Ana di Pištonja ili imenom i prezimenom Ana Draksin, malo kome znači, ali kad se spomene "Baba Anujka" ili "Banatska veštica" odmah će mnogi znati o kome se zapravo radi.

Krajem 19. i početkom 20. veka itekako je bila poznata kako u ondašnjoj Austro-Ugraskoj, a posle i u Kraljevini SHS. Bilo kako bilo, baba Anujka se i danas smatra prvim i najvećim serijskim ubicom u bivšoj Jugoslaviji, ali se ubraja i među najveće serijske ubice na svetu, gde se često u pregledima zatiče njeno ime.

Baba Anujka se optužuje da je učestovovala u trovanju najmanje 50, a prema nekim procenama do 150, ako ne i više ljudi.

Postoje dve verzije o njenoj kasnijoj sudbini. Prema jednoj kada je konačno osuđena za svoje zločine, imala je 90 godina. Osuđena je na 15 godina zatvora, ali prema jednoj verziji puštena je posle 8 godina zbog svoje poodmakle dobi i umrla dve godine kasnije, u 100. godini.

Prema drugoj, još neverovatnijoj verziji, iz zatvora su je pustili nemački okupatori 1941., nakon čega je umrla u svojoj kući u 104. godini.
Internatsko školovanje

Baba Anujka živjela je na velikom imanju u selu Vladimirovcu između Vršca i Pančeva. Prema nekim izvorima, rodila se u Rumuniji, u porodici bogatog stočara, 1837. ili 1838. godine, da bi se kao dete sa porodicom preselila u Vladimirovac u Banat. Prebolela je sifilis, umrlo joj je desetoro dece, postala je udovica, pa je počela prodavati “bajanu vodicu” s arsenom.

Glavni izvor podataka o njenom životu i delu je knjiga profesora hemije Šimona Đarmatija, Baba Anujka – vračara iz Vladimirovca, koja je objavljena 2007. i tako spasila ovu mračnu priču od zaborava.

Na suđenju baba Anujka je ispričala kako ju je kad je imala 20 godina zaveo austrijski oficir koji je zarazio sifilisom. Nakon toga se, slomljena srca, povukla u izolaciju i posvetila proučavanju medicine, konvencionalne i narodne. Njen otac je dogovorio da se uda za bogatog seljaka Pištova u Vladimirovcu, mnogo starijeg od nje. U 20 godina braka rodila mu je jedanaestoro dece, ali  čak je desetoro umrlo. Nakon što joj je suprug umro u pedesetim godinama, izgradila je  laboratoriju u jednom krilu kuće i pokrenula svoj mračni zanat.

Školovala se u internatu gde je primećeno da mesečari, što se u to vreme shvatalo kao obeležje osobe koja vrača, ali i ljudi koji imaju tobožnje natprirodne moći. Anujka je zaista postala vračara koja je svojim mušterijama prodavala svoju “bajanu vodicu”, odnosno “čudotvorne” napitke za rešavanje bračnih, imovinskih i drugih problema. Ali, po svemu sudeći, mušterije su pod rešenjem svog problema podrazumevale likvidaciju osobe koja im predstavlja problem ili im se zbog nečega zamerila, a ova vračara im je spremno pružala tu jezivu uslugu.

Glavni sastojci njene “bajane vodice” bili su smrtonosni otrovi kao što su arsen, živa, mišomor ili biljka tatula, poznata i kao đavolja trava.

“To je na prvi pogled bila jedna simpatična starica, a na drugi, treći i peti pogled bila je opasna trovačica i vračara. Veoma često svoje žrtve nije ni poznavala. Ona je s druge strane smatrala da zapravo pomaže ljudima da reše svoje probleme”, piše Đarmati u svojoj knjizi.
Generali i ministri verovali u njene moći

Đarmati kaže da je ova plaćena trovačica, kada bi joj mušterija došla s problemom, prvo pitala “koliko je težak taj problem”. Pritom je zapravo mislila na telesnu težinu osobe, kako bi mogla tačno dozirati otrov u svojoj “vodici”. Na temelju toga mogla je tačno predvideti i za koliko dana će osoba koja popije njenu “vodicu” podlegnuti otrovu.

“Nakon osmog dana više nećete imati problem”, dala bi do znanja mušterijama, naplaćujući svoj ubojiti napitak od dve do 5 hiljada tadašnjih dinara.

Đarmati navodi kako je ova trovačica imala i svoju pomoćnicu, Ljubinku Milanov:

“Ona je osluškivala, posebno uveče kad žene odu na bunar, tada prepričavaju svoje tajne i iz spavaćih soba i iz porodice i tako dalje. I ne samo svoje tajne, nego kako ukazuju na nešto što se događa u nekim drugim kućama. I onda je ona osluškivala to i samo im je na neki način dala znak: ‘A što ne odete kod babe Anujke?’ Ona je izigravala nezainteresovanu osobu, ali je babi Anujki sve prenosila. Tako da kad su se oni pojavili kod babe Anujke, ona je već znala sve o njihovim problemima.”

Ipak, nije svaki njen napitak bio namenjen za ubijanje. Neke su mušterije htele izvući članove svojih porodica od vojne obaveze pa bi im baba Anujka u tom slučaju dala blažu verziju otrova, namenjenog da ih učini samo trenutno nesposobnima za vojsku. Isto tako, neki su dolazili kako bi im prorekla budućnost, uključujući bogate i moćne pojedince koji su čuli za nju.

“Kod nje su dolazili mnogi za pomoć. Dolazili su generali, dolazili su ministri koji su verovali u njene moći i verovali da im ona može ukazati kojim putem treba da idu. Ona je zapravo razvila jedan vrlo unosan biznis, moglo bi se reći vrač-turizam. Bila je u stanju da se, kada proceni da li je mušterija dobrog imovinskog stanja, pretvara da toga dana ne može vračati. Zapravo je koristila tu priliku da im kaže da dođu nekog drugog dana, procenjujući da oni neće otići, jer je tada putovanje do drugih gradova bilo veoma teško. A kada su je pokušali uveriti da ih ipak nekako svrsta u red za taj dan, onda je ona govorila: ‘Bolje bi bilo da tu prenoćite.’ Ona je imala prenoćište za takve goste, imala je mogućnost da im ponudi hranu, što je bilo, naravno, posebno plaćeno”, objašnjava Đarmati.
Krvava “karijera” čak pola veka

U svakom slučaju, Banatska veštica je ubila na desetine ljudi – tačan broj nikad nećemo znati – a njeni zločini nisu se mogli dokazati jer je porodica, koja je učestovala u zločinu, redovno odbijala obdukciju otrovanog i saradnju sa policijom.

Zanimljivo je da su, barem što se trovanja tiče, njene mušterije mahom bile žene, a ubijeni mahom njihovi muževi, kojih su se one iz jednog ili drugog razloga htele rešiti. Ipak, čini se da baba Anujka nije uvek ubijala po narudžbi – barem ponekad je to radila i iz čiste zlobe. Prema svedočanstvima meštana iz tog vremena obično je sedela u svojoj sobi, u crnoj haljini i s crnom maramom na glavi, tipičnim za udovice na selu. Ponekad bi izašla ispred kuće i pozdravljala prolaznike.

Jedne večeri se dvoje tek venčanih mladih ljudi, Maria i Titu Vakaresku, vraćalo sa zabave. Na svoju nesreću, prošli su pored njene kuće. Starica je sedela na kućnim stepenicama. Bilo je leto, napolju je bilo veoma toplo i ona im je ponudila da se osveže njenom limunadom.

Posle sedam dana oboje su umrli, prepričao je najstariji meštanin Vladimirovca Georgi Veseji (82). Bila je to jedna od najpoznatijih tragedija ovog sela. Imali su tek 18 godina. Njihov grob se nalazi na samom ulazu u seosko groblje, kao podsetnik na ovu tragediju.

Njena krvava “karijera” navodno je trajala 40 ili čak 50 godina, a s vremenom su o njoj i navodnim stotinama ubistava koje je počinila počele kružiti jezive glasine. Ali austrougarske vlasti su ih ignorisale, sve dok nije uhapšena prvi put 1914. Ipak, na suđenju u banatskom gradiću Bela Crkva oslobođena je, prema pisanju austrijskih novina Tagblatt i srpske Politike iz 1929.

Baba Anujka je uspešno izbjegavala pravdu još 14 godina, dok je za to vreme završio Prvi svetski rat, Austro-Ugarska Monarhija se raspala, a zamenila je Kraljevina Jugoslavija. To je trajalo sve dok jedno trovanje 1928. nije pošlo naopako. Osuđena tek 1928., a do kraja je sve poricala
Umrla u dubokoj starosti

Naime, doza otrova namenjena bogatom udovcu Gaji Prokinu iz Ilandže nije bila dovoljno jaka pa je nesrećni čovek uspeo otići kod lekara pre nego što je za nekoliko dana umro. Napitak u ovom slučaju, naime, nije pripremila baba Anujka, već njena pomoćnica Ljubinka Milankov. Obdukcija je ovog puta sprovedena i, naravno, otkrila da je Prokin otrovan. Milankov je priznala i svoju ulogu i ulogu njene šefice, nakon čega se klupko počelo odmotavati.

Otkrivena su i druga trovanja,  Nikole Momirova i Lazara Ludoškog, za koje joj se i sudilo jer je u njima direktno učestovovala za razliku od ubistva Prokina.

“Umrla je u stotoj godini od senilne demencije. Je li ona nešto radila kad se vratila iz zatvora ili ne, ne zna se. Postoji puno neproverenih priča. Po nekima, ona se i dalje bavila tim zanatom, i dalje dolazili kod nje, ali i da je posle toga nisu dirali”, zaključuje Đarmati.

Slučaj Banatske veštice bio je prilikom njene presude 1929. svetska vijest, o čemu svedoče tadašnji članci novina iz Austrije (Kronen Zeitung, Tagblatt), Australije (The Worker, The Advertiser) i SAD-a (The Baltimore Sun, New York Herald Tribune), s naslovima poput: “Optužena za 50 ubistava, žena (93) dobila 15 godina – ‘Banatska veštica’ davala otrov ženama koje su se umorile od svojih muževa”. Stoga je još neobičnije da je priča Banatske veštice danas tako slabo poznata.