Године 1845 Петар II Петровић Њагош на Ловћену подиже црквицу , посвећује је свом Светом стрицу Петру Цетињском.Непосредно пред смрт, Њагош је изразио жељу да у тој црквици и он буде сахрањен, а речи којима ово тражи преноси нам његов ађутант и пријатељ Милорад Медаковић:

„На оној висини, која је највиша у Црној Гори и од куд се виде понајвише само србске земље и сиње море.“
Уједно Њeгошев ађутант записује и упозорење Владике
„То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.“,
У првом светском рату Ловћен освајају аустро-угари који одмах наређују бомбардовање а потом и рушење капеле , те Августа 1916те године капела бива срушена а мошти Њагошеве у задњем моменту се пребацују у Цетињски манастир.
10. септембра 1925 капелу обнавља Краљ Александар Карађорђевић. Ковчег са моштима у обновљену капелу унели су краљ Александар Карађорђевић, чланови Владе и митрополит Гаврило са епископима битољским, тимочким и чехословачким.
У ковчег су спуштени комадић свилене Њeгошеве одеће нађене при откопавању старе капеле , али и албанска споменица коју је краљ Александар скинуо са својих груди.
За време спуштања поклопца на саркофаг, краљ Александар је отпасао своју сабљу, предао је краљици Марији, те положио на спуштени поклопац велику сребрну палмину грану да би након тога од краљице узео сабљу, извадио је из корица и положио на саркофаг да ту преноћи.
Двадест година касније, првог маја 1945те године проглашена је Црногорска нација, у складу са ранијом одлуком КПЈ о разбијању српства и православља као највећих непријатеља Партије.
Како би се раскрстило са Српством у Црној Гори , нова нација решава да уништи највећи симбол српства , Њагошеву капелу, те даје налог хрватском скулптору Ивану Мештровићу да на том месту направи маузолеј.
Српска црква се буну против овакве одлуке, али Општинска скупштина Цетиња забранила је Српској православној цркви „да се мјеша у њена Уставом загарантована самоуправна права“ и 18. марта 1969. године, доноси одлуку о подизању маузолеја на месту Капеле.
Капелу последњи пут руше у лето 1972. Деценијама касније монаштво и добротвори у име сећања на ову трагедију на Михољској превлаци, на имању манастира Св Арханђела Михаила дижу крстионицу под именом „Суза Његошева“
Ових дана неки нови душмани покушавају да поново бришу трагове српства …