Greška pri izboru profesije se svuda plaća, ali nigde tako skupo i teško kao u diplomatskoj službi. U drugim pozivima neko ko je zalutao može da ostane neprimećen u mnoštvu, da peva u horu, u kojem pevanje niti ulepšava niti ga kvari, tako da njegov glas i sluh niko ne može da proveri. U diplomatiji je čovek nateran da pre ili kasnije samostalno nastupi i pokaže kakav je i šta

ume. Ko ne položi taj ispit, postaje komična i tragična figura u jednom poslu, koji nije krojen za njega i koga ne može da se oslobodi, olupina koja dugo pluta na vodi. To truje život, potkopava dušu, stvara nesreću posebne vrste. Kroz taj neobično težak posao, koji i pod najboljim okolnostima iscrpljuje i deformiše, ljudi se kvare i postaju mizantropi i potencijalne samoubice - ove gorke i teške reči zapisao je u svojim zabeleškama niko drugi do nobelovac Ivo Andrić, diplomata koji je dve decenije živeo u svetu diplomatije, prošavši put od pisara do opunomoćenog poslanika.
 Sada je ponovo stigao na mesto svoje poslednje službe - u Berlin, gde je kao izaslanik Kraljevine Jugoslavije boravio i radio od 1939. do 1941. godine. Ovoga puta kroz izložbu "Ivo Andrić-diplomata i (ili) književnik", koja je postavljena na Humboltovom univerzitetu i trajaće dve nedelje.

 
Susret s Hitlerom

- Zapazio sam da je Hitler bio možda nešto malo niži od mene i da je u filmskim žurnalima delovao impresivnije nego kada sam se pred njim našao. Da ste me tada zapitali kakve ima oči - ne bih mogao da vam sa sigurnošću kažem: otkrivao sam u njima neku čudnu radoznalost, hladan sjaj čoveka koji više veruje, ako bih mogao da kažem, u svoje ideje i predrasude, nego u samog sebe. Ipak, Hitlera iz tog susreta ne pamtim toliko po njegovom pomalo amemičnom licu koliko po njegovom stisku ruke: bila je hladna i malo vlažna. Tek kasnije, čitajući biografije i studije o njemu, saznao sam - možda je već u to vreme bio bolestan - sećao se Andrić svog susreta sa Hitlerom.

Dr Kristijan Fos iz Instituta za slavistiku na otvaranju je rekao da je Andrićeva Nobelova nagrada za književnost značila "trijumf jugoslovenske kulture širom sveta" i da je, naročito posle sukoba Tita i Staljina, njegovo delo metaforički stajalo kao most između Zapada i Istoka i za oslobađanje od blokovskih podela".

 
Oprez i mržnja

Ambasador Srbije dr Ivo Visković je pokušao da odgovori na pitanje ko je bio Andrić, pošto ga danas tri države i literature svojataju kao svog pisca.

- Imam običaj da kažem da Andrić pripada u prvom redu čovečanstvu, zatim bivšoj državi Jugoslaviji i na kraju samom sebi - rekao je Visković, dodajući da je Andrić razumeo šta se dešava na Balkanu i zbog toga nije bio u stanju da bude optimista.

- Andrić je počeo kao pesnik, a onda je postao diplomata i ostvario je zavidnu diplomatsku karijeru od početnika pa do zvanja poslanika nije imao zvanje ambasadora samo zato što sa Nemačkom nismo imali odnose na nivou ambasada, nego poslanstava. Istina je da je bio kritičan prema svojoj profesiji.

 
Rekao je da "u ovoj kući sijalica mrzi sijalicu", jer ako jedan napreduje, drugi gubi šansu. Onda naravno nastaju trvenja, male ljubomore, kojekakve igrice, u kojima Andrić nije hteo da učestvuje. Zbog toga nikada nije bio previše srećan u tom pozivu. Radio ga je savesno, njegove diplomatske analize u našim arhivama su sjajne, bio je vrlo precizan, ali i previše oprezan i bojažljiv. Nikada nije hteo do kraja da iznese misao, nego je uvek ostavljao najneprijatniji deo čitaocu da se sam doseti - rekao je Visković za "Vesti".

 
- Nikada nisam video Andrića da se smeje, čak ni na fotografiji. Bio je izuzetno ozbiljan čovek, koji je život shvatao krajnje odgovorno i smatrao da je drugačije ponašanje u našim okolnostima neodgovorno. Posebno zato što se bavio Bosnom, koja je uvek imala tešku i tragičnu sudbinu, pa je smatrao da nije pristojno biti šeret i veseljak u situaciji kada je taj narod, kako god okreneš, stalno šiban od strane istorije i velikih sila.

 
Zbogom profesiji

Autora izložbe Tatjanu Korićanac, kustosa Muzeja grada Beograda, interesovalo je da sazna da li je Andrić bio pre svega diplomata ili pisac.

- Mislim da svi znamo odgovor i da je njemu diplomatija zaista poslužila da nauči jezike, da vidi zemlje, da proputuje, jer su sva ta iskustva ostavljala na njemu duboke tragove i nalaze se u njegovim knjigama "Znakovi pored puta" , a celu "Travničku hroniku" je zasnovao na dokumentarnoj, arhivskoj građi, koju je našao u Parizu - rekla je Korićanac.

Andrić se nalazio u srcu hitlerovske Nemačke pre potpisivanja Trojnog pakta sa Nemačkom.

 
- Nedavno je objavljena knjiga profesora Glišovića o diplomatskim godinama u Berlinu i tu se vidi da je Andrić mnoge stvari o Nemačkoj i te kako dobro shvatao, ali se pazio da ih ne napiše suviše otvoreno da ne bi iritirao svoje domaćine u Nemačkoj, a takođe i da u Beogradu. Andrić je smatrao, to je moja ocena, da je zadatak diplomatije da olakšava, a ne otežava odnose među država, i tako se i ponašao. Nažalost, sudbina koju je na kraju dočekao da bude proteran u nekoj vrsti stočnog vagona je tužna i to je bila kap koja je prelila čašu. Nakon toga više nije želeo da ide u diplomatiju i prešao je da se potpuno bavi književnošću, na sreću i njega i svih nas - kaže Visković.

 
Pozivi sa svih strana

Ideja Ministarstva kulture i grada Beograda, koji su i finansirali ceo projekat, bila je da izložba gostuje u mestima u kojima je Andrić službovao.
- Međutim, priča je vremenom prerasla probitnu ideju, jer smo imali poziva sa puno strana, kao što su bili sajmovi knjiga u Lajpcigu, Frankfurtu, Solunu, a bili smo i u Atini, gde Andrić nije službovao, ali je to bila izvanredna prilika za slavističke katedre, za naše ljude koji tamo žive, kao i za književne i kulturne krugove u gradovima i zemljama koje znaju za našeg nobelovca.

 
Poklon ambasadama

Od 2010. godine, kada je premijerno predstavljena u italijanskoj Gorici, izložba je do sada proputovala Sarajevo, Travnik, Budimpeštu, Temišvar, Bukurešt, Atinu, Solun, Lajpcig, Frankfurt, Ženevu, Pariz, Vićencu, a u septembru su na redu Rim i Vatikan.
- Kako su izložbe rađene na jezicima ovih zemalja, one će ostati u vlasništvu ambasada i po potrebi će se organizovati njihova dalja gostovanja -najavila je autorka Korićanac.

 
Ćutanje kao zlato

- U njegovim delima se može osetiti to da je uvideo kako je nekada veća mudrost nešto prećutati nego glasno izreći. Takođe je smatrao da se ne treba previše eksponirati, da treba raditi svoj posao tiho, mirno, skromno, i da čovek, za razliku od današnjeg ponašanja, ne treba da se busa u prsa pred svima, nego je dovoljno da njegovo delo govori za njega i pokaže njegovu vrednost. U tom smislu je bio veliki, jer je bio samosvestan, odnosno znao je dobro koliko vredi. On je ćutao i radio , a iza njega je ostajalo delo koje je svakim danom bivalo sve veće i zbog kojeg je na kraju dobio najveće moguće priznanje koje je ikada neko od naših pisaca dobio - kaže Visković.
 
B. Božin - Vesti