Nikola Vlahović
Nakon dve godine lične vladavine Aleksandra Vučića, najpre kao prvog potpredsednika vlade pa onda i kao premijera, došao je trenutak da se Srbija preispita: ili će njegova bolesna misionarska

psihologija doći glave onima koji još nekim čudom preživljavaju u ovoj zemlji, ili će građani odgovoriti na jedini način koji znaju, izlaskom na ulice i zaustavljanjem njegove samovolje i strahovlade.

U petak, 3. avgusta 2012. godine, svi mediji u Srbiji objavili su vest da je predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, imenovao tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade i ministra odbrane Aleksandra Vučića, za koordinatora za rad obavštajnih službi. Imenovanje Vučića na ovu izuzetno važnu funkciju, postalo je moguće tek nakon usvajanja izmena Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti, kojim su se razdvojile funkcije šefa kabineta predsednika Republike i sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost (pokojni Miodrag Rakić, Tadićev šef kabineta, bio je poslednji koji je imao objedinjene te dve funkcije).

Tako je Vučić postao šef svih srpskih službi bezbednosti, istovremeno vršeći dužnosti ministra odbrane u Vladi Srbije i prvog potpredsednika vlade, zaduženog takođe za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala. Ovakva koncentracija moći u jednom čoveku, širom je otvorila put u novu tiraniju. Vučić je odmah pokazao svoje bolesno vlastohleplje, iz njega je izašao duh bolesnog diktatora, a Srbija je ostala zapanjena njegovim svakodnevnim skandalima koje je počeo da priređuje. Do današnjeg dana, dakle, više od dve godine, smenjuju se, kao na filmskoj traci, svakodnevne drame: od pretnji njegovih neidentifikovanih neprijatelja, pa sve do iznenadnih saobraćajnih incidenata u kojima "samo što nije stradao"! Psihopatski opsednut sobom, prinudio je medije da ga prate na svakom koraku i izveštavaju o svakom koraku koji je napravio.

Prvih dana maja meseca 2014. godine, objavljena je vest da novoizabrani premijer Srbije, Aleksandar Vučić, više ne obavlja funkciju koordinatora za rad obaveštajnih službi, jer, po Zakonu o osnovama uređenja službi bezbednosti, predsednik Vlade Srbije može da bude samo član tog tela. Od tada pa sve do današnjeg dana, Vučić se formalno još nije povukao sa te funkcije, niti pokazuje namere da postavi nekoga sebi lojalnog na tu funkciju. Postalo je jasno, da ovaj paranoični čovek, sa podugačkim spiskom psiholoških devijacija, ne veruje nikome, pa ni sebi samome, te da će njegova bolesna težnja za superkontrolom celokupnog života u državi, dovesti do porasta svakog nasilja. Kako državnog, administrativnog, tako i onoga koje dolazi iz režimu odanih medija.

Pre nego što je potpuno preuzeo apsolutnu kontrolu nad životom u Srbiji, Aleksandar Vučić je, kao i svi mali prolazni diktatori, morao otići i do Londona, na "kratak kurs" kod šefova britanskih obaveštajnih službi MI 5 i MI6, Džona Sojersa i Endrjua Parkera, nakon čega je oduševljeno dao izjavu: "...Posebno sam uživao u razgovorima sa direktorima Mi 5 i Mi6, imamo zajedničke interese...".

Uzalud je kasnije nastojao da sve podvede pod diplomatsko i protokolarno susretanje, uzalud je od Bezbednosno-informativne agencije tražio da mu izda "sertifikat" na kome piše da nije saradnik britanskih obaveštajnih službi. Taj status kod njih se ionako stiče poverenjem a ne svečanim zakletvama i potpisivanjima "protokola o vernosti".

"Specijalni gost" u specijalnim terminima

Čovek sa tolikom količinom kompleksa koliko ih Vučić ima, koji je svoje političko (ne)vaspitanje stekao uz destruktivnog Vojislava Šešelja, morao je biti impresioniran što mu se pružila prilika da bude instrument jedne globalističke sile i njenih interesa. Raširenih ruku je prihvatio sve što su mu ta gospoda dali kao zadatak, a pre svega, predaju 15 odsto državne teritorije Srbije i priznavanje albanske države na njoj. Ali, to je bio tek početak. Nakon predaje Kosova, usledilo je nasilje nad svakim oblikom života u srpskom društvu, koje u jesen 2014. godine dostiže svoj vrhunac.

Samo između maja i oktobra meseca ove godine, dao je toliko paničnih i "sudbonosnih" izjava, otvorenih pretnji i dramatičnih upozorenja, da bi u svakoj normalnoj državi već odavno bilo proglašeno vanredno stanje. Kao u vreme najcrnjeg medijskog mraka iz devedesetih, Vučiću je od pola sata udarne informativne emisije "Dnevnik", na RTS-u, svake večeri posvećeno 25 minuta. U ovoj ili onoj formi, kroz ekonomiju, bankarstvo, spoljnu i unutrašnju politiku, pa konačno sport! Od deset najgledanijih televizijskih kanala u Srbiji, svih deset se, u vidu celovečernjeg programa, takođe bave Aleksandrom Vučićem, ili se on bavi njima, gostujući u raznim "specijalnim emisijama".

Njegov lični bilten "Informer", ogledalo njegovog pomračenog uma, svakog dana na naslovnim stranama "otkriva" nove zavere protiv njega, "označava" grupe i pojedince koji hoće da ga "sruše" i najavljuje hapšenja i suđenja kojih neće biti, jer su svi vodeći tajkuni finansijeri njegovog režima i njega lično.

Teror koji javnost u Srbiji već dve godine trpi od Aleksandra Vučića, ne dolazi samo iz medija, ali je tu najvidljiviji. Njegovu siledžijsku vladavinu Srbijom, zapazili su i u nekim evropskim zemljama, pa je tako u Nemačkoj, list "Tagescajtung" iz Berlina, napisao da "vlasti u Srbiji, kandidatu za Evropsku uniju, posežu za cenzurom kao u svoja najgora vremena" i da je Vučićeva vlast skoro celo medijsko tržište učinila svojim podanikom...".

Međutim, kaže berlinski dnevnik "Tagescajtung" u tekstu „Apelom protiv cenzure": "...Brisanje kritičkih tekstova sa interneta kritikuju sindikat novinara i ombudsman Saša Janković... Odmeravanje snaga između vlade i njenih političkih protivnika liči na trku, desetine poruka sa kritikama nestaju sa interneta čim se pojave..."

"Tagescajtung" je takođe podsetio da je u maju mesecu, u vreme strašnih poplava u Srbiji, "Vučić kao premijer, svojim šou-nastupima i autoritarnim ponašanjem, koje su non-stop pratile televizijske kamere sejao paniku, zbunjivao vlasti i pojačavao haos i konfuziju", navodeći da ni nemačka televizijska kompanija TV Nova, ne može da dobije nacionalnu frekvenciju, suprotno domaćim zakonima, jer ta stanica insistira na svojoj nezavisnosti.

Pojedini mediji u Austriji, podsećaju da je krajem maja ove godine pokrenuta akcija pod nazivom "Nachbar in Not" (Sused u nevolji) za pomoć poplavljenim područjima u Srbiji, gde je samo za nedelju dana prikupljeno milion evra, pa se austrijski javni televizijski servis ORF javno upitao, gde je Vučićeva vlada taj novac uložila. Odgovor na ovo pitanje Tabloid je u više navrata ponudio javnosti, tako i u ovom broju na strani 14 (u tekstu "Gde je novac i za Obrenovac").

Samo na tom primeru, dovoljno se vidi kako funkcioniše Vučićev način prisvajanja državne imovine, povoljnih kredita, donacija i svega što još može da produži vladavinu haosa koju je uspostavio.

Ruski faktor Vučićevog ubrzanog pada

Dana 16. oktobra, prilikom dolaska predsednika Rusije Vladimira Putina u Srbiju, Aleksandar Vučić je na najružniji način pokušao da pred liderom najmoćnije države sveta, sebe predstavi kao još moćnijeg, rekavši između ostalog i ovo: "...Znate da sam ja težak čovek, sada ćemo preći na manje važne stvari...". Srećom, Putin zna sa kim ima posla, pa ga je samo u prolazu podsetio da je između Rusije i Srbije na redu mnogo važnih tema, a pre svega planovi Ruske energetske agencije da sa Ministarstvom energetike Srbije potpiše memorandum iz oblasti energetske efikasnosti, štednje energije i obnovljivih izvora energije, da su spremna dokumenta za potpisivanje, u kojima su nalazi se dopunski sporazum o rekonstrukciji severnih deonica pruga Srbije, u okviru razvoja evropskog saobraćajnog koridora, a da se među njima nalazi i dopunski sporazum o isporuci dizel-motornih vozova...

Nije se Putin na tome zadržao, nego je "teškom čoveku" naklonjenom "evropskim integracijama", stavio na sto Protokol o daljoj saradnji sa ruskim energetskim gigantom "Gazpromeksport". Potom je Putinova pratnja stavila na sto Sporazum o imunitetu rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu, o vojno-tehničkoj saradnji, o readmisiji, kao i protokol o razmeni podataka o carinskoj vrednosti robe. Na sve ovo je stavila potpis Vučićeva vlada.

Ruski ministar energetike Aleksandar Novak, predsednik uprave "Gazproma" Aleksej Miler, načelnik Federalne carinske službe Andrej Beljaninov, ministar za vanredne situacije i civilnu odbranu Vladimir Pučkov i načelnik Federalne migracione službe Konstantin Romodanovski, direktno su odgovorni Vladimiru Putinu za sporovođenje svega što je 16. oktobra u Beogradu potpisano. A, kome će Vučić odgovarati za to, osim Putinu, nije teško pretpostaviti. Čekaju ga u Briselu, Londonu, Vašingtonu, da objasni na šta je sve stavio potpis i kako misli da dalje ostane na mestu premijera nakon toga. Jer, još se ni mastilo nije osušilo na tim međudržavnim sporazumima Rusije i Srbije, odmah se oglasio Majkl Devenport, šef delegacije Evropske unije u Srbiji, rekavši kako "Južni tok" neće moći da prođe kroz EU, ukoliko se "ne prilagodi" energetskim zakonima ove zajednice.

Druge zemlje EU, kroz koje će proći "Južni tok" nemaju Majkla Devenporta da im postavlja uslove. Umesto da oštro odgovori na ovako licemeran i drzak stav još jednog evropskog "kuferaša", Vučić je spreman da puzi. Ali, Zapad ga više neće ni u toj pozi. Samozvani Vođa više nikome ne treba.

Pomoćnik Vladimira Putina za spoljnopolitička pitanja, Jurij Ušakov, koga su na sve moguće načine izbegavali u srpskim medijima, upozorio je Aleksandra Vučića da će Rusija otvoriti pitanje poreza Naftne industrije Srbije (NIS), koja je u većinskom vlasništvu ruske kompanije Gaspromnjeft, jer nije rešeno pitanje duga NIS-u, od strane niza državnih preduzeća Srbije. Naravno, ukoliko bi Srbija našla načina da približi svoju spoljnu politiku Rusiji, našlo bi se načina da i ovo bude rešeno.

Zbog upornog pritiska sa Zapada da se NIS u ruskom vlasništvu nekako "sruši iznutra", Jurij Ušakov je u ime Vladimira Putina podsetio Vučića da je Vlada Srbije rekla da će u vezi problema sa porezima "srediti situaciju", ali da se to nije desilo, nego je, umesto toga, otvorena istraga u NIS-u u vezi sa "okolnostima privatizacije". Kraće rečeno, Ušakov je skrenuo pažnju, da kriminal među srpskom političkom elitom Srbija mora sama da rešava, ali da će Rusija svoj kapital, tamo gde je legalno i legitimno ušao, znati da zaštiti.

Ušakov je takođe napomenuo da je kompanija NIS od gubitaša postala jedan od glavnih poreskih obveznika u Srbiji, da NIS obezbeđuje 14 odsto poreskih prihoda u državni budžet zemlje, što je oko milijardu evra godišnje, ali i to da je Gaspromnjeft najveći akcionar kompanije Naftne industrije Srbije, sa udelom od 56 odsto, te da je u modernizaciju NIS-a Gaspromnjeft je uložio više od dve milijarde evra, a da obim investicija Lukoila u Srbiji premašuje 330 miliona dolara...

Rusi svakako nisu zaboravili onoga Aleksandra Vučića koji je na početku sukoba u Ukrajini davao intervjue nemačkim i švajcarskim dnevnicima Bild i Blik, je kazao: „Od početka smo podržavali teritorijalni integritet Ukrajine, a to uključuje i Krim".

Slično je Vučić rekao i u intervjuima za nemački Velt i francuski Figaro posle poseta Berlinu i Parizu, koje je Radiotelevizija Srbije (RTS) prenela na svom sajtu 6. jula ove godine, kao i u intervjuu nemačkom listu Handelsblat, koji je takođe RTS preneo 16. juna 2014.

I tako je rečenica da „Srbija priznaje teritorijalni integritet Ukrajine, uključujući i Krim" postala vest koja je iz minuta u minut emitovana, a prenele su je i sve ruske agencije.

Zbog svega toga i mnogo javnosti još nepoznatih ispada, "teškom čoveku", kako je sebe Vučić predstavio Vladimiru Putinu, predstoje teški dani. Zapad će od njega tražiti da se skloni ili da krene još žešće u promociju albanske države na Kosovu, ekonomskim i političkim podaništvom i hipnotičkom pričom o evropskoj budućnosti koje nema ni na vidiku. Rusija će tražiti da sporovede samo ono što je potpisao. Ili da se skloni, da to neko drugi sprovede.

Kad je 4. maja ove godine, Vučić zapretio da će vlada pasti ako Ustavni sud "obori sporazum sa Prištinom", još ga je neko od režimskih podanika za ozbiljno i shvatao. Ali, Vučić više nema kome da preti osim samom sebi. Mnogi koji su obigravali oko njega, sklanjaju se. On ne ume da smeni ni ministra pravde Nikolu Selakovića, nego to umesto njega radi Agencija za borbu pritiv korupcije. Ne zna da smeni ni ministra policije Nebojšu Stefanovića, jer nema poverenja ni u koga više. Svi mali i veliki diktatori su živeli u paničnom strahu od izdaje. Njegova tiranija nije u tom smislu dala ništa novo...

Došao je trenutak kad mu treba pomoći da ode, za dobro naroda i za što skoriji oporavak Srbije, od njegove traumatične svakodnevnice koju je, na silu, morao da preživljava sa njim i svaki građanin ove zemlje. Iza sebe će ostaviti pustoš: najniži nivo investicija u istoriji, najveći pad bruto-društvenog proizvoda, najniže plate u Evropi, najniži zdravstveni standardi u Evropi, među pet najgorih zemalja po ukupnom kvalitetu života u svetu!

Ali, po količini užasne propagande, stvaranja kulta ličnosti i paranoičnog nasilja, odmah iza Severne Koreje. Kim Džong Un, pa Aleksandar Vučić i njegov režim! Srbija nije duševna bolnica, ali je Vučić skoro pretvorio u jednu takvu ustanovu, da mu služi i bude po meri njegovom megalomanskom ludilu. To mora stati, ili će Srbija ubrzano nestati.