Она је једна од највећих светских звезда у уметности. Престижни уметнички часопис ”Art Review” прогласио је за пету најмоћнију особу у свету уметности, са образложењем да је постала права звезда-инспирација.
Марина Абрамовић, највећа перформанс уметница на свету, рођена је у Београду 1946. године, у породици учесника НОБ-а. Њени родитељи имали су изузетну војничку каријеру, док је њен деда био патријарх српски Варнава.
О свом детињству, Марина је недавно говорила у једном интервју за Елле;
”До шесте године живела сам са баком. Родитеље сам ретко виђала. Били су заузети својим комунистичким каријерама, посећивали ме само викендом, као странци, и доносили ми поклоне које нисам волела. Никада се нисам играла луткама, волела сам да се играм сенкама и стварам невидљива бића.” И ја сам се као дете играо сенкама. Мислио сам да нема никога ко то ради. Маринино детињство са баком било је врло занимљиво у том смислу. Прича ми како је уз њу научила да чита судбину из шољице кафе и да тумачи снове, а онда јој се родио брат и било је време да се врати код родитеља…
Тада је моје детињство постало веома тужно, а ја јако усамљена. Потичем из привилеговане породице, имали смо кућну помоћницу, часове клавира, француског и енглеског језика. У школи сам морала да будем најбоља, али све што сам радила никада није било довољно добро. Мајка ми је била веома строга и кажњавала ме је и за најмању ситницу. У породици је увек владала нека тензија, никада нисмо причали једни са другима, нити смо славили празнике заједно… Због тога сам створила свој свет који је био веома различит од света мојих родитеља. Почела сам да сликам, читам, да живим у свету фантазија у коме сам се осећала сигурно. Читала бих, на пример, Достојевског, од корице до корице, а да за све то време не изађем из куће. Та ‘реалност’ у књигама била је за мене стварнија од реалног света.”
Са 19 година, уписала је Академију ликовних уметности у Београду, док је постдипломске студије завршила у Загребу. Након студија, предавала је на Академији ликовних уметности у Новом Саду.
Међутим, сликарство је убрзо заменила перформансом, па је почела да истражује границе људске психичке и физичке издржљивости. Можда пресудан тренутак, у њеној каријери, догодио се 1973. године у престоници Шкотске, на фестивалу у Единбургу. Тада је направила низ акција под називом “Ритмови”, где је себи нанела и лакше телесне повреде, тако што је ножеве брзо забадала између прстију, а када би се повредила, узимала би други нож.
Две године касније, преселила се у Амстердам. У том периоду упознала је Уве Лајсипена, такође перформанс уметника, са којим ће наредних неколико година заједно градити каријеру. Заједно су путовали, чак у једном периоду живели у аутомобилу, спонтано изводили перформансе, па су тако посетили и Аустралији, Африку, пустиње Сахару и Гоби и напослетку Кинески зид, где су извели перформанс “Ход по великом зиду.” Пешице су кренули са различитих крајева те грађевине и за три месеца прешли 2000 км, како би се тачно одређеног датума, према договору, састали на једном месту зида.
Након тог перформанса Марина Абрамовић наставља да ради и ствара сама, привлачећи велику пажњу светске публике, која је била фасцинирана новом приступу у уметности, издржљивости и храбрости уметнице. Неки од њених перформанса су често неразумљиви, неретко чудни, међутим уметност је увек била дело за нека будућа времена, а неретко схваћена тек код нових генерација. Можда се и у томе крије тајна Марининог успеха.
Али, да би се упознао животни пут ове признате уметнице, нису само довољни медијски натписи, можда ни само перформанси, јер се пре две године појавила књига америчког аутора Џејмса Весткота под називом “Кад Марина Абрамовић умре”, за коју говоре да је веома опсежна, али исто тако веома интригантна биографија уметнице која је померила све границе. Књига почиње тестаментом у коме је уметница осмислила необичан перформанс након своје смрти. Три ковчега, али се не зна се у коме је њено тело, три сахране у три града у којима је најдуже живела: Њујорк, Амстердам, Београд. Пријатељи и поштоваоци не носе црнину на сахрани, а ту је и велика торта са њеним ликом од марципана која се послужује на сахрани.
У четворогодишњем истраживању аутор ове књиге Џејмс Весткот прати три најважнија периода у животу Марине Абрамовић. Први је београдски период када је још далеке 1975. у СКЦ-у започела своју уметничку и животну авантуру чувеним перформансом “Ритам 5, пламтећа звезда”.
Други период је период њеног аскетског живота у Амстердаму и рад са познатим немачким уметником и њеним животним сапутником Улајем и њихов растанак након перформанса “Љубавници, ходање по кинеском зиду.”
Трећи период представља њен живот звезде у Њујорку од 2005. године који прате познати перформанси, позоришна представа са Бобом Вилсоном.
Такође, у књизи се напомиње да је “Својим чувеним перформансом у којима је испитивала границе физичке и менталне издржљивости, Марина Абрамовић је изазвала велику пажњу светске уметничке јавности. Овим перформансом је ушла у сам врх најатрактивнијих живих уметника у свету.”
Последњи радови и перформанси Марине Абрамовић, такође, истражују тему издржљивости, али кроз интерекцију са публиком. Њен перформанс “512 сати”, привукао је пажњу светске јавности, када је изведен у Музеју модерне уметности у Њујорку. То је први велики уметнички чин Марине Абрамовић, приказан комплетном импровизацијом уметнице у једноставном галеријском простору уз минималну сценографију и детаље, а видело га десетине хиљада посетилаца.
Недавно ју је Тајмс уврстио међу 100 најутицајнијих особа из света политике, уметности, економије и активизма, а певачица Лејди Га Га често говори да јој је Марина Абрамовић променила живот.
Марина Абрамовић у Аустралији
Сиднеј:
У наредном периоду, Марина Абрамовић представиће се публици у Сиднеју, у јулу ове године, а у Аустралију долази на позив уметника филантропа Џона Калдора. Абрамовићева је већ учествовала у Калдоровом пројекту ”13 соба” (групна изложба ”живих скулптура” чији су аутори признати уметници са свих меридијана), али не тако што је уметник био присутан, већ су њен перформанс изводили локални аустралијски уметници. Њен нови рад биће представљен у оквиру новог пројекта ”Sydney’s Pier 2/3”.
Хобарт:
Изложба у Хобарту представља њен рад у последњих 40 година.
Посетиоци изложбе ће имати прилику да искусе ”Абрамовић метод” кроз звукове, фотографије, видео и инсталације почевши од њених првих соло перформанса из 70-тих, 80-тих и 90-тих, преко иновативне колаборације са њеним партнером Улајом, као и радови из циклуса ‘Transitory Object’.
MARINA ABRAMOVIC
PRIVATE ARCHAEOLOGY
JUNE 13 – OCTOBER 5, 2015.
MUSEUM OF OLD AND NEW ART
655 Main Road Berriedale
Hobart TAS 7011
www.mona.net.au
