Док трансвестити добијају споменике у Београду, борци који су положили животе за отаџбину не могу.

Наиме, 18.10. је код Аутобуске станице у Београду постављена скулптура облика женских ципела розе боје, броја 43. Постављена је у сећање на трансвестита убијеног пре 20 година. Но, навикли смо да Србија под својим окриљем прихвата и овакве и онакве и да је императив равноправност. Све би то можда и било сварљиво да, када су таква обележавања нечијег лика и дела у питању, не постоји селективност.

Прва јавно декларисана транс особа, тзв Мерлинка добила је свој споменик.

С друге стране, неки борци за отаџбину који су за њу дали оно највредније-свој живот, нису добили никакво обележје у свом родном граду, а камоли у престоници наше Србије.

Неправедно изопштен и на овај начин понижен је Никола Поповић, борац са Кошара.

Војник Никола Поповић из Новог Пазара је са 19 година погинуо на путу ка караули Кошаре.

Васцелом српском роду позната је та битка, која је поред битке на Паштрику названа и српским Термопилима.

Како су већина страдања Срба бивала на хришћанске празнике, тако је и Никола страдао на Велики петак, док је њихово оклопно возило наишло на нагазну мину.

Не знајући где је кућа погинулог војника, запутили су се улицама Новог Пазара и зауставили се пред кућом испред које је стајала жена са васкршњим јајима.Поздравила је војнике уз речи да је и њен син војник на Косову, да о њему ништа не зна али да жели да њима да јаја која би иначе њему предала. Син јој се звао Никола.
Прочитајте још:  Врање: Непозната лица црвеном бојом оштетила иконостас и двадесетак икона у цркви Свете Тројице

Војници нису имали срца да кажу жени да управо носе тело њеног сина, већ су се вратили и неколико сати касније јој саопштили вест о његовој погибији. Никола је један од првих погинулих војника на Кошарама, са својих једва 19 година. Свих ових година породица покушава да, у сећање на жртву овог младог хероја, Нови Пазар добије неко обележје које би то сећање одржало.

Како време пролази ништа се конкретно није догодило, нити обећало нити одрекло.

Задње три године се интезивно покушава са иницијативом да му се подигне споменик.

Сада су питања: Које вредности Србија цени? Којом мером мери нечије јунаштво, лик, борбу?

Коме се Србија додворава уздижући оне који јој ругло чине, а заборављајући оне на чијим је костима поникла и опстала?

Хероји живе док год их се неко сећа.

Да ли смо наша сећања продали за пар розе ципела?