Деценија има како пишем. Тачније, од како не учествујем у колу свагдашњем и сналажењу ваздашњем. Отпочех кад се против греха побуних до крви, гордост је ако кажем да сам једини и први. Песме су ми крвљу написане. Крв сам липтао и испљувавао док сам их писао и продавао. Крајпуташим испред зграде суда, Христа ради, крагујевачка луда.

Невиђен и нечувен, трске једне не сломих нит рекох јао, Бог даде тврдо стојим и нисам пао. Народ био народ остао, због народа ником недостао. Пишем ситну књигу свенародну бригу, лелек себра у песму претачем бритким мачем речи глувилу које јечи.

Зуби из његовог меса

Мој народ једу зуби из његовог меса никли
Покварени мали црни на велико парче свикли
Мој народ једу гузице из фотеља
Гомиле згрчене страсти и незрелих жеља
Мој народ једу властита лажљива уста
Заборав на чело навучен и поноћ густа
Мој народ једе змија под дрветом познања
Почасти нечасном, ленте и одликовања
Мој народ једе глупост са свих страна
Без права на починак и једног јединог дана
Мој народ једу касапи у овчијој кожи
Рибари зли пастири одметници Божији
Мој народ кроз живот хода вером а не знањем
Зар чудо је пто га јуде с леђа сустижу клањем
И што му од вере праве личне трговине на мало
И само Богу швала што нас је још остало.

http://markovicrajica.blogspot.com/