Ovakav haos nije zapamćen od Drugog svetskog rata. Diktatura već odavno vlada ovim prostorima, a vanredno stanje i policijski čas možda i preko četrdeset dana. Narod zatvoren, omutavio, zaboravio i dan i datum, pa ni sa kim reč jednu da progovori. A  nema ni sa kim. Još malo pa će i ime svoje da zaboravi. Niko ga ne zove niti doziva, a svi su kao zabrinuti. Vlast bi makaronom da ga podmiti, a zatim onako kupljenog i poniženog da ga oglobi, da ga kazni, da mu život zaustavi. Vlast bi da nema naroda, da ga zameni i druge ljude dovede.

       Gori zemlja. Odnekud ćarlija vetrić, donosi  abar o slobodi, ali nedovoljno. Umešala se Murta među narod, pa bi da otera Kurtu, a Šumadija malaksala od njihovog  dođoškog »boja« na svojoj zemlji. Svenula, užutila, ni nalik onoj o kojoj si ti svojevremeno pisao Svetoliče. Ne talasaju šumadijska žita, nema ko da ih poseje, a i seme se izmetnulo. Ne ponosi se svojim klasjem, a ni rodom. Ono što vredi je otišlo, što ostalo zaplašeno, a pridošli  korena u Šumadiji nemaju, pa ni aber brige za nju. Stasala neka kržljava sorta, pa kakva vlat iz toga može biti? A tek zrno? Naježila se Šumadija, ogolila, obosila, naježila joj se kostret, žao joj preostalog zrna u njoj, a belosvetski gavrani navalili, pa kljucaju li kljucaju. Retka i prošarana vlat izmiče, Šumadija cvili, mrda, sklanja se i u sebe zatvara. Neki drugi narod u nju dolazi, neki crni, ko zna odakle su, iz koje zemlje potiču, pa ništa ne razumeju, kažu da im je neki dođoš skretnicu pokazao.
       Sve je zatvoreno, zarobljeno strahom i nemerljivim kukavičlukom. Maj mesec je, Đurđevdan je na pragu, a evo uskoro će i Trojice. U novinama osviću naslovi: - Rušitelji sistema nemaju šansu da prežive. Zakoni su ukinuti, a protiv bundžija su neke uredbe. Jataci i simpatizeri se hapse i »smeštaju« u zvučno izolovane sobe sa svetlima u gluvim ćelijama zidova natopljenih ubicama bez boje, mirisa i ukusa, otrovima, bolovima, patnjom i tihim skapanjem do pokleknuća, predaje ili do kraja.
       - Čuješ li Svetoliče Rankoviću diko i ponosu ustalasane, brdovite, vetrovite, plodne i rodne Šumadije! Da li su i tvojeg Đuricu u belu, u gluvu sobu  zatvarali zajedno sa nevidljivim ubicama? Kada je gora hajdučija bila? Da li ona, o kojoj si ti pisao obezglavljeni pišče? Obezglavljeni, jer te obezglaviše neljudi. Skinuše ti glavu sa biste u parku. A kome si ti smetao? Zar se tvoja »Seoska učiteljica« nikome nije dopala? Lažu! Kome je smetala tvoja »Trešnja vruskavac« u rodnim Garašima? Nikom osim njima! Zar  »Gorski car« ne beše prikaz onovremenog življenja i onovremene hajdučije, baš kao što je i ova moja pisanija i ova današnja hajdučija? Da si nekim slučajem među nama, opet bi ti o njoj, opet nego šta, znam te, ali znao bi da napraviš razliku, jer ona i ova današnja nisu iste niti mogu biti. Ova naša, dođoška hajdučija, je podmuklija satanističnija, al' ne shvataš ti to. Iz popovske si, poštene porodice, ne možeš je razumeti, a danas je i među popovima poštenje retko. Đuricu si onda rečju svojom branio i narod bi danas branio. Branio si ga pišče, a od koga? Znao si ti to dobro. Ali, danas, sa ovima se ne bi izborio. Ne bi dugo istrajao, pa da si sto puta Svetolik. Ovde dođoši pišu i diktiraju život.
       Znam ja Svetoliče i njih bi ti branio: - Podolazili sa strane, rekao bi, pa ne znaju šta čine. A kako ne znaju, pitam ja tebe!? Zar moramo đurđevskim ustankom da se branimo od dođoša na vlasti? Ustankom, a vidim neki bi se i šerpovanjem branili? Ne ide to tako!  - Ko rano rani, dve sreće grabi.
       - Stani bre usijana glavo! Zar ustankom do promena?
       - Šta ti bi Svetoliče!? Ti staložen, uvek razborit, vazda slušan i poštovan u narodu?
       - Šta mi bi kažeš? Bulazniš, da bi dođoši i mene u tu tvoju belu sobu, u gluvu sobu zatvarali! A zbog čega pitam te ja! Zašto!? Zar samo zato što Šumadijom, kako ti kažeš, neko drugi vlada, a ti bi da ih menjaš, da promene u sistemu praviš i nikako drugačije, do ustankom veliš. Đuricu sam spašavao, otimao, branio, a tebe ću pustiti da isprobaš tu sobu. E, baš hoću, za nju si rođen! Već odavno ti ona nad glavom visi. Lepa ti je, pa bela, a i osvetljena kako pišeš. Ne možeš ti sa mojim Đurom da se porediš? Njega su u podrumu  lancima okivali, a ti ako dopadneš ropstva njihov zatvori su ti kao hoteli. Tako okrečeno ni u kući ti nije. Ja bih ti i muziku uveo, cigani da ti sviraju, ali da ih ne vidiš, pesmom u mozak da te udaraju. Tri godine bi ti gudili dok ne bi zaboravio na ustanak, dok ti pesmom i svetlom ne bi glavu ispunili, pa bih te tek onda oslobodio. Pustio bih te na čaršijske ulice, narod da uveseljavaš, očinjim, zastakljenim nevidom da pričaš, staklenim očima da plačeš. A pesma? Koja bre pesma? Ciganska? Ne, već ova njihova, svetska, podmukla. Nju bih ti puštao. Klečao bi, puzao ulicama, kupio »pesmu« sa kaldrme, kupio ništa i nudio prolaznicima ništa, praznu šaku, kao što je nama dođoši nude. Oni bi ti se smejali, cikom i vriskom bi je šutirali, ismejavali se, a ti bi je opet sakupljao i nudio. Niko osim tebe, ne bi znao šta im nudiš, jer te ne bi ni razumeli. Novi su to neki ljudi, podolazili, crni, kuždravi sa buljukom buljooke, tamnopute dece i belim ženama što pokorno nastupaju šumadijskim ulicama za kuždravima.
       Pokazivao bi im pesnicu, pretio pesmom  na usnama, pesmom o Srbiji, o Šumadiji, ali zalud. Na trenutak bi ti se pojavio inat u staklenim očima. Inat, onaj šumadijski, srpski, u očima i nigde više. E, pa ne može! Ni tebe im ne dam, neće moći! Nisi ti došao iz Milogore, ispod Lovćena zeleni se trava, ne znaš ti ni Glamočko gluvo kako se igra, ni gde je Bugojno, od kuda ti znaš Mirdita, šta znači? Ništa ti ne znaš, a hoćeš  da ustaneš. Gde bre da ustaneš, kada ti je Ostrvica ocu iznad glave, Rudnik malo dalje. Majka ti ispod Lukića zapisa, đurđevske vence plela. Bukulja, Đuričina soba ti kolevka. Svetlo nebesko, blaženo meko, zidovi ti zeleni, šumski, miris bagrema, bora,  lipe, a muzika ciganska, prava. Violina i bas,  čuju se sa bukuljskog Topa, leži moj Đura na pokošenoj livadi zagledan u treperave zvezde. Kakva evropska, podla i podmukla pesma ni on za nju nije znao. Zrikavci tužno zriču.
       Meni skidoše glavu pa šta? Zar da se ljutim? Đuri kod  »Srpske majke« , bele težane košulje crvene postaše, pa šta? Zar da se ljuti? A ti zašto se ljutiš?  Zato Šumadijom »naš« dođoš vlada, pa hoćeš u belu sobu pošto -  poto. Ćuti bre! Zašto uvek ti prvi da stradaš?
       - Hajde Sveto šta pričaš? Skidoše ti glavu, nisi ljut! Đuricu streljaše pa kao ni on nije ljut. Gde ti je glava? Gde je danas naš Đura? Gde je u vremenu kada nam treba?
        - Oči su ti stvarno staklene brate. Mozak ti se pomutio. Čekaj malo! Zar ne vidiš, zar ne ču od nekoga, ako sam ne znaš. U ustanku smo brate odavno, ja još pre nego što mi glavu skidoše, a Đura čim mu bele košulje težane, crvene postaše. Ustali smo i on i ja. Buljiš, nadaš nam se, a ne veruješ da smo tu. Ako ne veruješ sa kim noćas pričaš? Zašto ne spavaš? Pogledaj koliko je sati.
       - Ma verujem ti Svetoliče. Nemoj da se ljutiš ne vidim te, ali znam da si tu. Znam da vas dvojica ne bi uzmakli, niste vi oni: »Pod Lovćenom zeleni se trava«, ni vi niste znali »Glamočko gluvo«, a ni Bugojno gde je….Nego, nema te odavno,  pa k'o velim da ne znaš šta se danas događa?  Dođoše neki ljudi predstavljajući se braćom, pa oni i njihovi mlađi više od pola veka Srbijom vladaju. Okupirali je, a u Šumadiji ih je najviše. Nema sela gde se ne ukoreniše. O gradovima da ti ne pričam. Pobiše najumnije Šumadince, ubiše generala, ubiše Čiču čoveče. Ubijaju i nas. Sto puta si na Ostrvici bio, gledao si i na istok i na zapad. Na istoku Kosmaj, na zapadu Maljen planina, Ravna Gora. Na toj, Ravnoj Gori kumovi razbiše Ravnogorce. Ali neka, ničija nije do zore, neće ni njina. Zato sam mislio, da svako svojom zemljom gospodari: Šumadijom, Šumadinac, Crnom Gorom, Crnogorac, a Krajinom, Krajišnik. Tako bi se više voleli, češće u goste, na slave i litije dolazili, lakše se od zla odbranili. Al' jok! Dođoše i posvađaše narod. Pripremiše izdaju, izdeliše ljude na tabore, pa jedni na druge kidišu žešće nego Turci. Brat na brata, sin na oca, kum na kuma. Oh Bože! Zar Šumadija mora opet  poprište kumovskog i bratskog obračuna da bude? A oni »evropski« potpomognuti našim odrodima ustremili se na srpsku zemlju, pa samo čekaju ishod i čas kad će da je prisvoje.
       - Stani kad govorim! Koja bre izdaja, koje poprište? Nema više toga. Prošlo je to davno. Nema više Srbin na Srbina, nema više podela!
       - Opet ti Sveto prekidaš, ne bi li me zavarao. Znaš ti bolje od mene, a praviš se nevešt. Tražiš da ti neko potvrdi, da ne budeš sam krivac i ptica zloslutnica. Hoćeš da podeliš brige, hoćeš da zametneš trag, da Srbe svrstaš u nebeski narod. Ima izdaje, uvek je bilo, a i danas je ima. Žešća je nego sve do sada. Što ne kažeš pravo, da te istina o Kosmetu boli, da te boli istina o razmeni naroda.. Šumadince preganjaju u beli svet, da tamo negde kuluče, a neke crne ljude od nekud dovode noću. Znam ja da ti baš to razjeda i kida utrobu, da te peče izdaja, mržnja, pakost, zavist kao što peče i mene, ali ne želiš priznati. Znam ja, kad god se iznerviraš, a ti vikneš: - Stani bre! Strah te da izgovoriš do kraja. Znam šta si hteo i šta misliš. Hajde reci! Šta je, ne smeš, al' jednom se mora. Ni pradedovi naši ne smedoše pet vekova, pa kad se okuražiše, oslobodiše, a oni podigoše prvi, pa drugi, pa treći ustanak, a ovi današnji bi sa šerpama u ustanka jadna li im majka. Plašljivi su Svetoliče, a kako i ne bi. Dođoši zgrabiše vojsku pod svoju komandu,  pa ih sa puškama izvedoše na ulice, protiv razoružanog i golurukog naroda. Ako te boli srpska izdaja, ako te je strah, a ti mi šapni, ja ću je zapisati u tvoje ime. Znam Svetoliče da znaš kako peče vrelo kozije mleko, kako gori dušnik dok ga piješ, kako razara ždrelo klizeći ka stomaku, kako osećaš njegovu vrelinu. Zdravo je pa tripiš, ali izdaja nije zdrava. Vreme je moj Svetoliče, vreme je. Usijala se utroba, pa il' krenuti il' se za večno odreći sebe….
      - Stani bre! Gde ćeš bez nas!
       - Znao sam da nas nećeš ostaviti, da nas nećeš izdati!Vidiš da ti je sada lakše. Odavno znam da ti sve motriš i posmatraš. Pa nisi ti  badava, svaki puteljak na Rudničkom visu od Kozelja, Ostrvice i dva Šturca pregazio. Nisi ti džabe Venčac,Vagan, Bukulju i Orlovicu do pitome Kolubare obigrao….

©Radovan B. Milić
02.05.2020
Aranđelovac