Književnost u eposi srpskog romantizma karakteriše u velikoj meri poetsko stvaranje značajnih lirskih pesnika: Branka Radičevića, Đure Jakšića, Jovana Jovanovića Zmaja, Laze Kostića i drugih. U vreme realizma karakterističnija je pripovedna proza; jedan jedini istinski veliki lirski pesnik stvara poetski tada: Vojislav Ilić. Doba od kraja 19. veka pa do kraja prvog svetskog rata, koje u istoriji srpske književnosti još nije dobilo svoj naziv, ne bi se moglo okarakterisati tako jednostavno jer je ono mnogo manje jedinstveno nego dva ranija perioda u istoriji književnosti. U prozi se uglavnom nastavlja tridesetogodišnja
tradicija realističke pripovetke, sa novim elementima u tematici i stvaralačkom postupku (B. Stanković, P. Kočić, I. Ćipiko). U poeziji, naprotiv, javljaju se u mnogo većoj meri nove inspiracije, novi motivi, nov stih, novi uzori, nov idejni stav, nova osećanja, novi odnosi prema svetu, društvu, čoveku, narodu i životu. Jedni pesnici se okreću od svoje nacionalne sredine i zaranjaju u subjektivne ili kosmopolitske teme; drugi ostaju, pre svega, nacionalni bardi; jedni padaju u pesimizam, dok su drugi prožeti nacionalnim optimizmom; jedni su pod uticajem lirskog poetskog stvaranja na Zapadu, u prvom redu u Francuskoj; drugi nastavljaju da crpu inspiracije na sopstvenom tlu i iz zavičajnih sokova. I sve se često prepliće u raznim ličnim varijacijama i ukazuje na poetske doslednosti i nedoslednosti, dostignuća i padove, traženja i gubljenja puteva, htenja i ograničenost mogućnosti, istinu i laž, iskrenost i pozu, umetnost i neumetnost.
Srpska poezija se početkom 20. veka razvija delimično pod uticajem francuske lirike. Neki srpski pesnici početkom veka su neposredno ili posredno učenici francuskih pesničkih škola. Francusku liriku, koja je u drugoj polovini 19. veka doživela svoj puni rascvat, karakteriše nekoliko bitnih odlika. U francuskoj književnosti uopšte, pa i u poeziji, pod uticajem pozitivističkih ideja, javlja se težnja za otkrivanjem objektivne istine. Nasuprot maštovitom i sentimentalnom romantizmu, koji je oko polovine veka doživljavao svoj kraj, u francuskoj književnosti javlja se nov, pozitivistički duh. Ona se odriče ličnih osećanja, postaje ravnodušna, ili čak i neprijateljski raspoložena prema religiji; sada se naročito obraća pažnja slikanju društvenih pojava i problema i u vezi s tim, razvija se književna kritika i nauka. U isto vreme književnici pokušavaju da se pri slikanju objektivnoga sveta služe i naučnim metodama. Taj tzv. realistički period u poeziji, s jedne strane, najavljuje ili stvara školu parnasovaca, dok, s druge, priprema dolazak nove pesničke škole, suprotne ovoj — simbolizma. U oblasti romana se javljaju pisci realisti, i čak i naturalisti; cvetaju drama i naročito istorija.
Tri glavna uticaja francuske moderne poezije ogledaju se u stvaranju srpskih pesnika početkom ovoga veka: umetnost umetnosti radi, parnasizam i simbolizam. Oni se u srpskoj poeziji javljaju skoro istovremeno i prepliću se među sobom, da kod pojedinih pesnika preovlađuje u većoj meri čas jedan, čas drugi, čas treći uticaj. Ali su oni prisutni u srpskoj poeziji tokom prve desetine ovoga veka naročito, a nešto i docnije.
Prethodnici i predstavnici novih pesničkih strujanja i škola su: u larpurlartističkoj lirici Teofil Gotje (sa zbirkom pesama izdatom 1852); u prelaznom periodu od larpurlartizma ka parnasizmu i simbolizmu Šarl Bodler (sa zbirkom pesama Cveće zla 1857); u periodu simbolizma Lekont de Lil (zbirka pesama Antičke poeme, 1852, i Parnas, 1866) i, zajedno s njim, inicijatori i najglasniji pesnici simbolizma; Pol Verlen, Artur Rembo i Stefan Malarme (oko 1870-te godine otprilike).
Osnovne pesničke ideje i teorije predstavnika larpurlartizma Teofila Gotjea (1811—1872) se nalaze u njegovim izjavama: da je on "čovek za koga postoji spoljašnji svet"; da pesnik, pa čak i prozni pisac, treba da bude rukovođen samo jednim osećanjem: obožavanjem lepote ("spoljašnje lepote"), a "prava lepota ne treba ničemu da služi". Izražavanje lepoga, tj. umetnost je neograničena, suverena i ona je sama sebi dovoljna; ne treba od umetnosti tražiti da služi društvu ili moralu; može se stvarati umetnost samo umetnosti radi (l'art pour l' art) — taj naziv je i dat toj pesničkoj školi. Besprekoran stil i vešta versifikacija su neophodni uslovi za književno stvaranje.
Prelazan period od larpurlartizma ka parnasovcima i simbolistima čini Šarl Bodler (1821—1867). Samonikao i snažan pesnik, u stvari on ne pripada nijednoj pesničkoj školi. Njegovi pesnički motivi se razlikuju od motiva pesnika romantičara: kod njega nema elegijskih osećanja ni slika iz prirode kao kod romantičara; njegova poetska interesovanja su upravljena na svakodnevni život: opisivao je pariska predgrađa i njihovu bedu i težak život u njima. Saznanja o takvom životu izazvala su kod njega viziju i osećanja užasa, dosade (splina) i smrti, koji su motivi česti u njegovoj lirici; vedrine i radosti u njoj nema. On u spoljašnjem svetu nije mogao kao Gotje da vidi lepotu stvari. I on je negovao kult forme, ali ga poetska tematika Gotjeova i pristalica njegove pesničke škole nije privlačila.
Parnasovci, a donekle i simbolisti su Bodlera smatrali svojim, iako im on nije pripadao ni vremenski ni po ličnom opredeljenju, ni po veoma naglašenim ličnim odlikama svojih pesama. Pesnici simbolisti su ga smatrali svojim zbog izvanrednog njegovog osećanja za sklad između sadržine i forme, njegove sklonosti za vanredno fine i probrane simbole u poetskom izražavanju, za proširivanje mogućnosti bogaćenja poetskog izraza. "Mirisi, boje i zvukovi se međusobno slažu" govorio je on misleći na mogućnost iskazivanja raznih asocijacija između osećanja i njihove slikovite realizacije, pri čemu je simbolima vrlo često bojio svoju liriku.
Glavne pesničke odlike i teorijske postavke pesnika parnasovaca su sledeće: 1) "Poezija ima da bude bezlična"; 2) Izvori pesničkih nadahnuća treba da budu nauka, erudicija i filozofija, a ne mogu biti lični i proizvoljni; 3) Materijalni predmeti, u svojim linijama i bojama, treba da budu što tačnije predstavljeni; 4) Pesničkoj formi i tehnici stiha treba poklanjati naročitu pažnju. Tih principa su se naročito pridržavali pesnici Lekont de Lil (1819—1894) i Žoze Marija de Eredija (1842—1905), i oni su glavni predstavnici parnasovaca. Toj pesničkoj školi pripada, osim još nekih pesnika, i poznati pesnik Sili Pridom (1839—1907), koji je uticao svojim pesmama na neke naše pesnike.
Simbolizam je književni pravac u književnosti i umetnosti u Francuskoj krajem 19. i početkom 20. veka. Najtačnije je suštinu i odlike simbolizma dao ruski književnik simbolist Dmitrij Mereškovski, rekavši da tri glavna elementa odlikuju simboliste: mistična, tajanstvena sadržina, simboli, i proširivanje mogućnosti za stvaranje umetničkih efekata.
Kao književni pravac simbolizam je povezan sa slabljenjem buržoaske ideologije i buržoaske umetnosti. "Estetička osnova simbolizma počiva na subjektivnom idealizmu koji poriče materijalni svet i mogućnost njegovog saznavanja." Pisci koji pripadaju ovom pravcu, naročito pesnici, beže od stvarnosti. Oni nalaze da treba stvarati "čistu umetnost", da treba proniknuti u onaj drugi svet koji se krije iza ovog materijalnog i dopreti do nepoznatog putem naslućivanja, intuicije. Takav put saznavanja — tvrde simbolisti — omogućuje simbol; pomoću njega se najpre otkrivaju tajne koje krije život i subjektivna osećanja i nastrojenja, a ova su najčešće obojena tugom i jadom, dosadom — splinom. To su i najčešći motivi pesnika simbolista i glavna sadržajna odlika njihove poezije. Takvu sadržajnu osnovu poeziji simbolizma dali su: Šarl Bodler, Pol Verlen (1844—1896), Artur Rembo (1854—1891), kasnije Stefan Malarme (1842—1898).
Simbolizam kao nova pesnička škola odlikuje se otporom prema parnasizmu. Dok su se pesnici parnasovci klonili saopštavanja ličnih osećanja i okretali se materijalnim stvarima — istoriji i učenosti — koji su postali izvor njihovih inspiracija, dotle su se simbolisti, kao i ranije romantičari, predavali ispovestima, ali su naročito nastojali, po cenu čak da budu i nejasni, da ta takva svoja osećanja saopštavaju u najfinijim prelivima. Izbegavajući pozitivizam, oni su težili nekoj vrsti mističnog idealizma.
Parnasovci su naročito obraćali pažnju da im forma — poetski rečnik, ritam, stih, strofa — bude što savršenija. Njihov pravilan stih aleksandrinac sa cezurom posle šestog sloga, — koji je kod nekih pesnika postao isključiv i stoga i jednolik, monoton, pomalo ukočen, davao je utisak nečega nametnutoga, što nije daleko od pedantizma. Simbolisti su, međutim, uveli i slobodni stih, talasav i jednostavan i rafiniran istovremeno, lak i pun muzike, kojim se ideje i osećanja, baš zahvaljujući slikama u simbolima, saopštavaju tako da se u svojoj tajanstvenosti naslućuju. Poetska pravila su oni odbacili, a slobodni stih im je omogućio najveću muzikalnost u poetskome izrazu.
Još dve karakteristične crte simbolista jesu estetizam i naročito obraćanje pažnje na formu, na uglađenost stiha i poetskoga izraza. Neke od ovih crta i težnji za "čistom" poezijom i umetnošću razvili su još raniji pesnici pristalice teorije "umetnost radi umetnosti", a zatim parnasovci. Ono što pruža estetička uživanja čitaocu, kažu moderni pesnici, je forma dela, koja stoga mora da bude što savršenija, što uglađenija, naročito forma stiha, kojom može da se ostvari što bogatija muzikalnost, tonalitet, izborom i skladnim rasporedom reči u stihu, naročito reči punih boje i zvuka. Umetnička uživanja, prema tome, tvrde ovi pesnici, pruža muzika reči, muzička lepota jezika, koja se sastoji u odabiranju reči sa zvonkim skladom glasova, naročito samoglasnika u njihovom raspoređivanju u stihu i sliku. Verlen je govorio da stihom ima, pre svega, da se postigne muzika, i samo muzika.
U svojoj suštini simbolizam i larpurlartizam sa parnasizmom kao prethodnicom znači dekadentnu poeziju. Njihov bunt protiv realnosti dovodi do odvajanja čoveka od stvarnosti, do odvajanja od borbe za progres, do dekadencije najuzvišenijih ljudskih ideala. Pesnici pripadnici ovog pravca povlače se od sveta u usamljenost kao u kulu od slonove kosti, odriču se života, zabavljeni su samo sobom i svojom ličnošću, odvajaju se od društva, i tonu u pesimizam, u beznađe, u gorčinu. Ako su obogatili poeziju raznovrsnošću i bogatstvom jezika, muzikalnošću i lepotom forme, oni su je ponekad lišili stvarne sadržine i stvarne njene uloge i zadataka. Bodler je kao rodonačelnik takve dekadentne lirike u tom odricanju išao najdalje: "Žudim samo — veli on — za apsolutnim mirom i noći koja će večito trajati. Ništa ne znati, ništa ne pokušavati, ništa ne hteti, ništa ne osećati, spavati, samo spavati — to je danas moja jedina želja. Želja bestidna i odvratna, ali iskrena."
I u srpskoj poeziji dobili su parnasizam i simbolizam svoj odjek i u pogledu poetskih sadržaja, a naročito, u pogledu pesničke forme, poetskog jezika i doteranosti stiha. To se oseća dosta snažno u poeziji Jovana Dučića, a i Milana Rakića. Ni mlađa pesnička generacija — Stevan Luković, Sima Pandurović i Vladislav Petković Dis — nije bila bez sluha za ova pesnička strujanja u francuskoj književnosti.
U lirskim stvaranjima ovih pesnika iz doba pre prvog svetskog rata izražen je i umor jednog naraštaja i borbeni polet njegov, i bežanje od stvarnosti i ukazivanje na nju, i težnja za evropskim, svetskim vidicima, umetničkim izrazom prefinjenog ali i dekadentnog stvaralačkog duha, i identifikovanje sa nacionalnim tlom i narodnom tradicijom. A u životnim putevima ovih liričara susrećemo i potvrdu njihove poezije i njenu negaciju.
U vezi sa ovim evropskim uticajem na razvitak srpske poezije treba reći još nešto. Izvesnim svojim odlikama srpska moderna poezija početkom ovoga veka pokazivala je još jednu osobenost; to je prirodna želja naših tadašnjih pesnika da se oslobode onoga prejakog, presudnoga i u jedno vreme isključivoga uticaja naše narodne poezije i u pogledu sadržine i u pogledu forme. Moderni pesnici su želeli da se oslobode dominantnog uticaja narodne poezije još i stoga što je kulturu srpskoga naroda, koja je bila ponikla na narodnoj tradiciji, zapljusnuo početkom ovoga veka talas evropske kulture i književnosti, prvo ruske, a zatim zapadno-evropske, romanske prvenstveno. Pod tim evropskim uticajima srpska poezija postaje tematski složenija, po motivima šira i raznovrsnija, emocionalno dublja, misaonija i subjektivnija i bogatija pesničkim jezikom, muzikalinija stihom, moderna u svom lirskom izrazu. Pod uticajem francuske poezije, u početku poezije parnasovaca, a zatim simbolista, ona se sve više udaljuje od narodne poezije i uzore traži u evropskim, najpre francuskim pesnicima, koji dominiraju tim uticajem u srpskoj poeziji, sve do kraja prvog svetskoga rata, kada, u jednom drugom vremenu, a naročito između dva rata, takvog veoma snažnog i isključivoga uticaja francuskoga duha i francuske kulture postepeno nestaje, da ih zamene drugi sadržaji i druge forme.
Po motivima poezija sada biva bogatija — tačnije rečeno, ona takva postaje i osvežavanjem i produbljivanjem izvesnih poetskih osećaja i ranije kazivanih. Tako, ljubavna osećanja u novoj poeziji su svakako složenija, nijansovanija; žena je kao večiti ljubavni motiv izvor brojnih vizija, snova i asocijacija u doživljajima čoveka (Dučić: Pesma ženi), i ovo je period valjda najbogatije ljubavne lirike u srpskoj poeziji. Rodoljubiva osećanja su prožeta, međutim, realnošću i konkretnošću, rečima bez patetike i onog romantičarski podignutog retorskog tona, ali uvek su ta osećanja prisutna u našem čoveku i snažna. Priroda, zatim, nije više samo dekor u poeziji, no istinski umetnički doživljaj, apsorbovana ponekada svim čulima (Dučić: Podne) i prisutna uvek u čoveku kao njegov nedeljivi deo. Sve se to u novoj poeziji boji i osećanjem i misaonošću. Pesimizma ima u toj lirici, ali ima i optimizma i vere, i očaja i beznađa, ali i radosti i vedrine i životne snage čak. Te protivurečnosti su prirodne kao pojava kod mladih ljudi i u mladim kulurama — svi ti pesnici bili su onda vrlo mladi ljudi.
I ne samo tematski, no i u pogledu forme poezija je sada osvežena. U srpskoj poeziji početkom ovog veka je i književni izraz postao plemenitiji, savremeniji, kultivisaniji, bliži duhu novoga vremena i života. Kult pesničke forme u širokom značenju reči prihvatili su čak i drugi pesnici, koji su u sebi duboko nosili duhovna nasleđa prošlosti (Aleksa Šantić, na primer) i pesnički se preobražavali, doprinoseći tako sa svežih izvora bogaćenju poetskoga našega jezika i oplemenjujući ga tom svežinom. Oslobađajući se ustaljene romantičarske pesničke sadržine, svedene na nekoliko osnovnih motiva, i prirodno i jednoličnosti i sužavanja mogućnosti poetskoga izražavanja, moderni pesnici su postajali i sve ličniji u iskazivanju sve češće samo svojih osećanja, raspoloženja i ideja, i na taj način stalno unosili nove sadržaje i nove motive uzdižući je tako na evropski nivo. Tako se poezija približila ne samo po sadržinama i formi nego i po vrednosti evropskoj poeziji.
Radmilo Dimitrijević • Dimitrije Vučenov
ČITANKA za III razred gimnazije | Beograd, 1974.
