Да је у етноселу Станишићи код Бијељине у Републици Српској 24. и 25. маја ове године одржан научни скуп на тему Евроазијски савез јавили су једино сајтови Zvornik danas и Радио телевизија Републике Српске.

За остале српске медије то, изгледа, није био никакав догађај.

Zvorniku danas значај скупа потврдило је присуство Момира Булатовића, а РТРС-у неких локалних имена од угледа.

Леонида Ивашова и Дмитрија Видрина у вези с тим догађајем та два дневна медија не помињу, док је чланак Михаила Хазина са сајта Факти, на сличне теме, пренео само Novi Standard у оквиру мишљења и коментара својих читалаца.

Но, почнимо са генералом Ивашовим.

Позивајући се, ни мање ни више него на Џингис Кана (јунака и књиге Наслеђе Џингис Кана, од Николаја Трубецкоја), Леонид Ивашов се, можда и не хотећи, сврстао међу поштоваоце тог монголског завојевача кога и Запад уздиже као пример ране и успешне глобализације. Јер, масовног поморитеља који је, по сопственим речима, највеће испуњење осећао када би потукао непријатеља, погубио му све мушкарце, силовао жене, уништио сва насеља а сву омладину потрпао у хареме или распродао у робље, и евроатлантски поклоници Моћи сматрају највећом личношћу Историје, будући да је „под собом“ држао најпространију окупирану територију за коју се зна, са можда највише поданика.

Што се таквом успешнику НАТО диви разумљиво је, али не и што га величају руски евроазијсти, позивајући се на православље и родољубље.

Ивашова – председничког кандидата коме је онемогућено да конкурише Путину на прошлим изборима – сматрао сам досад руским богатиром, заточником правде спрам атлантистичког насиља. Чинио ми се и војником који је свој успон зарадио бавећи се ратничким позвањем, али сам се изненадио сазнавши да сарађује са Александром Дугином, од најраније младости одабраним за званичног евроазијског гуруа Русије.

Јер, Ивашов је иза себе имао официрску службу у трупи и очито га нико није „правио“ попут сина генерал-пуковника совјетске војно-обавештајне службе, или већине српских војних „аналитичара“, геостратешких „стручњака“, и других двадесетогодишњака којима је дато да се баве нечим за шта је нужно искуство, а тек потом праћење интернета или копање по књижницама. Јасно је, наиме, да млади „безбедњаци“ своје закључке доносе на основу достављених им или потурених „сазнања“ а не аутономно, служећи се дубином и ширином свог, разнолико проведеног живота.

Јер, геополитика би ваљало да буде дисциплина зреле промисли колико обавештености и ума – будући да је, рецимо, Џингис Кан карактеролошки и етнички припадао групи народа који се, повесно, нису прославили осим као рушитељи. Јер, нема једне цивилизације коју су Турани зачели, али их има на десетине које су уништили. Ни Џингис Кан није установио ништа до обичну империју – мегадржаву засновану на страху од казне, и на обећању сласти и власти за мањину одану владару и превласти хегемонске нације.

Да је руски племић, филолог и универзитетски професор литванског порекла, Николај Трубецкој, са своје породичне припадности у евроазијству тражио, и налазио, потврду свог идентитета (колико је припадника „руске“ интелектуалне, бирократске и војне елите пред Револуцију 1917. могло тврдити да су Руси?) такође се да објаснити. Али, све „успешне“ многонародне веледржаве су свој „мир“ натурале дугим, истребитељским ратовима који се не могу оправдати потоњим пружањем прилике и пораженима да нешто ућаре и напредују.

Римска империја, тако, настала је као диктатура освајачке римске мањине над свим Италицима, потом и добрим делом Старога света, и у њој су пуноправност уживали једино Римљани или странци награђени римским држављанством. Ни илирски цареви Рима нису више били своји, већ Римљани свиме осим националношћу.

Константин Велики био је Римљанин над Римљанима, па и Ликиније кога неки сврставају у Србе. Мехмед Пашу Соколовића Турци славе као свога „Соколу“-а, ни наводно сродство са Патријархом Макаријем не потврђујући његово српско родољубље колико османско државничко оштроумље. Наводних Џингисових Пет принципа из Ивашовљеног излагања нису монголски, већ општељудски (Темуџин је и остале Туране у своје царство утеривао војном силом), и камо среће да чине основ сваког делотворног државног и друштвеног уређења.

Да је његова Евроазија била меритократија (владавина најзаслужнијих и најспособнијих) нико не пориче, али ниједна се држава не може образлагати искључиво њеном функционалношћу, већ обимом и снагом врлине коју је узгајила међу својим становницима.

Трубецкојева теза да је бирајући своје војнике и управитеље Џингис Кан унапређивао сој јесте, у најбољем случају, тачна само у односу на владајућу класу – што је, изгледа, теоретичарима и присташама империјализма и више него довољно.

Јер, међу окупиранима нема врлине, до какву испољавају „наши“ владари и део „пучине“. Врлина „слушања“, окретањем попут ветроказа спрам сваке нове „мудрости“, „потребе“, увида или наредбе власти није, наиме, никаква одлика благородности. Пример тога је и „лајковање“ и „дислајковање“ на интернету свега осим властите интелектуалне бахатости и статуса – бинарност будући основни вид реаговања протозоа. Покушајмо зато да сагледамо аргументе глобалиста, били они евроатлантисти, евроазијсти, муслимани, католици, социјалисти, комунисти, шта год…

Посао велики, али не и недоступан макар скици.

Током рада за Рокфордски институт у Рокфорду крај Чикага имао сам наиме прилике да у оквиру сусрета с члановима америчке „десне“ номенклатуре, при помену Југославије увек чујем да их Балкан не занима, будући забит. Тако ме је 1989, пошто ме је замолио да му предложим нешто за објављивање, и Хенри Регнери, власник познате вашингтонске издавачке фирме Regnery Publishing Inc, учтиво одбио да за англоамеричку публику преведем Примјере чојства и јунаштва Марка Миљанова Поповића.

Да спојим такав став према једном делу високог књижевног и филозофског домета, усто хвалоспева витештву (прокламованој етици управо западњачких оружаних снага), и однос и конзервативне америчке политичко-културне елите према моме народу и завичају нисам тада могао, али јесам већ две године потом, када је под надзором републиканске администрације Џорџа Буша старијег започет дириговани „распад“ Југославије.

Што је најгоре, спроводили су га управо људи дотле јавно супротстављени било каквом америчком империјализму у свету.

Не будући трговац, није ми пало на памет да повежем начело „тврђења пазара“ са ставом земље од које сам очекивао да ми постане домовина ако не отаџбина. Да поред америчких родољуба – с којима сам радио на очувању сопства и на Западу угроженог Kulturkampf-ом већинског и мањинског становништва – има „неоконзервативаца“ (листом Јевреја) који САД виде као мултикултуралног и меритократског светског хегемона нисам помишљао пишући, рецимо, есеј о могућој америчкој империји као покровитељу „релативног добра“, спрам левичарских пројеката наметања „што већег добра што већем броју људи“.

Есеја, на насловној страни Хроника (Chronicles) илустрованог цртежом џина с великом батином (”Speak softly and carry a big stick“, америчког председника са почетка 20. века, Теодора Рузвелта), ни данас се не стидим, мада је погрешан од почетка до краја. И моје примедбе на делања на пример Дугина, па и Трубецкоја и сличних кабинетских умова, потичу стога управо с личне, из породице понете подршке „елегантним“, формално-филозофски доследним решењима с могућим кобним последицама по изузетно „велики број људи“. Наиме ни моји родитељи – из тежње за правичнијим светом довољно искрене и снажне да с ње заложе и властите и туђе животе, па и своју и туђу част – нису хтели до најбоље не само себи. Њихов се Пројект међутим показао толико страшним да са њиме ваља поступити као Срби с вековима османске окупације – а чега се тако либе да учине Руси, са својом још грђом баштином свеобухватних злочина.

Позивањем на модерну „инфраструктуру“ остављену на располагање данашњој постосвјетској елити као добру вредном и гулага и казнених експедиција против сопственог народа и масовних погубљења „реакционара“ и људождерске глади наметнуте милионима „кулака“, и уласка у Други светски рат са из политичких разлога самодесеткованом војском, и вођење тог рата убиствима или слањем у казнене јединице милиона совјетских грађана неправедно оптужених за издају – али, најгоре од свега, понижавањем свих становника СССР-а животом у страху од власти – не може се оправдати ништа, а камоли данашња Русија која је још далеко од, на пример, укидања насумичног легитимисања људи на улици.

Другу групу заговорника евроазијства чине људи некадри да хришћанством дођу до какве-такве мере и истине – од Николаја Рериха и Георгија Гурђијева до Александра Дугина или Драгоша Калајића и њихових епигона тражећи некакву Ultima Thule, Шамбалу, Шангри Ла, или нирвану у покушају „Знањем“ да споје лепо и корисно, Силу са Сојем, те еволуцију човека са очигледношћу његовог пада кроз стално све кукавнију „будућност“. Нажалост, таквима не помаже ни позивање на безбедно упокојеног Црњанског ни на некритички прихваћеног Тилака нити чланство у странкама јоги летача, ни падање у транс пред индијским гуруима, понајмање евентуална путовања по Тибету.

Јер, ни све скаске о „енергијама“ не могу прикрити крутост духа и заблудну еластичност ума софиста и езотеричара, збратимљених потрагом за Каменом Мудрости којим се преиначује материја, или за Речју којом се мења и сам свет. Модернитетом повлашћене, и једне и друге препознајемо по лактању ка власти над културом, школством и медијима. Трубецкојева света књига евроазијства, у неколико издања штампана и код нас зарад уздизања геополитке у „науку“ од одсудног значаја и за Балкан, досегла је стога међу поклоницима Џингиса, Лењина и Стаљина неупитност Корана.

Евроатланство, „таласократија“ јавка су и одзив, данас, једне групе „просветљених“, евроазијство и „телурократија“ друге.

Нимало случајно при том, уредништво над Геополитиком дато је својевремено веома младом, дотле непознатом новинару, да би кроз тај солидно одштампан часопис продефиловали безмало сви знаменитији „геополитичари“, „русофили“, „антиатлантисти“, „десничари“ и криптофашисти (и Дугин се јавно залагао за руски фашизам, сматрајући га различитим од Хитлеровог, шовинистичког), док је за цензора атлантиста постављен други јуноша, син официра ЈНА, Теофил Панчић. Под будним оком Драгоша Калајића – по сопственим речима задуженог „за везу између Коса и Удбе“ – пуштени су у промет Драгослав Бокан, Жељко Познановић, Срђан Станишић и још неки, упознати с Макиндером али не одвише са Цвијићем или Дворниковићем.

Но, Макиндерове теорије о сукобу мора и континента, којима се служи и генерал Ивашов, поједностављују стварност ништа мање од сочиненија Пола Кенедија, Френсиса Фукујаме, Семјуела Хантигтона, Збигњева Бжежинског или Хенрија Кисинџера. Да смо „кућа на сред друма“ знало се и пре Јована Цвијића, али он је то први и написао, не сматрајући себе никаквим „геополитичарем“ већ антропологом и географом. Да ли смо „селендра“, те зашто нисмо „метрополис“ или „метропола“ нека размишљају трагачи за најповољнијом иношћу коју нам ваља посвојити; јесмо ли поданици или заточници „мора“ или „копна“ препустио бих такође прегањању „моделара“ који – без конструисања категорија, и задатог им или самонаметнутог трчања кроз терминолошке лавиринте нису у стању да размишљају, одавно кибернетизовани до безумља.

Јер, није „проблем“ Срба и Балкана у геостратешком положају колико у томе што су Балканци највиталнији део Европе. Њихова предузетност, довитљивост, снага духа, животни оптимизам упркос свих недаћа, и борбеност повесно су се исказали и чињеницом да су све европске цивилизације – и грчко-римска, и ромејска, и средњовековна као њен наставак, те данашња као круна хеленског логицирања и римског правништва – потекле с „наших простора“.

Балкан, и Срби као његов историјски најнеуништивији део, уочени су на Западу као опасан такмац с примера, много више него као геополитички супарник. Ни Хелада ни Византија, Србија напосе, нису ниједном кренуле да се империјално шире ка Западу или Северу. Британски култни аутор Брајан Олдис (Brian Aldiss) предочио је то својом „алтернативно-историјском“ приповетком The Day of the Doomed King (Судбина уклетог Краља), а Ребека Вест, Дама Британске империје, својим књижевним подвигом Црно јагње и сиви соко.

Као целина, Срби и Балкан и незнајући мета су западњачке зависти, особине – расне, националне, и личне – којом се Немац Хелмут Шек (Helmut Schoeck), бавио из потребе да разуме своје сународнике, написавши студију Завист (Der Neid). Запад нас затире јер нас се плаши, Исток из мржње према свакој слободи. Питања „А где тога у свету има?“, или „Зар мислиш да си паметнији од свих нас?“ дефинишу стога и „наше“ интелигенте. Одговарати им да се не ради о „памети“ већ дужности да се од Бога подареном нам сопству одужимо личним опажањем, и удруживањем из блискости и љубави а не искључиво интереса, одавно сам увидео да се нема рашта, те ове редове упућујем онима које извикана имена, или „међународни“ ауторитети настали по политичком, верском, етничком и „родном“ „Кључу“ не обесхрабрују да самостално просуђују.

Нико, мене, који сам живео, дружио се, „хлеб јео“ с домаћима и под њиховим условима, радио на свим континентима осим аустралијског и антарктичког, не може убедити да не постоје групна (расна, етничка, менталитетска или верска) својства („идентитети“) које ваља узимати у обзир при сусрету и евентуалној сарадњи или сукобима с њима. Германи, Нордици, Семити, Турани постоје као осведочени духовни оквири, и није нам потребно доказивати да се, међу мудрим народима, заједницама, породицама и појединцима, пази ко се с киме орођује. Хирове тренутка – било из потребе или индуковане љубави – нажалост већ подуже гледамо како се око нас и међу нама све убрзаније и масовније распадају, уз пропратну патњу, па и злочин.

Пошто већ двадесетак година „управљачи утисцима“ (impression managers, илити „тролови“ /trolls/) нападају Српски национални програм Српскога Клуба и Српскога Листа и мене као његовог аутора, ваља их подсетити да, као што ми рече један „безбедњак“, ни ја – па ни читаоци поменутих сајтова – о ауторима таквих напада не знамо ништа, али да Они, не само о мени, „знају све“.

И мада их има који сматрају да лична својства аутора нису битна већ снага њихових мисли и речи, подсетио бих друге такође, као што често подсећам себе, да се у написима на политичке, друштвене и моралне теме не може, нити сме, превиђати личност њихових потписника.

Јер, Истина непосредно зависи од честитости, а не пуких „чињеница“.

Коначно, нека овај напис послужи као најава низа чланака о евроазијству, те српском „хиперборејству“ (германством – с троловима, то јест толкиновским голумима – нећемо се бавити) којима бисмо, уз закључни чланак изложили став Српскога Листа о „евроазијским интеграцијама“ – једнако кобним по Правду, Истину и Лепоту као евроатлантске, из истих разлога.

Јер, Пакао је сваки глобалистички свет, саздан да задовољи најниже и најпредвидљивије пориве људи које Они Који Знају одвајкада сматрају гојима, хои-полоима, пролетаријатом, рајом, стоком безрепом, масама, потрошачима, гласачима – у крајњем случају „биомасом“ коју ваља количински и на сваки други начин свести на опсег Њима, ускогрудима и одрођенима сагледан.