Piše: Saša Ilić
Na Vukovom saboru održanom septembra 1987, nakon burne noći u kojoj je na Osmoj sednici CK SKS bio već smenjen, Ivan Stambolić je održao svoj poslednji govor u kom je pozvao prisutne da se priklone ideji progresa.

Ovaj bi se naslov mogao čitati i kao Vučićev beg u prošlost. Prva asocijacija je, naravno Kontraprajd, odnosno predsednikov beg sa Prajda koji je u isto vreme kada i Vukov 84. sabor u Tršiću, održan u Beogradu.
Na Prajdu je učestvovala i premijerka Ana Brnabić, koja je tog dana izjavila kako je to prava slika Srbije: i Prajd i Tršić, tj. i ona i Vučić.

S druge strane, predsednik je izjavio nešto suprotno, tj. da se "tog dana u Srbiji najvažniji skup održava u Tršiću", odnosno tamo gde je on. Svako ko bar malo poznaje Vučićevu manipulativnost znao je da on ne bi mogao biti jedan od učesnika Prajda, već da će taj dan iskoristiti za nešto "pametnije", "korisnije", "učinkovitije", čime sugeriše da on nema vremena za gubljenje već da se bavi poslovima od državnog značaja, bilo da je reč o saniranju poplava ili spasavanju nacije.

U ovom slučaju, Vučić je izabrao ovo drugo, dakle "spasavanje nacije", ali postavlja se pitanje od čega. Od bele kuge? Od EU? Od Nato? Ili od Prajda, koji se, eto, po nalogu Evrope, morao održati? Budući da je jedan od važnih topika Vučićevog govora bilo slavljenje rađanja dece i demografski rast u Krupnju, moglo bi se reći kako je ovaj njegov nastup bio upravo ograda od "dešavanja u Beogradu".

Organizacija Vukovog sabora nikada u prošlosti, počev od 1933. pa sve do danas, nije bila stvar bezazlenog okupljanja u čast slavljenja kulture i prosvećenosti. Naprotiv, oduvek je bila povezana sa državnom ideologijom, koja se kroz različite programe, govore, potom "besede" i predstave plasirala u javnost kao diskurs mobilizacije masa. O tome je izvanredno pisala Dajana Đedović, koja je sve do 2016. godine bila direktorka Centra za kulturu "Vuk Karadžić" u Loznici, kada su je lokalne naprednjačke vlasti smenile sa tog mesta, postavivši za direktorku akademsku slikarku Snežanu Nešković Simić.

Magistarski rad bivše direktorke Dajane Đedović bio je upriličen i kao velika stalna izložba u Tršiću, koju su posetioci mogli da vide i obaveste se o ideološkim gibanjima i manipulacijama ovom manifestacijom tokom proteklih decenija, a naročito osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Megalomanski Organizacioni odbor za proslavu jubileja "Dva veka Vuka" brojao je preko sto pedeset članova i postavio je maksimalističke zahteve, čak je insistirao na tome da se usvoji zakon na nivou SFRJ kako bi se ovaj jubilej proslavljao u celoj zemlji. Da se pisac Vučićevog govora u Tršiću malo bolje obavestio o istraživanju koje je sprovela Dajana Đedović, svakako bi sugerisao Vučiću da se ne hvali kako je on prvi predsednik Srbije koji je došao na Vukov sabor u tom svojstvu.

Naime, Vukovo "saborište" pre tačno trideset godina bilo je mizanscen za poslednji čin svrgavanja Ivana Stambolića sa mesta predsednika Predsedništva SR Srbije. Na Vukovom saboru održanom septembra 1987, nakon burne noći u kojoj je na Osmoj sednici CK SKS bio već smenjen, Ivan Stambolić je održao svoj poslednji govor u kom je pozvao prisutne da se priklone ideji progresa, ustavne reforme, te "da uporedo sa spomenicima palim junacima i mi počnemo jednom podizati fabrike, a umesto bogomolja - mostove i ćuprije".

Bilo je to potpuno disparatno od populističkih ideja koje će proklamovati političko i intelektualno krilo koje je prethodne noći podržalo politiku Slobodana Miloševića, takođe prisutnog tog dana u Tršiću, ali potpuno distanciranog od svog bivšeg saradnika i mentora. Bogomolje, slavna prošlost, srpstvo, veliki Srbi, opstanak nacije, ugroženost jezika, prekodrinske aspiracije bile su orijentiri novih "beseda", što je u velikoj meri obeležilo i govor Aleksandra Vučića ove godine u Tršiću.

Njegovo slavljenje kolektivnih i tradicionalnih vrednosti uz samohvalisanje vrednoćom naroda (tj. samog sebe) komponovani su kao kontrapunkt pokušaju beogradskog Prajda da izlaskom LGBT zajednice na ulicu, uz pratnju policije, skrene pažnju na stanje svojih prava u patrijarhalnom okruženju, koje je istovremeno pljeskalo svom voždu u Tršiću.

Proteklih trideset godina od Osme sednice CK SKS i pomenutog Vukovog jubileja donelo je u Srbiji mnogo toga lošeg, što su predsednik države i ministar kulture Vukosavljević zanemarili, ističući kako je za sve to vreme "Vukov sabor sijao jakom svetlošću u kulturi i prosvetiteljstvu". Istina je da su velike reforme u povesti, poput one Vukove, počele jezikom - u Srbiji je te 1987. godine otpočela renesansa populizma koja je pre svega dezintegrisala jezik medija i politike, pretvorivši ga u jezik propagande, laži i podmetanja. Taj proces tabloidizacije ni do danas nije zaustavljen.

Predsednik Srbije je svojim nastupom u Tršiću javno demonstrirao svoj stav, ali i stav svoje partije, kao i Vlade kojom posredno upravlja, da ne deli evropske vrednosti izražene u organizaciji Prajda. U uslovima kada je koncentracija političke moći isključivo u rukama predsednika države, prisustvo premijerke Ane Brnabić na Prajdu izgubilo je svaku težinu, odnosno svelo se na meru koju joj je pripisao Vučić, postavivši je na čelo Vlade

Jedan od transparenata na Prajdu nosio je poruku "Ana je tu". Vučićev odgovor na to iz Tršića glasio je da to uopšte nije bitno.