ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Србија се великом брзином креће у том правцу да би њен скорашњи геополитички избор

могао да буде направљен без – Србије

1.

Свашта ће се наредних дана причати, тек у Мишу Бека тешко да је могао да пуца слободан стрелац, група социјаних осветника у радничким комбинезонима или шака ситних криминалаца. Пре свега, то су били професионалци. Али да си и то, па да пуцаш у Мишу Бека – човека који је боље од свих олигарха знао политику, боље од свих политичара знао бизнис, а о обоје размишљао брже и од једних и од других – за то мораш да питаш горе, под условом, наравно, да ти одгоре већ нису наручили убиство.

Проблем је, међутим, што је појам „горе“ у Србији последњих месеци дифузнији него пре, готово као у последњој години Милошевића и у првом годинама петооктобараца. Горе је власт, горе су западне службе са својим дугим прстима у српском подземљу, горе је неколико моћних неформалних група и лобија са везама у свим поменутим деловима „горњег дома“ Србије. Уосталом, убиства људи Бековог калибра и могућа су само кад се тачно не зна шта је горе и кад сви актери на позорници једино знају да то нису ни Бог ни полиција.

Наравно, све ће то дубоко уздрмати Србију, чија власт последњих месеци не пита за цену, купујући стабилност на дане, чак и сате. Отуд, меци у најутицајнијег пословног човека у Београду показују како се цивилни аргументи у српском расплету исцрпљују и како на њихово место ступају аргументи крви.

2.

Не треба претеривати ни са мотивима Хашког суда да ослободи Војислава Шешеља – ослободили су га пре свега због себе и процеса који их дубоко компромитује – још мање треба крити радост због тога што се у Србију макар неко из Хага вратио као победник. Шешељева победа је без сенке иако ни они који су му се у Београду обрадовали ни они које брине не осећају као фактор стабилизовања Србије повратак војводе, који је тај чин најпре добио, а тек онда га у Хагу заслужио. Уосталом, ни сам о себи Шешељ не размишља као о стабилизујућем фактору.

У деценији у којој су сви српски лидери губили утакмице код куће, он је своју победу остварио дубоко на гостујућем терену и његово робијање описати мање него као чин једног дуготрајног, дакле не афективног, јунаштва у времену у коме Срби сличних примера нису имали, ствар је која се не да избећи. Шешељ је значењем напуњена политичка чињеница, која шаље поруку како се отпор Империји ипак да преживети, уз припадајућу цену, наравно.

Отуд његов политички проблем на свој начин произлази из његове историјске величине. Јер међу Србе се из више временске димензије вратио човек који се током свог првог боравка у политици истакао и изјавом да се једно прича у изборној кампањи а друго после избора. Дошао је да се увери у оно што нико није веровао – да су у српској политици Шешељ постали готово сви, а дошао је из оне стварности у којој му нико од њих није био ни до колена.

У широкој слици жив Шешељ је симболичка порука о великим променама које су пред нама; на оној дневнополитичкој готово да није више од покушаја Бековог убиства. А она гласи: у очекивању завршнице све стране на таблу износе све своје фигуре. Гледајући њихову снагу и наслућујући у мраку играче који стоје иза њих не може се отети закључку да ће се Србија трести.

3.

Последњих месеци отворено је превише рана на телу Вучићеве владе да би тврдње како се она налази под тешким западним притиском и како се Србија дестабилизује споља могле бити побијене. Уосталом, то јој признаје и сам Шешељ. Али то није њен једини, чак ни највећи проблем. Проблем настаје тамо где се они који тврде да су све то Вучићеве измишљотине позивају искључиво на понашање власти, која, руку на срце, на притиске не одговара ни нормално ни као неко ко у тим околностима тежи неопходној унутрашњој консолидацији. Уместо тога, она повећава друштвену хистерију, производећи суштински исти ефекат као и снаге које дестабилизују земљу.

Наиме, власт тврди да јој ране отварају због самосталне политике коју води иако се она тешко може описати као самостална. Рекло би се да је овде по среди нешто друго: западне силе, САД и Велика Британија пре свих, схватају да им није остало превише времена, осећајући надолазећу снагу Русије, па и кретања у српском друштву, у коме се синтагма „колонијална окупација“ изговара и гласније и чешће него пре две године. Дестабилизација која се производи јесте ломљење кичме, којим је за кратко време неопходно Србију ставити на пут без повратка, одакле јој за дуги низ година више неће пасти на памет да би могла да промени или бар релативизује актуелну геополитичку парадигму. А то ће рећи да је за кратко време неопходно компромитовати до краја сваку идеју о везивању Србије за Русију. Такође је неопходно Србију за што краће време оставити без иједног привредног и природног ресурса, укључујући и радно становиштво, на коме би могла да планира своју обнову.

То је видљиво не само из смера притисака који су се навалили на Србију него и из понашања власти. Она се јавно жали на стране притиске, али истовремено испуњава готово све услове који се пред њу постављају, посебно оне дестабилизујуће, што баш и није закономерно понашање. Са једне стране, власт тако уверава западне силе како је притисак најделотворније средство рада са Србијом, што ће, наравно, и притиске и друштвену ентропију само појачавати, а не смањивати. Са друге стране, сваку могућу подршку која би могла да уследи пред чињеницом да се влада налази под чизмом странаца она унапред дезавуише јер на готово сваки страни захтев одговара предусретљиво, отварајући простор на коме би се против ње могле наћи и суверенистичке и оне снаге коју подршку за себе траже у западним амбасадама.

4.

Другим речима, на плану најдубљих стратешких питања влада реагује дневно и самим тим контрадикторно. На тај начин она себе и Србију исписује као субјекта, прилагођавајући се дневно страним захтевима – руским или западним, који су већ тог тренутка јачи. А у свету у коме се Русија снажно појављује на вратима Балакна, чак ни та сила, која према Србији показује много више добре воље од друге стране, не може више бити стаблизујући фатор јер и она својим утицајем истискује преслабу владу из поља доношења стратешких одлука.

Управо то производи слутњу да ће Србија наредних пола године, до када би могла да траје битка великих сила за њу, све мање реаговати као политички фактор, а све више као дезоријентисани борац у ригу. На крају, геополитички избор Србије могао би да се опосли међу великима, без њеног озбиљног учешћа и кандидовања српских инетреса у томе. Другим речима, српски геополитички избор може да се опосли без стварног учешћа и Србије и српске владе. А то је опасније од ходања по минском пољу.

5.

Уколико српска влада наставии да игра дезоријентисано, уместо да се постави као окупљајући друштвени фактор – а инерција је вуче управо у том правцу – она ће ускоро постати фактор друштвеног раскола. Наиме, она, по свом културном обрасцу, није део либералне Србије, чак ни пошто је уместо ње странцима изручила Косово и Метохију; она је истовремено разочарала припаднике националне Србије, прихватајући разорни политички и економски модел либералне. Тако је једна стратегија, која се у првим годинама Вучићеве владавине показала као win-win, не мењајући се суштински, услед динамичних међународних и унутрашњих околности постала lose-lose.

Онај ко се радује томе показује само да уме да мрзи Вучића, али не уме да воли Србију. Јер претња да Србија у свој геополитички расплет уђе не само без чврсте геополитичке идеје него и без унутрашњег обједињујућег фактора, упућује да ће то бити не само пад са највеће висине него пад и на најтврђе тло.

6.

Хоће ли Србија за овако кратко време и под овако неповољним условима моћи да формира тај обједињујући фактор, скоро да постаје више питање њене среће него умећа и прилика које је створила. Отуда и покушај убиства Бека и повратак Шешеља могу лако бити прочитани као фактори дестабилизације, али проблем је што Србије иде у таквим правцу да би за њу фактор дестабилизације усоро могла да буде и зимска појава Деда Мраза. То је оно кад против вас ради баш све што се догоди. Буквално све.