Postoje oni koji ga hvale i oni koji ga kritikuju. Ipak na reči koje napiše ili izgovori ne možete ostati ravnodušni. Milan Vidojević je pisac i publicista. Autor je izuzetno čitanih knjiga kao što su „Iluminati 666 „, „Četvrti rajh“, „Dosije omega“, „Princ i fantom“. Poslednja knjiga koju

je objavio nosi naslov „Mafija“.

Jednom prilikom izjavili ste da se tokom dvadesetog veka vršio stogodišnji eksperiment nad Srbima i da ste srećni što se to završilo. Objasnite nam na šta ste tačno mislili?

Mislio sam na pokušaje da se izvrši genocid nad srpskim narodom, perfidno, prikriveno, kao i drastično, u četiri velika rata (Prvi svetski, Drugi svetski, razbijanje Jugoslavije, agresija NATO), da se prekroji politička mapa zemalja Balkana, da se na štetu države i teritorija na kojima su živeli Srbi stvore nove države, secesijom, protiv svih principa međunarodnog prava. Ono što nisam mislio, ni pretpostavio, je da će se konačni, završni čin uništenja Srba i srpske države desiti iznutra, od strane kvislinških vlada Srbije.

Priča o dobru i zlu stalna je tema među ljudima. Da li ovim svetom vlada dobro ili zlo ili možda oba?

To je opšte mesto, uglavnom je reč o zabludama proisteklih iz licemerja hrišćanskog morala, kako zemljom vlada dobro, oličeno u hrišćanskoj doktrini, a zlo, kao neprijatelj ljudskog roda, pokušava da naruši dobrotu i sreću datu čoveku. Međutim, ako uzmete da čitate kabalističku literaturu, koju su pisali rabini koji su se ozbiljno bavili ezoterijom i bili baštinici starih znanja, po njima, svetom vlada zlo, oličeno u Belialu, gospodara ove planete. To će potrajati, do konačnog obračuna dobra i zla, koje će se desiti u nesagledivo dalekoj budućnosti.

Pogledi na istoriju se menjaju, šta će se pričati o sadašnjem vremenu, kada jednoga dana bude deo istorije?

Pogledi na istorijski tok uglavnom se ne menjaju. Od kad postoji takozvana “istorija,” koja je napisana prema potrebama onih koji je usmeravaju, postoji i paralelni, nevidljivi tok “prave” istorije. Javna, poznata i “priznata” istorija je hologram, laž. Zar nije neko davno rekao: “Istorija je laž oko koje smo se dogovorili.” Isto će se govoriti i o našem vremenu, ne samo u budućnosti. Brojni su primeri falsifikovanja istorije od pre samo dvadesetak godina, a što idemo dalje u prošlost, laž je sve očiglednija.

Vaše knjige su doživele brojna izdanja, u čemu je tajna čitanosti Vaših knjiga?

Nisam o tome razmišljao. Ne merim uspeh knjiga aršinima komercijalnosti. Ja sam kao pisac marginalizovan, zbog tema o novom svetskom poretku. O mojim knjigama, za 15 godina, nije napisana jedna jedina novinska kritika ili prikaz. Kako moje knjige otkriju čitaoci, za mene je misterija.

Smatrate da je izveštaj o Hitlerovoj smrti lažan. Kakvo je Vaše viđenje tog događaja?

Ovom temom sam se bavio davno. U knjizi “Četvrti Rajh,” objavljenoj 2006. godine, iscrpno sam pisao o planovima nacista, o spasavanju ključnih ljudi, ako se rat izgubi. Naravno da Hitler nije izvršio samoubistvo u Berlinu. Danas ta tema za mene nije interesantna. Vidim da se neki momci danas uspaljeno bave “otkrićem” da se Hitler nije ubio. Želim im puno uspeha u daljem radu i istraživanju ovih tema.

Da li ste svesni da Vaše knjige nose težinu i odgovornost? Da li razmišljate o tome i kalkulišete tokom pisanja? Da li smo mi kao narod spremni da se suočimo sa temama o kojima pišete?

Ne razmišljam o tome. Šta knjige nose ne zna se, jer je svaki čitalac poseban i neponovljiv. S pisanjem knjiga ne “kalkulišem,” jer ih pišem zbog sebe a ne zbog čitalaca. Pretenciozno bi bilo misliti da li je narod spreman da se suoči s temama mojih knjiga. Nažalost, ovaj narod danas nije spreman da se suoči s bitnom temom, sopstvenim opstankom. Odustajanje od sebe je siguran put u propast. Narod koji izgubi volju za životom prestaje da postoji. To preti Srbima u ovom veku.

Knjiga „Mafija“ govori o četiri mafije: italijanska, američka, ruska i kineska. Šta je zajedničko ovim mafijama, a u čemu je najveća razlika?

Zajedničko im je samo jedno, bavljenje nezakonitim poslovima. Zajedničko im je i to da legalizuju svoje prihode od kriminala. Razlike su ogromne, etničke, istorijske, kulturološke, svaka je vrlo posebna.

Napisali ste kako je „davanje koverata“ najlepši običaj mafije, naveli ste primer kada je naručilac likvidacije, udovici ubijenog mafijaša dao najdeblji koverat. Kako objašnjavate takve odnose?

Odnosi koje ste pomenuli odraz su kodeksa i tradicije ovih društava, koja nisu samo bande kriminalaca, tačnije, to su najmanje. To je unutrašnji, zatvoreni, svet s pravilima koja važe samo za članove. Onima koji tu ne pripadaju, verovatno je sve čudno.

Koji su najčešći načini likvidacije?

Pojma nemam, nisam se bavio statistikom likvidacija.

Spomenuli ste da postoji ubistvo s „poštovanjem“, koje podrazumeva prilazak s preda. Da li vam se čini da je licemerno govoriti o poštovanju kada se nekome oduzima život?

Nemojte vi sada biti licemer. Zašto se zgražate, sad sam vam rekao da je reč o unutražnjem kodeksu časti i pravilima koji važe samo unutar društva, koje je više od kriminalne organizacije, naročito kod trijada. Oni su ezoterično društvo, sa razrađenim ritualnim delom, od prijema člana do smrti. Nemojte o njima suditi aršinima “građanskog društva,” koje inače preziru iz dna duše i tako dobro poznaju, da mu uspešno sišu krv, vekovima.

 Kakva je uloga žena u mafiji, nekada, a kakav danas?

Uglavnom im je status nikakav. Reč je o konzervativnim, muškim društvima, žene ne mogu biti članovi. Sada, poslednjih nekoliko godina, navodno su u Italiji neke žene došle na čelo mafijaških klanova i zamenile muževe koji su na robiji. Čisto sumnjam da je to tačno, a ako jeste, mafiji se bliži kraj.

 Da li Srbija ima mafiju koja može da parira svetskim mafijama?

Srbija uopšte nema mafiju. U Srbiji postoje kriminalna udruženja, od kojih neka rade za strane mafije, kao “sitni izvođači radova,” krijumčare drogu, oružje, ljude, cigarete. Za mafiju kao definisanu strukturu, koja nije samo “banda kriminalaca,” važni su društveni okviri i određena društvena klima. Jedan od preduslova za funkcionisanje mafije, koja teži da postane deo društva zaštićen od zakonskog gonjenja, jeste korumpiranje vrhova policije i sudstva. Pošto toga nema u Srbiji, kao što znamo, nema uslova da postoji mafija, ni velika ni mala.

Knjiga „Mafija“ je interesentna i nije dovoljan jedan intervju da bi se sve ispričalo. Za kraj nam otkrite da li spremate nešto novo?

To je jezivo pitanje, oksimoron, ne možete spremati nešto staro, zar ne? Publicističko pisanje više je zanat nego kreacija. Mogu da pišem o svakoj, bilo kojoj temi. Ako se ovo dopadne čitaocima, što je važno za izdavača a ne za mene, pisaću im o jakuzama, serijskim ubicama, o bilo čemu što žele da čitaju. Jer čitati “bilo šta” je uvek bolje nego ne čitati ništa.

(Pravda/Marija Gojković)