U dolini Ibra i Raške, od Kraljeva pa na jug do ispod Novog Pazara, rođena je srpska srednjovekovna država. Neki je, zato, zovu Dolinom kraljeva, drugi Dolinom vekova a oni romantičniji Dolinom jorgovana. I svi su, svako na svoj način, u pravu, jer ovde jesu kraljevi pravili

državu, vekovi se jesu mreškali i njima se jeste hodilo "putevima obučenim u jorgovane".
Mada je red da se ide po redu, ovde ćemo početi malo posle početka, nekako s proleća. U vreme kad je dolina Ibra sanjala Provansu. Tada kralj Uroš I (1243—1276) poželeo je da svoju buduću nevestu dočeka kako dama iz znamenite loze Anžuj i zaslužuje. I zapovedio je da se u celoj dolini Ibra, od Raške do Kraljeva, posade jorgovani. Buduću srpsku kraljicu, ali i sveticu, dočekali su milioni strukova ovog vesnika proleća. Od tada se, početkom maja, tradicionalno održava narodno veselje poznato pod imenom Dani jorgovana. A kraljica Jelena Anžujska, majka dvojice srpskih kraljeva, Dragutina i Milutina, upravo je poiznad Doline jorgovana izgradila svoju zadužbinu, jedan od bisera srpske srednjovekovne baštinE. Reč je o manastiru Gradac, čija je gradnja završena 1276, a u kome će — 38 godina kasnije — i sama biti sahranjena.
Početna tačka putovanja kroz Dolinu kraljeva ipak je Kraljevo, jedan od najznačajnijih gradova središnje Srbije, koji je današnje ime dobio 1882, kad je obnovljena Srbija proglašena za kraljevinu, a kralj Milan Obrenović u obližnjem manastiru Žiča krunisan za prvog srpskog novovekog kralja. Građena između 1206. i 1217. godine, ova "majka svih crkava", karakteristične crvene fasade, postaje hram u kome se za prvog srpskog kralja (1217) kruniše njen ktitor Stefan Prvovenčani. Dve godine posle dobija ulogu prvog sedišta Srpske arhiepiskopije. U njoj će se, kaže legenda ugrađena i u grb Kraljeva, krunisati još šest kraljeva i za svakoga će biti otvorena a zatim i zazidana po jedna vrata, te otud i ono, poetično, "sedmovrata Žiča".
Osam kilometara od Kraljeva nalazi se Mataruška Banja, zapravo park od 15 ha s izvorima lekovite mineralne vode koja leči od reume, ubrzava oporavak posle povreda, lomova i hipertrofije mišića, leči od bolesti krvnih sudova, pušačke Birgerove bolesti, te mnogih oboljenja nervnog sistema.
Petnaestak kilometara južnije nailazi se na Bogutovačku banju, čije lekovite vode pomažu kod lečenja širokog spektra neuropsihijatrijskih bolesti, ali i bolesti srca i krvnih sudova.
Daljim putem uz ćudljivi Ibar stiže se ispod planine Stolovi. Na vrh brda, tamo gde stoluju magle, ugnezdio se jedan od najočuvanijih srednjovekovnih gradova u Srbiji Maglič. Pretpostavlja se da je ova tvrđava nastala 1240. godine, s namerom da štiti prilaz Ibarskoj dolini i brani manastire Studenicu i Žiču. Danas se do Magliča, i dalje moćnog izgleda, s druma može stići samo visećim mostom, poput Indijane Džonsa.
U srcu srpske zemlje Raške, jedanaest kilometara severozapadno od Ibra, u dolini rečice Studenice (koja se u varošici Ušće uliva u Ibar) nalazi se istoimeni manastir, sagrađen u poslednjoj četvrtini 12. veka. Manstirski kompleks Studenice gradili su i dograđivali veliki župan Stefan Nemanja, sin mu sveti Sava, unuk kralj Radoslav i praunuk kralj Milutin. U to vreme počelo je zidanje crkve Notr Dam u Parizu. U jednoj od najvećih svetinja koje su Srbi ikad imali, prekrasnoj carskoj lavri, sahranjeni su Nemanja, njegova žena Ana, sinovi Vukan i Stefan i unuk Radoslav. Ovde se prvi put pojavljuju srpski natpisi na freskama.
Na okomitoj litici, desetak kilometara od Studenice, uklesana i nadgrađena na već postojeću pećinu, ugnezdila se Isposnica svetog Save.
U njoj je mala jednobrodna crkva, a unutrašnjost pećine podeljena je na spratove za boravak isposnika. Povest nam poverava da je upravo ovde sveti Sava pisao "Studenički tipik" i "Žitije svetog Simeona", svog oca. I danas ovde, u svojevrsnom tihovanju i postu, monasi vole da se osame.
Dalje uz Ibar, kao na dlanu, na visokom kupastom brdu, na padinama Kopaonika, smestio se srednjovekovni grad Brvenik. Pored njega su i dve značajne i lepe crkve: Stara i Nova Pavlica, važne za razumevanje srpskog srednjovekovnog umetničkog nasleđa. Takav je i, na levoj obali Ibra, tri kilometra jugoistočno od grada Raške i manastir Končulić.
Jedan od dragulja srpske umetnosti, ali i istorije, svakako su Đurđevi stupovi, podignuti na kupastom šumovitom brežuljku. Podigao ih je veliki župan Stefan Nemanja 1171. godine. Uz njih su uzrasle i dve visoke kule-zvonici (stlpovi-stubovi-srednjovekovni pojam za kule). Vreme i ljudi nisu bili milostivi prema ovom manastiru, ali on — velikom akcijom velikog broja znanih i neznanih — vraća svoj nekadašnji sjaj. Neopozivo se zna da je srpska srednjovekovna država krenula u svoj uzlet iz Starog Rasa, prve prestonice po kojoj je Srbija tada nazivana Raškom. Pod Starim Rasom se, inače, danas podrazumevaju Petrova crkva (najstarija bogomolja u Srba, mesto gde je Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjića, prešao iz rimokatoličke u pravoslavnu veru), Đurđevi stupovi, Crna reka, Končulić i, pre svega, Sopoćani. Ceo ovaj komplsks je 1979. stavljen na listu UNICEF-a, kao područje od značaja za svetsku kulturnu i prirodnu baštinu.
Ko zna da li bi sve i stiglo do tako uvažene institucije poput UNICEF-a, da 1961. godine, na velikoj izložbi u Parizu, predstava "Uspenje Presvete Bogorodice" iz Crkve sv. Trojice u manastiru Sopoćani, nije proglašena za najlepšu fresku  srednjeg veka. Ništa neobično ako se zna da freske oslikane u drugoj polovini 13. veka, u ovoj zadužbini kralja Uroša I, slove za vrhunske domete vizantijske umetnosti.
Ni ovde nije kraj drumovanju Dolinom kraljeva. Vekovi će vam došapnuti da i, trinaest kilometara južno od Novog Pazara, srednjovekovni grad Jeleč, "jedna od ratnih prestonica Nemanjića", ima šta da kaže. Petnaestak kilometara južnije, u prirodnom okruženju pred čijom lepotom zastaje dah, pored hučne ponornice čije ime nosi, nalazi se manastir Crna reka u kome od 14. veka počivaju mošti Petra Koriškog, velikog srpskog svetitelja. Ovde stižu mnogi verujući ljudi (bez obzira da li su pravoslavci, muslimani ili rimokatolici) uvereni da će neko od ovdašnjih "čuda" pomoći.