Драги давни и вечити пријатељу Јоване,
  Јавише ми у ћесарској Вијени из завичајне Черне Горе 19. априла ове године у 15 часова да си умро. То није тачно. Лажу нас, мој драги и врли пријатељу Јоване! Велики

људи не умиру. Живе док год људи о њима причају. А о теби ће причати многи као и ја, све док будемо трајали, а кад нас не буде причаће они којима ми будемо причали и тако, по староставној традицији, с колена на колена, из века у век, у вечити непоклек, добри наш Јоване!
    Видим, драги и врли Јоване,  како си се, као мали, трогодишњи,  косовско-метохијски погорелац упутио из родних Дечана и како си се јуче, као младић од седамдесет и седам лета, огрнут кабаницом од свих наших прошлих, садашњих и будућих дана, упутио са улазницом у џепу за Вечност!
     Док сва твоја родбина плаче, лелече, док те жале рођаци, познаници, па чак и крвници, јер ти си такав био да те и они морају ожалити, ја нећу да плачем. Хоћу да, као некад у ресторану редакције Побједа доле у подруму и као ономад на тераси хотела Црна Гора у центру Подгорице, где се бистрила и креирала политика, домаћа и светска, уз чашу лозоваче, густу црну кафу  са лулом најжућег херцеговачког дувана, чији је мирис, био култни подгорички горштачки дезодоранс по којем је старо и младо, знало и шапутало од ува до ува да је у близини легендарни новинар и велики песник Јован Дујовић, лепо разговарамо као пре 45 година, док с друге стране терасе хотела песник Ранко Јововић, такође четнички син из Косића, који је тада водио посебан рат са собом и ракијом испред себе, јер су партизани и четници завршили један и почели други рат који, на жалост, и данас траје у неким главама; па Миодраг Мишо Трипковић који се играо са својим чуперком косе око кога су се отимале многе подгоричке лепотице;  песник и сликар Драгослав Дућа Милачић који је, иако из партизанске куће увек имао широко раширене руке кад се сретао са мном из четничке куће којој си ти био изузетно близак; па наш добри пријатељ и мој кум Момир Војводић, са часописом Уметност испод мишке  у којем беху сабрани сви Апели најзначајнијих живих интелектуалаца да се не чини највећи злочин у историји светске културе, да се не руши заветна Његошева капела на Ловћену, због чега је наш добри Момо, кога ћеш срести и поздрави га, громогласно грдио све цркворушитеље који се усудише да имитирају Аустроугаре који 1915. топовима разнеше Његошеву капелу коју касније обнови витешки Краљ Ујединитељ Александар I, а те громогласне  Момирове филипике на тераси култног хотела Црна Гора нису смели да слушају послушни конобари и остали ћутолози који су се плашили да неко не види како слушају свевремену причу Момира Војводића, јер побогу, и зидови имају уши, па су многи касније имали Момирове "Муке са ушима", а ми смо се забављено смејали и, сећаш се, мој добри Јоване, заједно смо премеравали дубину људске плиткоће свима који су у свако доба били спремни да се у улози  жртве извињавају џелату и да као ходајуће жртве захвално љубе гробарске лопате у рукама зачуђених гробара; док си нам читао одломке из твоје прве књиге Карадаг, а после си објавио: Ринг, Амалгам, Отворене ране, Ијед, Антички јеловник, Свратак, Тријумф – то мајка више не рађа 2007., Тушта и тма – мудрости кафанског филозофа, Натоломејске ноћи,Би што би, Немо`те немо`те, можемо се ми стиђет` једног дана од њега, Нетко бјеше Дујовић Јоване, Његош између интрига и отрова, Кобна веза пјесника и књаза Морачке пасторале, Васојевићке пасторале, Славни црногорски пустолови, Jунак двије револуције-Владо Ћетковић,Преписка Војводе Гавра Вуковића и Митра Бакића, Зловремене оде, Паклени врт Балкана Голготе, Анегдоте Михаила Ојданића, Књажев сукоб с црногорским војводама (Миљаном Вуковим, Марком Миљановим, Пеком Павловићем и Јолем Пилетићем) и многе друге које с пијететом чувамо!
   Е мој добри Јоване, дуго бих могао сада да причам и приповедам о ономе што је био дух господске Подгорице који је био украшен горштачком аристократијом старе Ерцеговине, Острога, Мораче, Васојевића, Његуша.
    Сутра ће, драги Јоване, да одрже комеморацију после данашње сахране на Чепурцима у Подгорици. Изређаће ће се дивни говорници и твоји поштоваоци, па нешто мислим да та комеморација не би требало да траје сат, два, или три, или дан, два, пет, или месец, а можда и неколико месеци, па и неколико година, јер најмање толико је потребно да се исприча само делић доброте коју си усправно носио седамдесет и седам година кроз ово време у којем бездушно прогоне синове одане и срамно устоличавају пробисвете и протуве продане!
    И кад си се већ упутио у Вечност, са улазницом коју ти је сам Бог дао, драги и добри Јоване, гледај да сретнеш тамо свога ујака Радомира Вешовића који 1912. године ослободи Метохију од агарјанског зла и шапни своме ујаку да има нас доста који ћемо да урадимо исто оно што је и он учинио пред Богом и народом!