Dvadesetpetogodišnji Milorad Debeljak, koji je iz Austrije krenuo u rodno Kraljevo, ostao je zatočen u pograničnom karantinu u Moroviću gde, kako kaže, nama struje, tople vode, ni osnovnih higijenskih uslova.

Prema Miloradovim rečima, on je u Austriji radio sezonski posao kao kuvar, zbog čega nije mogao tamo da ostane i nakon što je zimska sezona završena, objekat u kom je radio zatvoren, a on ostao bez smeštaja.

Kada je stigao na granični prelaz između Hrvatske u Srbije, kako kaže, policija mu je ponudila dve opcije, da se vrati odakle je došao, ili da bude smešten u karantin.

“Pisalo je da ko nema prebivalište u Srbiji i ko ima simptome ostaje ovde. Međutim, niti iko od nas ima simptome, a koliko znam, velika većina ima prebivalište u Srbiji. Stvarno ne znam šta se dešava. Ne znamo koliko ćemo da budemo ovde, niko nam se ne obraća, ništa se ne zna”, kaže Milorad.

On procenjuje da u kampu trenutno ima oko 80 ljudi, koji veći deo vremena provode napolju, dok su im uslovi u šatorima jako loši.

“Šatori su katastrofa, to duva na sve strane, imamo po ćebe. Ne znamo šta će da bude noćas, kako će da bude, sva sreća pa je trenutno lepo vreme”, objašnjava on uznemireno i izvinjava se što je bio nedostupan kad smo ga prvi put pozvali.

“Moram da držim telefon često ugašen kako bi sačuvao što više bateriju. Jer nema struje, uslovi za život su minimalni. Imamo da jedemo, imamo da pijemo vodu”, kaže ovaj dvadesetpetogodišnjak.

Kako kaže, u kampu je nemoguće pridržavati se opštih mera propisanih radi suzbijanja koronavirusa.

“Od pet kreveta, koliko imamo u šatoru, dva su spojena, ostala tri su na pola metra razdaljine. U početku nije bilo ni sapuna, međutim, danas sam otkrio da imamo dva koja delimo nas 80”, kaže on.

Milorad tvrdi da osim struje, u kampu nema ni tople vode, ka i da još uvek ne mogu da se okupaju.

“Ne znam šta se dešava, greju valjda vodu u nekoj cisterni… Svi su nervozni, svi su pod stresom, baterije nemamo gde da napunimo pa nećemo moći ni da se javljamo porodicama”, završava on razgovor.