Svedoci smo učešća srpskih sportista na Letnjim olimpijskim igrama u Tokiju, i našim petim učešćem pod imenom Srbija. Svedoci smo i da su se naši sportisti, njih osamdeset šestoro izborili za učešće na olimpijadi u petnaest sportova, a da među njima ima 44. žene i 42. muškarca.
Nije li to divno, nije li to krasno i nije li čast i ponos biti član olimpijskog tima i boriti se za zastavu svoje zemlje, za grb i himnu svoje zemlje, boriti se za Srbiju?
Bravo, rekao bi neko! Bravo za sportiste, za ministra i bravo za vladu koja je »mudro« zaključila da sve učinjeno nije dovoljno jak motiv da bi naši olimpijci u Tokiju postigli vrhunske rezultate, pa je dodatno donela Uredbu o nacionalnim sportskim priznanjima i novčanim nagradama kojom su izdvajanja za osvojene medalje duplirana u odnosu na Rio de Žaneiro 2016 godine.
Najnovijom vladinom uredbom o nacionalnim sportskim priznanjima i novčanim nagradama, osvajačima zlatne medalje u Tokiju pripada 70.000 evra, srebrne 60.000 evra, a za bronzanu medalju će im biti isplaćeno po 50.000 evra. Ako se tome doda da će osvajači medalja imati privilegiju da sa navršenih 40. godina života postanu i dobitnici doživotnog mesečnog novčanog primanja nacionalnih penzija u visini od tri, dve i po i dve prosečne neto zarade u Republici Srbiji onda stvarno bravo i za vladu i za sportiste.
Ipak, zapitao bih se; Nisu li ovakvim podzakonskim aktom o nagradama, tzv. uredbom, sportisti i sport postali dehumanizovana potrošna roba koja ima svoju cenu, a zbog koje će sportska takmičenja izgubiti sjaj i uništiti vekovima odgajanu vrednost kulturnog obrasca nekog sistema? Neće li zahvaljujući današnjim enormno visokim nagradama, jednog dana, pred izbore, razmaženi i kupljeni sportisti morati kao vojnici stupiti u političke redove svojih finansijera i agitacijom uticati na narod, gledaoce LOI ne bi li glasali za dalje urušavanje svih sistemskih vrednosti ove zemlje?
Kada sam već kod Uredbe o izuzetno visokim nagradama za osvajanje jedne od medalja, ne mogu a da se još jednom ne osvrnem na vladinu odluku kojom će budućem »vojniku i agitatoru«, recimo Damiru Mikecu, osvajaču srebrne medalje u Tokiju, i ne samo njemu, pored 60.000 evra pripasti pravo bogatstvo praćeno nacionalnom penzijom od 160.000 dinara u kojoj će lagodno uživati do kraja života.
Ako su sva ova davanja mogla biti regulisana vladinim podzakonskim aktom koji je niže pravne snage od zakona, zašto u tom slučaju Zakon o pravima boraca, radi pravde i jednakosti, nije u koliko tolikoj meri usaglašen sa podzakonskim aktom ako već podzakonski akt nije usaglašen sa zakonom?
Da potsetim.
Borac iz člana 7. Zakona o pravima boraca kome je priznat status i izvršeno njegovo razvrstavanje u jednu od tri kategorije, za razliku od olimpijaca, ima pravo na borački dodatak samo pod uslovom da je stariji od 60 godina života, da nije u radnom odnosu, da nije korisnik penzije, da ne obavlja samostalnu delatnost, da nije korisnik novčane podrške iz oblasti socijalne zaštite itd. itd.
S pravom se pitam: Da li je Damirov pucanj dijabolom, sa deset metara u papirnu metu, vazdušnim pištoljem, više vredan za Srbiju od zasluge nas boraca koji smo 1999. godine rame uz rame, drug uz druga prosipali krv i svoja creva po prašnjavim sokacima Donjih Streoca, Ljubuše, Ljubenića, Vokše, Jasića i Kote 601 (Košare) na srpskom Kosovu i Metohiji, ili je Srbija ipak ponosnija medaljama odično plaćenih sportista kojima se na sportskim terenima baš ništa strašno nije moglo dogoditi, osim eventualnog istegnuća mišića, ili truna u oku strelca.
I na kraju. Kada smo mi srpski dobrovljci odlazili u rat, u odbranu otadžbine nismo kao olimpijci razmatrali pitanja socijalnih beneficija, niti je to bilo ko činio u naše ime, već smo svesno, kao ulog, zalagali svoje živote sa ciljem i motivom da se Srbija mora odbraniti.
Zašto smo u tom slučaju ostavljeni po strani, zaboravljeni od vlade koja bi da je srpska, a koja se stidi svojih veterana i naše uloge u odbrani srpske svetinje. Zašto je olimpijcima dato sve, a veteranima samo ćorak? Zašto?
Radovan B. Milić
Aranđelovac, 1.08. 2021
