Mia, kćerka Siniše Šijaković, rođena je 9.11.2000. godine u Trebinju, gdje je završila osnovnu i srednju školu. U Gimnaziji “Jovan Dučić” razvija afinitet ka književnosti te učestvuje na nekoliko srednjoškolskih konkursa u tom domenu, dok u Muzičkoj školi “Trebinje” stiče znanja iz teorije muzike i klasične gitare.
Trenutno pohađa Filozofski fakultet Univerziteta u Sarajevu, odsjek za Orijentalnu filologiju, katedra za Turski jezik i književnost. Od malena piše pjesme, pa je objavila i u zbornik radova srednjoškolskog književnog konkursa u BiH.
1.
Чувај нас, Свети Саво, примамљивих варки,
Што лако засјене видокруг.
Жудње која гужва и грчи изнутра,
Док руку привлачи лажни бљесак.
Чувај ме, Свети, тог падања и грознице,
А ако ме завара искушење,
Врати што прије
У моју густу ноћ праве звијезде,
У сива јутра пусти права сунца,
Једини дар, једино злато,
Љубав,
Ону што покреће сунце
И звијезде,
Којом и тебе тражим,
С којом не желим да се мимоиђем.
2.
Опрости ми, Жива Свјетлости,
Моје олује гњева,
Помози да се извучем из бура
Што ме понекад кидају изнутра,
Искривљују усне споља.
Опрости што Те тад не видим нигдје,
И не зазивам Ти име.
Јер, кад се вихор стиша,
Знам да си ме баш Ти
Вратио Себи,
И правој мени,
Поравнавајући кривуље
На мом лицу.
3.
Чувај ме мрачних понора
Незаситости,
Води ме супротно
Од крчми халапљивости,
Провалија и бездана,
Из којих се не враћа
И све претварају у сиве сјене,
Да им се и не приближим,
Нека све моје глади и жеђи
Буду другачијег кова,
Нека ме спашава вода Твога врела
И кријепи Твој хљеб.
4.
О како пад понижава
И умањује.
Понекад се опасност дубина
Дуго не примјети,
А толико је подводних стијена,
До којих не допире ниједан свјетионик.
Свјетлости Чиста,
Буди компас за посрнуле морепловце,
Прије него што ноћ постане најгушћа,
А звијезде најудаљеније.
Не дај да свијет утрне
Своје прозоре за њих,
И погаси све свице,
И у пустињи се рађа зора.
Буди им свитање
И пружена рука.
5.
Из бескрајне плаве
Посматраш како је лако мислити
Да се прстом може пробити
Златни ореол и свод,
Са дистанце вјечности видиш
Како се лако може земљом ходати
И мислити о себи
Као збиру свих збирова, великом побједнику,
Надимати се знањем
Толиких ствари, датума, имена,
Бројева и побједа,
Док се у грудима саможивост
Гнијезди пријетећи
Да надрасте и сопственика.
Шапни му, Свети,
Да је узалудно
Себе проглсити господаром лавиринта,
Немогуће у истом часу корачати
Сваком стазом,
Да багрем заносно мирише
И на оној која се пред њим појавила,
Да се у палати коју зида охолост
Остаје ужасно сам,
Шапни како да покрене видјело срца...
6.
Држим на длану 365 дана,
Рука се не покреће,
365 свезаних пјесама, неиспечених хљебова,
Неотворених прозора.
Шта ако једне вечери кажем себи:
Већ си исцрпила непоновљиви збир могућности
Које је теби пружио живот.
А из твојих руку нису замирисали хљебови,
Са усана ти није потекла ријеч.
Сваког дана иста узетост,
Сваке ноћи иста мора.
Држим на свом длану 365 тренова у космосу,
Немоћна.
Ако си ишта више сем бљеска звијезде, а јеси,
Помози само први пут да покренем руку,
Остало ћу сама.
7.
Силна,
Понекад се уобличи
До опипљивости,
До запремине, висине, ширине, боје...
Завист, завист.
А тамо гдје су простор и вријеме
Помијешали своје међе
Салијери не може ништа Моцарту,
Зато, код још има овог мог времена овдје,
Ти, који си вичан мирењу,
И смирењу,
Учини
Да срећа мога брата повећа моју,
И радост свих који су нам слични,
И који нису.
Ако гасим њихове свијеће,
Пламен моје неће се повећати.
Бијела Свјетлости, нека будемо достојни Тебе,
Поново достојни
Крила Твоје голубице,
Којa би требало
Да нас наткриљујu
И на бијелом дану
И у тами.
Нарочито у тами.
Po preporuci Prof. dr. Kaplana Burovića akademika iz Ženeve
