Piše: Ratko Dmitrović

Poslednji Srbin u kojem su bili objedinjeni vojevanje, literatura, politika, otpadništvo, stalna potreba za slobodom, uvažavanje sagovornika i strah od gordosti, Dobrica Ćosić, otputovao je zauvek s

ovozemaljskog mučilišta. Ispraćen je u danima vodenih muka, sahranjen skromno, po sopstvenoj volji, daleko od aleja velikana i zaslužnih građana. Srbi još ne znaju, i ne razmišljaju, šta su i koga izgubili. Oni koji su mu ime izgovarali s poštovanjem, ćute.

Neki ne ćute; moralni termiti, nacionalni talog, netalentovana i zbog mnogo čega isfrustrirana a bolesno ambiciozna čeljad (malo ih je ali su glasni) već danima igra na Ćosićevom grobu. Raduju se što je umro, neskriveno, sa žarom u očima, tresu im se vilice od mržnje i zluradosti. Trijumf smrti, slava satane. Još jedan javni čas sunovrata ljudskosti.

Ćosić je uvek bio, sada posebno, visoko iznad njihovih malih netrpeljivošću prožetih života. Pišu i objavljuju romane maštajući da će neko jedared i za njihove sklepotine izgovoriti reči koje se izgovaraju u priči o, primera radi, romanu „Vreme smrti“ Dobrice Ćosića. Zalud.

Pišu novinske tekstove, daju izjave iz kojih kipi primitivizam, zavist i mržnja prema Ćosiću. Snuju da ih neko, kad se i biološki zauvek ugase, upamti, da ih se seti, ako ni po čemu drugom onda po tome što su likovali na vest o smrti Dobrice Ćosića. Imaju potrebu da pljunu na nešto veliko, visoko, nedostižno, bez obzira što im se to vraća u lice. Za obraz ne brinu, nikada ga nisu ni imali.

To pljuvanje uvis odavno je disciplina u jednom mračnom podrumskom sobičku srpskog društva. I gle, odnekud su svi ti pljuvači ujedno i veliki borci protiv srpskog nacionalizma (bez objašnjavanja šta to znači), srpske tradicije, istorije, srpske salate… svega što ima srpski predznak. Takvima je Ćosić dodatno kriv jer se davno odmetnuo od Tita, na vreme shvatio da je antisrpstvo tačka oslonca komunizma na Balkanu. Smeta im što je još 1968. godine progovorio, javno na sednici CK SK Srbije, kad je to bio veliki rizik, o tlačenju Srba na Kosovu i Metohiji. I likuju, ti isti, već nekoliko godina, od kada je Kosovo proglasilo nezavisnost.

Ne očekujete, valjda, da im spominjem imena. Gde njih da stavljam u rečenicu u kojoj je ime Dobrice Ćosića. Neću spomenuti ni imena one dvojice političkih lakrdijaša, narodnih poslanika (e, jadni narode) koji su napustili Skupštinu Srbije, u trenucima odavanja poslednje pošte Ćosiću kao bivšem predsedniku SR Jugoslavije. Ali se zato mora spomenuti Maja Gojković, predsednica srpskog parlamenta, koja tim povodom ništa nije preduzela. Ne da zaštiti Ćosića, odavno je oko njega večna zaštita, već nacionalni parlament od bljutave predstave lokalnih cirkuzanata. To joj je, između ostalog, posao. Za to dobija platu.

Sada je Ćosić u društvu Bore Stankovića, Crnjanskog, Andrića, Kiša, Mome Kapora, Brane Crnčevića… a kome je nas ostavio?

(Novosti)