"Кад сам отишао у Дом здравља у Жаркову, истерали су ме и послали у ковид амбуланту на Чукаричкој падини, јер сам имао симптоме. Нису хтели ни да чују да ме прегледају. Тамо сам чекао осам сати да ме приме, прегледали су ме, али од тестирања није било ништа.
Када се стање супрузи и мени погоршавало, поново су нас слали на Чукарицу. Да смо умрли, вероватно нико не би сносио одговорност", описао је за Директно.рс Јован Бундало, вишеструко награђивани песник који сумња да је заражен вирусом Цовид-19.
Уз болне речи какав пакао је прошао у осмој деценији, преко нашег портала искористио је прилику да се обрати и целокупном здравству и пошаље поруку министру Златибору Лончару.
– Министарству здравља, министру, не могу рећи поштовани, јер после искуства које сам проживео од петка 26. јуна до данас схватио сам да сам осуђен на смрт и да немам кога да поштујем у здравственом систему Србије. Не бих вам ни сада писао, лежао бих и чекао да умрем, него ми је и супруга болесна са свим симптомима које сам имао. Има температуру, повраћа, има дијареју и већ два дане не једе – започео је Бундало своју исповест, а онда објаснио шта је све преживео од тренутка када је осетио симптоме до данас.
– У четвртак 25. јуна у вечерњим сатима добио сам температуру која је била 38,5 и у петак сам отишао у Дом здравља у Жаркову. Када је сестра на вратима чула разлог доласка, није дозволила да уђем већ ме послала у ковид амбуланту на Чукаричкој падини. Тамо сам са температуром и основном болешћу (мијастенија гравис) провео седам сати на тротоару. Коначно су ме прозвали, докторка је попричала, прегледала плућа и прописала клацид. Резултате крви у којима има пет референци изван стандарда дали су ми на инсистирање после сат и по времена и нико ми није могао рећи због чега резултати нису у реду. Рекли су да то није њихов проблем јер су они друга смена, а докторка из јутарње смене је отишла кући – казао је Бундало.
Он је додао да је пио лек који су му преписали, а да је сутрадан исте симптоме осетила и његова супруга.
– Пио сам клацид, сутрадан је жена добила температуру и почела да пије моје лекове, до сада смо их потрошили, а друге не могу да добијем јер антибиотике не продају. Ноћас је она изнемогла и позвао сам Хитну помоћ. Љубазна докторка ми је објаснила да могу да нас превезу до Инфективне клинике, да нас истоваре на тротоар где, како је рекла, има већ око 100 пацијената, а да места нема. Дала нам је и телефон теренске службе мог дома здравља. На упорно позивање доктор ми је рекао да у оваквим случајевима не излазе на терен, већ да идемо на Чукаричку падину – рекао је наш саговорник.
У том моменту, Бундало и његова супруга схватили су да здравство не функционише и да су многи људи препуштени сами себи.
– Ми имамо по 72 године, она је изнемогла и не може да проведе на тротоару ни сат, а камоли седам, осам сати. Дошли смо до краја, круг се затворио и пишем Вам пошто сам схватио узалудност борбе. Лежаћемо и чекати или ћемо се излечити или умрети. Ако оздравимо, нека министарство то припишите себи као свој успех, ако умремо припишите нашој необразованости – закључио је Бундало.
