Слободан Данко Поповић, приповедач, романсијер и есејиста, рођен је 19. августа 1928. године у Аранђеловцу. Гимназију је завршио у Аранђеловцу, а дипломирао је на Правном факултету у Београду, где је провео највећи део живота и где је и почео књижевни рад.

Објављивао је прозу по већини југословенских листова и часописа. Аутор је више радио драма и филмских сценарија. Међу најпознатијим његовим делима је роман “Књига о Милутину”, коју смо поставили на сајт СРБског ФБРепортера.
Данко Поповић: КЊИГА О МИЛУТИНУ

Добитник је награда “Стражилово”, “Исидора Секулић” и манифестације “Мермер и звуци”.
“Данко Поповић је писац у чијем се целокупном прозном опусу на уметнички релативан начин сажима неколико тема и осветљавају суштинска егзистенцијална, историјска и морална питања везана за судбину српског народа.”
ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ:  СВЕЧАНОСТИ, приповетке, Нолит 1962; ЧАРАПИЋИ, роман, Нолит, 1969; КУКУРЕК И КОСТ, приповетке, Слово љубве, 1976; ОФИЦИРИ, роман, Минерва 1979; КУЋА ЛУКИЋ, роман, Стражилово 1980; КАРАЂОРЂЕВА СМРТ, ТВ драма, ТВБ, 1984; ГОСПОДАРИ, роман, Светлост 1985; КЊИГА О МИЛУТИНУ, роман, Књижевне новине, 1985. ЧЕТИРИ ВЕТРА, писма пријатељу у Торонту, Прометеј, 2004.

(чланак преузет из »Гласа Цркве«, 4/1989)
Светосавско слово
За време ll Светског рата и неколико година после рата у Србији се није јела риба из реке Саве.
Питаш – зашто?
Због тога, што је многе српске мученике, поклане од хрватских усташа, река Сава носила према Београду.
Камом хрватских усташа на кожи српских новомученика било је урезано: »Срећан пут у Србију«.
Тела српских мученика која је вода носила ближе обали тадашње Недићеве Србије, вађена су и сахрањивана поред обале.
Тела мученика која је вода носила даље од обала Недићеве Србије, пловила су поред Београда у воде Дунава.
Очевидци говоре да су тела изнакажених Срба стизала чак и до Прахова.
Новомученици Срби из Хрватске, сахрањивани су како се могло у условима рата. Обележени су импровизованим крстом. Веровало се да ће њихови гробови, кад се рат заврши, бити обележени, уређени и опојани по реду и закону православном.
Дабоме, крајње је време да се опет подсетимо.
Реком Савом у народ Светога Саве стизале су пошиљке од хрватских усташа у кацама. На тим кацама је писало »Купус за српски Божић«. Усташе су лагале, каце су уместо купусом биле испуњене дечијим главама.
Шта је било са тим дечијим главама? Где су сахрањене? Где им је подигнут споменик?
Има ли дана који је деци – мученицима Србима из Хрватске посвећен у календару?
Када се њима служи помен и молебан?
Шта о свему томе знају млади Београђани?
Да су то биле главе деце којег другог народа, њима би морао бити посвећен дан у календару!
Ако није било ничега од оног што означава дужну пошту морамо се бар упитати – зашто смо се и као народ и као црква огрешили.
На твоје питање одговор је јасан.
Да би смо мирније спавали у својој југословенској ноћи.
Да би смо заборавили оно што се може заборавити само по цену губљења свог националног поноса и достојанства?
Да би смо удовољили вођи и учитељу који нас је уверавао да је у Новој (његовој) Југославији национално питање решено на најбољи могући начин?!
Размисли мало – шта смо тиме постигли?
Нисмо ли и тиме дали шансу следбеницима хрватских усташа да после педесет година цинично смањују број Срба које су побили за време ll Светског рата и тиме створили услове за појачање притиска на непоклани део Срба у Хрватској, да нестану, да се иселе, да се испишу из свог народа, да се упишу у Југословене и Хрвате, да дело започето у једној буде завршено у другој хрватској држави – пре последњег погрома од 1991 (примедба уредништва).
За време Независне државе Хрватске, река Сава није у Београд доносила само унакажена тела српске деце.
Реком Савом пловиле су читаве свадбе, поклани и масакрирани младенци, кумови, свештеник и сватови. У овом случају није било никакве шале и подвале као у случају са »купусом за српски Божић«.
Српске очи су се кочиле, ужасавале, али су после рата зажмуриле као да нису виделе шта су виделе!
Где су те свадбе сахрањене?
Где је тим мученицима подигнут споменик?
Ако није, због чега није?
Река Сава је доносила српске мученике које су јој доносиле и њене притоке.
Вероватно да је реком Савом стигло до Београда и нешто од оних триста девојака које су се, да би избегле силовања усташа и напад њиховог ножа, усмрћивале скакањем у Дрину.
Да су те девојке мученице припадале неком другом народу, да ли оне не би биле проглашене за светице, а да ли не би стекле свој дан у календару?
А оне у свом народу немају ни помена!
Нису ни опојане ни опеване!
На шта још треба да се чека да би нестала разлика између наше свести и наших очију.
Српском народу данас је потребно више будности него икада.
Сада су Србима потребне страже више него у било којем рату.
Страже живе, мртве страже и страже мртвих! То Срби морају знати ако им је стало до опстанка!
Међу многим својствима које смо после ll Светског рата до последњег рата (примедба уредништва), изгубили због страха од »ослободилаца« и »спасиоца« а и »савезника« јесте поштовање наших светиња, међу којима су свакако и гробови наших мученика.
Наша савест се за последњих пола века супростављала нашим очима. Нагонила их је да зажмуре. Или, да се не окрећу према оним странама са којих је река Сава доносила српске мученике.
Јесмо ли се историји препоручивали за рецидив?
Да! И доживели га. И на Космету и у Хрватској и у Босни…
Замишљам градоначелнике Београда и друге руководиоце, градске и републичке, како својим гостима показују знаменитости Београда. Обавезно им показују Калемегданску тврђаву – а под њима су у шипражју гробови српских мученика које је Београду у наручје донела река Сава. Ти гробови су нестали из њихова памћења и са лица земље. О томе ћуте функционери домаћини и пред својим гостима и пред својим народом.
Неки од апаратчика дозволе себи да својим гостима говоре о одбрани Београда 1915. године. Можда и о мајору Гавриловићу (не знам да ли кажу да је у време њихове владавине мајор Гавриловић умро и да је сахрањен без икакве војничке поште). Можда су руководиоци, градски и републички, говорили да је мајор Гавриловић изашао пред војнике и рекао им да их је отаџбина избрисала из спискова живих и одредила да умру бранећи Београд. А да ли је ико од тих руководилаца домаћина помислио да својим гостима, странцима, каже да под тим Калемегданом, у шипражју, леже кости српских новомученика страдали од ножа и маља хрватских усташа само зато што су Срби.
Под зидинама тврђаве на Калемегдану су гробови неких комунистичких лидера а под тим зидинама нема споменика ни једном српском ратнику из устанака, нити су тамо сахрањене велике српске војводе: Путник, Мишић, Степановић, Бојовић, тамо није било места ни за мајора Гавриловића – сви су они на гробљу са својим народом. Револуционари, међутим, нису хтели са народом, ни на гробље!
На гробовима комунистичких лидера се обнављају венци и цвеће. Испод њих, између Небојшине куле и капије Еугена Савојског, закопани су новомученици српски.
Ни белега над њима!
Ни једног венца или цвета! Никад!
Ни капи воска!
И држава, и народ и црква – сви су их заборавили?!
И црквене великодостојнике замишљам, и они често имају своје госте у Београду. Често су то представници других цркава, такође, великодостојници. Претпостављам да великодостојници наше светосавске цркве, великодостојницима других конфесија показују српске светиње у Београду.
Наши црквени великодостојници свакако говоре да Београд има заштитну повељу Свете Петке, чије су мошти биле сахрањене у цркви Светог деспота Стефана Лазаревића, сина Светог ратника, Честитога кнеза Лазара, Великомученика Косовског.
На храму Светога Саве на Врачару блиста златан крст, блиста купола која тако охрабрујуће доминира и одјекује над Београдом. Са поносом, наравно, великодостојници наше светосавске цркве говоре о томе да се у Београду подиже највећа православна црква на свету, али, ја не могу да не размишљам како Света Петка или Свети Сава – утемељивач наше српске цркве и државе, гледају на све нас, због тога што су његова деца, новомученици, страдалници од ножа хрватских усташа у шипражју, без белега?
Не смеш мислити да нас Свети Сава не прекорава због тога што смо се тако понели према гробовима мученика његове светосавске вере, што нисмо одредили дан за помен тим мученицима, што смо их оставили саме, под теретом заборава.
Ни Свети кнез Лазар не опрашта Србима што над мученицима погребеним у шипражју већ пола века није изговорена молитва за покој душа мученика и за спас душа живих Срба. Свети кнез Лазар, Великомученик Косовски се брине да мученици из Хрватске буду сахрањени, сачувани за колективно памћење. Али, која вајда. Није имао на кога да пренесе своју бригу.
Ни Свети деспот Стефан, писац »Слова љубве«, неће се радовати своме споменику све док су српски мученици у његовом Београду без помена и без споменика. Није он Београд учинио престоним градом свију Срба зато да би он окретао главу од српских новомученика и живих Срба изван Србије!
Уверен сам да се Свети Сава неће уистину радовати своме храму на Врачару све док се његовој деци, мученицима које је река Сава донела из Хрватске не подигне достојан споменик у Београду.
Наша јавност је у последње време обавештена да су односи српске православне цркве и државе у најбољем реду.
Ако је то тачно, онда ће и мученици страдали од усташких зверстава бити враћени у наше колективно памћење и после пола века добити достојно спомен – обележје и све што им као деци светосавске цркве припада.