanka Maksimović dobija stipendiju francuske vlade i odlazi u Pariz 1923. godine. Bila je profesorka u Prvoj ženskoj gimnaziji, a prvu ljubav – i svog supruga upoznala je kao već poznata pesnikinja.

U jednom intervjuu za NIN govorila je o tome kako je upoznala čoveka sa kojim je provela život.

– Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili – pričala je slavna pesnikinja.

Oboje su dugo čekali na sreću

Varnice koje su prštale između dvoje pesnika bile su očigledne, ali iako je Sergej Slastikov hteo da odvede Desanku pred oltar – ona nije tako lako pristala na njegovu bračnu ponudu. Morao je da čeka da ona ispuni sve svoje dužnosti i obećanja.

Pošto je bila najstarija u roditeljskoj kući Desanka je smatrala da pre udaje mora da izvede na put "decu" – mlađu braću i sestre. Objasnila je zaljubljenom Rusu zavet koji je sama sebi dala i slovenske duše su se razumele.

– Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom – opisuje Maksimović.

Ljubav zbog koje je ruski kadet ostavio sve

Slastikov je bio ruski emigrant, mladi kadet koga su tokom Prvog svetskog rata zarobili Turci. Dugo mu je trebalo da dopre do Beograda, a onda se 1933. godine oženio Desankom, koju je čekao i strpljivo voleo.

Posle venčanja je završio glumačku školu i ubrzo dobio ponudu da glumi u pozorištu u Skoplju, ali je istom brzinom to i odbio – zbog Desankine službe u Beogradu.

– Zaposlio se u izdavačkoj kući "Prosveta" kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga – govorila je naša pesnikinja.

I Sergej je bio poetska duša, dečije pesme koje je pisao potpisivao je kao "Kalužanin" – u slavu svoje rodne Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve.

"S nežnošću gledah stopa ti trag, trag po snegu belom; i znadoh da ćeš biti mi drag, drag u životu celom"

Mnogi su bili iznenađeni Desankinom odlukom da se uda za sirotog ruskog emigranta, govoreći joj da je mogla bolje. Mnogi su je tražili, mnogi su joj se nadali, ali ona ih je dvema rečenicama zauvek odbila od sebe, dajući na znanje da je Kalužanin čudo kojem se nadala i ljubav o kojoj je dugo pisala.

– Ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela – odgovarala je Desanka.

Sergej Slastikov Kalužanin preminuo je 1976. godine – skoro dve decenije pre Desanke koja je doveka ostala verna njihovoj ljubavi.

Sahranjeni su jedno pored drugog, u njenoj voljenoj Brankovini. U gustoj šumadijskoj šumi položeno je dvoje večno zaljubljenih, a na njihovom grobu nalazi se maketa ruske crkve, kao svojevrstan simbol bajke koju su za života svojom ljubavlju ispisali.

foto: Printscreen Youtube