Постоје они који га хвале и они који га критикују. Ипак на речи које напише или изговори не можете остати равнодушни. Милан Видојевић је писац и публициста. Аутор је изузетно читаних књига као што су „Илуминати 666 „, „Четврти рајх“, „Досије омега“, „Принц и фантом“. Последња књига коју је објавио носи наслов „Мафија“.  

Једном приликом изјавили сте да се током двадесетог века вршио стогодишњи експеримент над Србима и да сте срећни што се то завршило. Објасните нам на шта сте тачно мислили?

Мислио сам на покушаје да се изврши геноцид над српским народом, перфидно, прикривено, као и драстично, у четири велика рата (Први светски, Други

светски, разбијање Југославије, агресија НАТО), да се прекроји политичка мапа земаља Балкана, да се на штету државе и територија на којима су живели Срби створе нове државе, сецесијом, против свих принципа међународног права. Оно што нисам мислио, ни претпоставио, је да ће се коначни, завршни чин уништења Срба и српске државе десити изнутра, од стране квислиншких влада Србије.

Прича о добру и злу стална је тема међу људима. Да ли овим светом влада добро или зло или можда оба?

То је опште место, углавном је реч о заблудама проистеклих из лицемерја хришћанског морала, како земљом влада добро, оличено у хришћанској доктрини, а зло, као непријатељ људског рода, покушава да наруши доброту и срећу дату човеку. Међутим, ако узмете да читате кабалистичку литературу, коју су писали рабини који су се озбиљно бавили езотеријом и били баштиници старих знања, по њима, светом влада зло, оличено у Белиалу, господара ове планете. То ће потрајати, до коначног обрачуна добра и зла, које ће се десити у несагледиво далекој будућности.

Погледи на историју се мењају, шта ће се причати о садашњем времену, када једнога дана буде део историје?

Погледи на историјски ток углавном се не мењају. Од кад постоји такозвана “историја,” која је написана према потребама оних који је усмеравају, постоји и паралелни, невидљиви ток “праве” историје. Јавна, позната и “призната” историја је холограм, лаж. Зар није неко давно рекао: “Историја је лаж око које смо се договорили.” Исто ће се говорити и о нашем времену, не само у будућности. Бројни су примери фалсификовања историје од пре само двадесетак година, а што идемо даље у прошлост, лаж је све очигледнија.

Ваше књиге су доживеле бројна издања, у чему је тајна читаности Ваших књига?

Нисам о томе размишљао. Не мерим успех књига аршинима комерцијалности. Ја сам као писац маргинализован, због тема о новом светском поретку. О мојим књигама, за 15 година, није написана једна једина новинска критика или приказ. Како моје књиге открију читаоци, за мене је мистерија.

Милан Видојевић (Фото: УНС)

Сматрате да је извештај о Хитлеровој смрти лажан. Какво је Ваше виђење тог догађаја?

Овом темом сам се бавио давно. У књизи “Четврти Рајх,” објављеној 2006. године, исцрпно сам писао о плановима нациста, о спасавању кључних људи, ако се рат изгуби. Наравно да Хитлер није извршио самоубиство у Берлину. Данас та тема за мене није интересантна. Видим да се неки момци данас успаљено баве “открићем” да се Хитлер није убио. Желим им пуно успеха у даљем раду и истраживању ових тема.

Да ли сте свесни да Ваше књиге носе тежину и одговорност? Да ли размишљате о томе и калкулишете током писања? Да ли смо ми као народ спремни да се суочимо са темама о којима пишете?

Не размишљам о томе. Шта књиге носе не зна се, јер је сваки читалац посебан и непоновљив. С писањем књига не “калкулишем,” јер их пишем због себе а не због читалаца. Претенциозно би било мислити да ли је народ спреман да се суочи с темама мојих књига. Нажалост, овај народ данас није спреман да се суочи с битном темом, сопственим опстанком. Одустајање од себе је сигуран пут у пропаст. Народ који изгуби вољу за животом престаје да постоји. То прети Србима у овом веку.

Фото: Лагуна

Књига „Мафија“ говори о четири мафије: италијанска, америчка, руска и кинеска. Шта је заједничко овим мафијама, а у чему је највећа разлика?

Заједничко им је само једно, бављење незаконитим пословима. Заједничко им је и то да легализују своје приходе од криминала. Разлике су огромне, етничке, историјске, културолошке, свака је врло посебна.

Написали сте како је „давање коверата“ најлепши обичај мафије, навели сте пример када је наручилац ликвидације, удовици убијеног мафијаша дао најдебљи коверат. Како објашњавате такве односе?

Односи које сте поменули одраз су кодекса и традиције ових друштава, која нису само банде криминалаца, тачније, то су најмање. То је унутрашњи, затворени, свет с правилима која важе само за чланове. Онима који ту не припадају, вероватно је све чудно.

Који су најчешћи начини ликвидације?

Појма немам, нисам се бавио статистиком ликвидација.

Споменули сте да постоји убиство с „поштовањем“, које подразумева прилазак с преда. Да ли вам се чини да је лицемерно говорити о поштовању када се некоме одузима живот?

Немојте ви сада бити лицемер. Зашто се згражавате, сад сам вам рекао да је реч о унутрашњем кодексу части и правилима који важе само унутар друштва, које је више од криминалне организације, нарочито код тријада. Они су езотерично друштво, са разрађеним ритуалним делом, од пријема члана до смрти. Немојте о њима судити аршинима “грађанског друштва,” које иначе презиру из дна душе и тако добро познају, да му успешно сишу крв, вековима.

 Каква је улога жена у мафији, некада, а каквa данас?

Углавном им је статус никакав. Реч је о конзервативним, мушким друштвима, жене не могу бити чланови. Сада, последњих неколико година, наводно су у Италији неке жене дошле на чело мафијашких кланова и замениле мужеве који су на робији. Чисто сумњам да је то тачно, а ако јесте, мафији се ближи крај.

 Да ли Србија има мафију која може да парира светским мафијама?

Србија уопште нема мафију. У Србији постоје криминална удружења, од којих нека раде за стране мафије, као “ситни извођачи радова,” кријумчаре дрогу, оружје, људе, цигарете. За мафију као дефинисану структуру, која није само “банда криминалаца,” важни су друштвени оквири и одређена друштвена клима. Један од предуслова за функционисање мафије, која тежи да постане део друштва заштићен од законског гоњења, јесте корумпирање врхова полиције и судства. Пошто тога нема у Србији, као што знамо, нема услова да постоји мафија, ни велика ни мала.

Књига „Мафија“ је интересентна и није довољан један интервју да би се све испричало. За крај нам открите да ли спремате нешто ново?

То је језиво питање, оксиморон, не можете спремати нешто старо, зар не? Публицистичко писање више је занат него креација. Могу да пишем о свакој, било којој теми. Ако се ово допадне читаоцима, што је важно за издавача а не за мене, писаћу им о јакузама, серијским убицама, о било чему што желе да читају. Јер читати “било шта” је увек боље него не читати ништа.