Ауторка драме, која ће бити изведена у Бечу на 100-годишњицу Првог светског рата, објашњава своје (другосрбијанско) виђење Сарајевског атентата – Срби нису Срби, а када су Срби Срби онда су кукавице и најгори олош.

Биљана Србљановић

То су историјске чињенице и то је једно поносно наслеђе које Југославија има, инсистирам баш на имену Југославија, а истовремено сам сад мало пратила баш због тога што сам то писала, пратила сам тај почетак читавог таласа, пошто се, као што си рекла, завршила година Константина и креће сада година атентата. И тај Видовдан је ужасно карактеристичан – ево, овај Видовдан сада као чекамо датум, да ли ћемо добити или не. Поред косовског боја, атентата и изручивања Милошевића, оно што ми је најпарадигматичније за овај тренутак, на Видовдан је концерт Светлане Ражнатовић.

И то је тачно оно где смо ми дошли сто година после Гаврила Принципа. Истовремено, имате неке потпуно опскурне историчаре који су, по презименима бих закључила да су на неки начин наследници породица тих неких Младобосанаца, и ту сада пишу у фељтонима, у наставцима, подижу једну страшну температуру, стварају наратив у коме лажно оптужују међународну, валидну историјску и академску јавност, да оптужује Србију за почетак Првог светског рата.

Не постоји озбиљан историчар који сматра да је Србија атентатом изазвала Први светски рат. Аристотелова дефиниција рата је да се зна шта је повод рата, а шта је врло често случајан узрок. Али истовремено постоји једно потпуно нерешено питање, а то је улога Младе Босне, улога терористичког акта у историји стварања Југославије. И оно што је мени најзанимљивије и најболније од свега је што ми се чини да та псеудонаучна јавност инсистира на томе да је то Србин, Гаврило Принцип Србин, и да је то акт српског самоосвешћења и српски националистички покрет у оном најсветлијем смислу, како они то мисле.

МУЛТИКУЛТУРНИ ПРИНЦИП
Гаврило Принцип се изјашњавао као Југословен, он је на суђењу говорио „ја сам Србо-Хрват и говорим хрватско-српски“; он је у последњим данима када му је рука висила закачена жицом за раме, коју нису хтели да му ампутирају у аустроугарској болници, у затвору у Терезину, последњих дана у потпуном лудилу и бунилу је говорио о томе како се одлично сећа да ни као мали није био религиозан. Када га је судија на суђењу питао: „Да ли верујете у Бога“, он се насмејао. Њега је судија питао: „Да ли сте Ви убили Фрању Фердинанда зато што је био побожан човек?“ Он је рекао: „Мени је то потпуно небитно“. Млада Босна је била антиклерикална, антишовинистичка, југословенска идеја са великим еманципаторским идејама да модернизује просторе бивше Југославије. Они су сматрали да су Срби и Хрвати браћа.

Главу му је разбио аустроугарски полицајац у Сарајеву када је ишао на демонстрације подршке загребачкој омладини, Луки Јукићу. Јесте да он улази у неко своје полустасавање, цоминг оф аге – али врло рано, већ са 15 година – као освешћени Србин. А онда полако и сам сведочи о томе и пише писма како среће неког Ива Крањчевића и разговарају и каже: „Ми мислимо све исто, политички, филозофски, људски, ми се исто веселимо, делимо исте књиге, а он је Хрват, а ја сам Србин; па, значи да та нека врста поделе не постоји“.

И они су људи некако срасли једни са другима до те мере да су били од радикалних Срба и радикалних Хрвата јако много оптуживани. Па је он сам сведочио, а то ти ови што пишу по Политици и Вечерњим новостима о историји Младе Босне никад неће рећи, неће спомињати његова писма где он каже како га нападају српски радикали. То је једна врста поновног убијања једне страшно важне идеје, а њихова идеја је била република, антиклерикална, еманципација жене, право гласа женама, удружење словенских народа на културном нивоу, а затим и на политичком, и пре свега ослобођење од тираније, односно окупације. Нормално је да се Босна у том тренутку, па и Хрватска угледала на Србију, јер је Србија била прва независна земља у окружењу, а истовремено Србија наравно има аспирације, поготово од тих националистичких и најодвратнијих снага окупљених око Уједињење или смрт, односно Црне руке, према Босни да је припоји себи.

И сад ти ту имаш младобосанце, који су Југословени, и имаш Црну руку, који су великосрби, и то је клеш, историјски сукоб који је мени ужасно занимљив на који начин су ти младобосанци заправо искоришћени од једне врло ретроградне идеје. Јер ти кад погледаш првих двадесетак година 20. века, имаш преко 40 великих светских владара који су убијени у атентату. То је тираноубиство и то не може да се гледа из данашње позиције. А они који оптужују Гаврила Принципа као терористу морају да схвате историјски констекст; да је у историјском контексту тог доба тираноубиство било средство борбе за ослобођење. Они заиста јесу били окупирана територија и он има право да изрази свој бунт и радикалном методом, бацањем бомбе, односно метком у онога који за њега представља тиранина, односно окупатора.

С друге стране, оно што је најлепше у Младобосанцима, поготово атентаторима, истовремено знајући да су идеолошки, филозофски, на правом путу, они имају једну страшну моралну муку од самог чина убиства и насиља. То се све овде брише и заборавља, овде се данас, сто година после атентата, глорификује чин насиља. Нисам историчарка, нити сам написала историјску драму, мене су ти људи занимали као људи и занимало ме је да видим из каквог миљеа потичу неки људи као што су Чабриновић, или као што је Грабеж, или пре свега као што је Гаврило Принцип, или Данило Илић, и какве унутрашње сукобе они имају у односу на своје политичке идеје, како се развијају те политичке идеје које ја потпуно делим.

Да сам живела 1914, ја бих била с њима и водила бих исту врсту полемика које су они водили са Андрићем; када Андрић дође и каже „нека је на част свим тим Жерајићима“, мисли на такође једног чувеног атентантора који није успео у покушају, него се сам убио – он се убио, није могао да пуца – „на част свима њима, али ја нисам тај, ја не могу да пуцам, али ја ваше идеје подржавам“.

То су људи који су имали ослободилачке, еманципаторске идеје, а који су страшно страдали у једном процесу који је опет, како да кажем, легалистички процес. Гаврило Принцип није осуђен на смрт јер је био месец дана млађи од пунолетства и то је ипак невероватно да ти сад одеш, убијеш нечијег престолонаследника, а онда ти та држава каже: „Па, добро, иако имаш грешку у крштеници“ – по једној верзији његове крштенице он је био пунолетан, а по другој је био малолетан. Они су извршили вештачење крштенице, хеј, 1914. године, и прихватили чињеницу да је малолетан и нису га осудили на смрт, него на 20 година робије, што се на крају испоставило као горе па је Принцип полако, лагано умирао у једној грозној муци, а његова најгора мука је била што је био сам, што није имао с ким да разговара, што није могао да чита и да пише.

ЗЛИ АПИС И ЗЛИ РАНКОВИЋ
И онда почиње рехабилитација Младе Босне и Гаврила Принципа, а пре свега Аписа, од стране Ранковића, односно наставка Црне руке – од оног најгорег што постоји код нас од 1903, од убиства Обреновића, па до дан данас, до овога што је сада амбасадор у Кијеву, то је једна иста тајна организација са једним истим уставом, са једним истим светоназором. То су сурове убице удружене у тајну организацију, тајно удружење у које се улази, а из њега се не излази, излази се само смрћу; које има интересе записане у свом уставу, изнад свих интереса државе, појединца, морала, па чак и те религије, а чији су носиоци шефови тајних полиција од Аписа до дан данас. И то је немогуће пренебрегнути.

Апис је пре свега био велика кукавица, прележао је Балканске ратове, а да нису знали шта му је. Знаш, кад читаш писмо његове сестре која га хвали, она објашњава како је мали Драгутин био диван, али је био болешљив као дете, и, како крене рат, он падне у кревет. Како се потпише мир, тако се он придигне из кревета, па како два месеца касније креће други рат, он мора тад у бању, па онда Други балкански рат прележи у бањи. Па се придигне чим се заврши и тај рат, и онда постане шеф тајне полиције.

Стварно изгледа као филмски сценарио кад погледаш како се Младобосанци одлучују на убиство Франца Фердинанда. Они седе по Београду, живе тако по неким становима, па онда иде Чабриновић, уђе у кафану, у тај Златни венац или како се већ зове, има Ги де Мопасана у џепу. Онда га гледају ове комите који су сви црнорукаши, па кажу: „Шта, бре, ти то читаш, ево теби јуначке народне песме, ево теби Устав Уједињења или смрт, па то да читаш, баци то тамо“.

А ови читају Золу, Толстоја, Достојевског, они су сви себи пунили главу Достојевским јер је то питање да ли ти имаш право да убијеш, морално питање изнад сваке религије, изнад сваке политичке догме. Они су искрено људи запитани над новим савременим моралом. И сад, ти људи седе тако, ти клинци, знају да нешто морају да ураде јер желе да нешто ураде, имају једну врло чисту идеју и онда стигне анониман допис, исечак из новина, на којем је слика Фрање Фердинанда, гостоваће у Сарајеву 28. јуна и поред пише ћирилицом штампаним словима, калиграфски да се не препозна рукопис „здраво“, и ништа друго.

И, сад, гледа овај Чабриновић који је типографски словослагач, анархиста, социјалиста, верује у право жене, чита он то, шта ово значи, човече, шта ово значи. Па онда покаже Принципу, Принцип каже: „Видиш ти, он је окупатор“. Па онда не знају шта да раде с тим, па покажу овом једном црнорукцу у кафани што седи поред, који се случајно баш затекао ту, па каже: „Шта ти мислиш о овоме“.

Цитирам ти документа која су занимљива као филм. Па онда овај гледа и каже: „Било би добро кад би било људи“, а ови кажу: „Па, има људи, па ево, ми, како мислиш је л’ има људи, ми само немамо средстава“. Каже: „За средства ћемо лако“. Младобосанци до дана суђења нису до краја разумели да је њима Црна рука у руке дала не само пиштоље и бомбе него и цијанид који није радио. Црна рука је њих жртвовала да их направи мартирима; сви су добили по пакетић цијанида да прогутају након пуцања. Прогутали су и Чабриновић након што је бацио бомбу и Гаврило Принцип након што је пуцао и убио двоје људи и покушао да убије трећег. Ни један ни други није умро, добили су пролив, то им је дала Црна рука, а они до дана самог скоматавања и вођења на суђење нису тога свесни, јер они иду за својом идејом.

Они би вероватно ишли за том идејом и сами, али можда не би на тај начин и можда би размислили о главној теми која је мучила Младобосанце, а то је каква ће одмазда бити према Србима, јер је већина тих атентатора била српског порекла иако су се изјашњавали као Југословени. Један је био муслиман који се изјашњавао као Србин, што је типична балканска компликација.

КРИВА ЈЕ СРПСКА ТАЈНА ПОЛИЦИЈА
Инсистирам на тој причи не због тога што сад само мене то окупира, мада и због тога, него зато што ми данас ништа од свега тога из те полемике нити осећамо нити видимо. До рехабилитације пре свега Аписа долази ’53. Године, када поново почиње Солунски процес, односно ревизија солунског процеса до које је дошло тако што је Александру Ранковићу, тадашњем Апису педесетих година, шефу тајне полиције, стигао анонимни допис и рекао „здраво“, па види шта је стварно било, Апис је неправедно погубљен. Што и јесте, јер за то за шта је суђен није био крив – али он је заправо суђен због тога што је радио о глави, што је био јачи од сваке државе, што је спремао атентате на све и што је већ једног краља убио.

У крајњем случају, и да је истина то да су Срби обећали Аустријанцима да ће се обрачунати са идејним творцем атентата у Сарајеву пре него што потпишу мировни споразум. То и сам Апис у својим записима говори, јер он је признао, а онда је то покушавао да повуче, јер је мислио да ће тако лакше да се извуче. Он је пред својим гробом ископаним пре него што су га стрељали рекао: „Руке оног мртваца из Сарајева ме овде стежу“.

Значи он је одлично знао које је његово учешће у Сарајевском атентату, он је лично имао, и то постоји у архивама, признанице руског конзула којима су плаћане пушке, пиштољи, да би се пребацили за Босну. Значи, то је један комплот у наоружавању неких идеалиста који би вероватно у том смеру и ишли, али чињеница је да у томе постоји улога српске тајне полиције. Не српске државе, јер он је био и против државе, него улога српске тајне полиције у сарајевском атентату апсолутно постоји.

На сахрану тог другог црнорукца Ранковића у Београду дошло је сто хиљада људи. Такви су овде најпоштованији. Ранковић је у ствари поновио Солунски процес и рехабилитовао Аписа, и Тито је заправо рехабилитовао целу Младу Босну, па је ’53. поставио ону плочу. На неки начин величају Младу Босну у оном идеолошком смислу, што они и јесу били, јер они јесу Ур-Југославија, њихови напори су били социјалистички, па и комунистички напори, јер они су били за једнакост економских средстава. Гаћиновић је био пријатељ Троцког, они су били и марксисти итд. Тако да нема никакве везе са српским национализмом, ни најмање.

И сад ти имаш цео тај период, а онда почиње у Сарајеву деведесетих година, нови рат се спрема и ти сад имаш оснивање СДС, на коме говоре сви, од Матије Бећковића до Радована Караџића и онда Матија Бећковић има беседу о Гаврилу Принципу као великом Србину, велики Србин што је Швабу убио. И они почињу да величају Принципа као Србина – јер је он рођен као Србин – и чин убиства, значи, не идеју, не у контексту времена у коме су тираноубиства била уобичајена, него чин, као да је то чин крволока, али он је убио и он је наш. Наравно, оног момента када је почела опсада Сарајева, тог момента су извалили све, значи, одмах су скинули плочу. Подразумевали да је Принцип Србин, значи прихватили ту реторику СДС и потпуно унизили све оно што је позитивно постојало у бившој Југославији и што је тај човек на неки начин зачео.

Најпотресније ми је у целој тој причи: постојао је музеј Гаврила Принципа који је једна кућа где је била као хаљина његове маме, његова писма, кости, а кустос био је неки Бајро Гец. Значи Јеврејин муслиман. И већ на почетку опсаде Сарајева улетеле су банде да спале кућу и да униште сваки траг који је постојао од Младе Босне. Он је од тог тренутка па до краја опсаде Сарајева, тај Бајро Гец, спавао у музеју Младе Босне, својим телом одбранио и сачувао све артефакте који постоје и који се и дан данас чувају у архиву Сарајева. Значи, неки човек, није Србин, сарајевски Југословен, лежи ту и не да и рекли би, па, чекај, ти си у опседнутом Сарајеву, па на нас пуца овај твој Радован Караџић што је славио Гаврила Принципа, а овај каже – не, Гаврило Принцип није његов, него је мој и не дам. Својим телом је то одбранио.

И НА КРАЈУ МИЛОШЕВИЋ И КОШТУНИЦА
И сада дође Ивица Дачић и каже: „Па неће ваљда Францу Фердинанду да подижу споменик у Сарајеву, ко је још чуо да једна земља диже окупатору споменик“. Прво, он и даље не разуме да Сарајево није Србија. Друго, он јесте био представник окупационе силе, али је овај био терориста; обојица су жртве. Имена и Фердинанда и Гаврила Принципа морају бити обележена да остану урезана у историји целог овог поднебља. Да ти видиш како насиље рађа насиље, како се доведеш у ситуацију да ти је насиље једини излаз знајући да ће да роди ново насиље, то је тема која треба да се отвори овде. А не да се отвара тема ћирилице.

Бојим се само да ће то бити још један од разлога за национално пировање, не знам како то друкчије да назовем, мени су то националне оргије. И то баш на тај дан, Видовдан, који је за мене празник атентата, не само због овога, него због тога што је за време косовског боја Обилић извршио атентат. Битка је била готова, он се ушуњао у шатор и на победника извршио атентат. Према томе, то је начин борбе био тада, то је први атентат, други атентат је овај. Чак можемо рећи и да је изручивање Милошевића на неки начин био атентат јер ти другачије ниси могао њега да смакнеш. То је на неки начин симболички атентат. Да не причам о Видовдану на почетку Милошевићеве владавине, то је атентат без мртвих, с тим што је било мртвих на одложено.

То је тренутак када знаш да ће следећих десет година бити толико мртвих, тај тренутак, Видовдан ’89, кад он стиже на власт онако поздрављан, на онај начин, то је метак који је кренуо и који ће ићи, лутати, рикошетирати по целој Босни, Хрватској и завршити на Косову и у бомбама на Србију. То је такође једна врста атентата, он је такође атентатом, једном врстом духовног геноцида ступио на власт. Мислим да је то један страшно важан тренутак у коме треба да се замислимо да се на Видовдан укине свака врста светковина, и просто је бесрамно дозволити удовици ратног злочинца да одржи било какав концерт тог дана. На тај дан треба да се замислимо.

Иначе, Гаврило Принцип је добио казну од 20 година присилног рада, с тим што је писало да у тих 20 година сваког 28. јуна мора бити у самици без кревета, без и оно мало хране и воде што су му давали у аустријском затвору, у потпуном мраку, да размишља о свом гесту. Он је преживео само неколико тих датума јер је умро пред сам крај Првог светског рата. По свему што читаш, видиш да је њега највише болео тај тренутак јер он живи са том својом причом, та рука му је отпала, човече, па шта ћеш већу симболику, њему је рука којом је пуцао отпала. Чини ми се да у светлу разговора о тим протестима, о активизму, децу треба да учимо шта је заправо историјски факат, ко су заиста ти људи и шта значи веровати и погинути за идеју, шта значи бити жртва сопственог поступка и ко су људи који су дан данас у позадини.

Погледај писма Коштунице Аци Томићу у затвору и писма која је Апис примао у затвору док је молио за помиловање – он је цвилео до краја свог живота, он је пред гробом говорио: „Чекај да попушим још једну цигару, па чекај, одавде ми се не види море, чекај, немој сад да ме убијеш“. Човек који је измислио устав Црне руке у коме пише „из организације се излази само смрћу“, и који је говорио да за најмању издају следи смртна казна, а за смртну казну је једино важно да буде ефикасна, док начин, околне жртве, бол који наносиш, то је апсолутно небитно за све нас. Тај човек, родоначелник атентата, у ком су краљицу Драгу убили тако што су јој забили мач одоздоле до грла – тај је цвилео: „Немој, молим те, како ћу сад да пушим, морам да попушим још једну цигару, немој сад да ме убијеш, молим те“.

До дан данас ти видиш тајну полицију која се провлачи, Црна рука је и данас жива; тачно могу да замислим како се седи у Коштуничином кабинету 12. марта 2003, седе они тако, пуше ту непопушену Аписову цигару, чекају да им се јави. Они су сви ту, нисмо ми, сви имају алиби, Апис је имао алиби. И, када говоре данас крај је национализма и, као, наступа крај тог националистичког наратива, ја само видим један страшан ревивал, и занемаривање ужасно важних тема. Зло које се котрља овим Балканом мора да се осмотри на један паметан, интелигентан, отворен начин, да цела година буде посвећена томе, а не Константину – шта смо ми, ко смо ми, зашто је Југославија била у крајњем случају важна и једина могућа да овде колико толико задржи то буре барута.

(Стандард)