Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik
U našim svakodnevnim razgovorima, pa i preko štampe, reč DISIDENT se upotrebljava često i sve češće, ali skoro uvek pogrešno. Evedentirao sam ovo i u jednom mom intervjuu, ali nisam primetio kakvo reagovanje, niti nastojanje da se

prekine sa pogrešnom upotrebom ove reči. Ovo me tera da napišem ovaj esej.
Malo istorije, etimologije.
Imenica DISIDENT (od lat. DISSIDENS, participe présent de dissidere « être séparé, éloigné » d’où « ne pas s’entendre, être en désaccord », composé en DIS- de sedere « être assis » et « séjourner », « se tenir » (-seoir) kaže Alain Rey sa njegovim kolegama1). I O.Bloch sa W.Von Wartburg-gom kažu da potiče od lat. DESSIDENS (part. prés. du verb DISSIDERE « s’écarter, être en déssaccord », de SEDERE « s’asseoir ».), DISSIDENTIA.2)
Upotreba ove reči beleži se još u 1539. godini. Godine 1580. ona se uvodi u medicini. Zatim je primenjena za one koji su javno izjavljivali da pripadaju jednoj drugoj religiji od one službene (1752. u Poljskoj). Naglašavam na poseban način da oni, koji su se u Poljskoj otcepili od službene religije i nazvali se disidenti, nisu otišli u drugom ekstremu, u ateizam: oni su prešli u jednu šizmu, koja je opet verovala u boga kao i prethodna, pa je poštovala kao svetog istog Isusa Hrista, kome su se klanjali i oni zvanične religije.
Posle ovoga, oko sredine XX veka, reč disident poče da se upotrebljava od buržuazije za opoziciju vladajuće ideologije u jednoj zemlji, primenjena posebno u Sovetskom Savezu i u zemljama takozvane “narodne demokratije”.
Ali, u opoziciji sa službenom vladajućom ideologijom u zemljama “narodne deokratije”, bili su i jesu svi buržuji, zemlje i inostranstva. U opoziciji su bili i jesu u Jugoslaviji i van Jugoslavije njen kralj sa prestolonaslednikom i svima iz kraljevskog dvora, svi buržuaski naučnici, književnici, umetnici, svi vlasnici kapitala, sredstava za proizvodnju, pa i mnogi drugi privrženi buržuaskoj ideologiji, da ih pojedinačno ne imenujemo. Da možda nisu i ovi disidenti ?!
I u Jugoslaviji, kao i u svim drugim zemljama sveta, imali smo i imamo dve glavne klase: buržuaska i radnička klasa. Pripadnici ovih dveju antagonističkih klasa bili su i jesu međusobno ne samo u ideološkoj opoziciji, već i praktično, ekonomski, materijalno, politički i životno. Ovu opoziciju oni imaju – kako bi rekli - u svojim genima, u ekonomskim i ideološkim genima (znači – u njihovoj društvenoj biti), još od rođenja, kao i u njihovoj aktuelnoj društvenoj poziciji, u njihovoj materijalnoj strukturi. Pa i onda kad se njihova društvena pozicija menja, ali im se nisu promenila ubeđenja, nije im se promenio duševni život, moralne koncepcije i sav onaj kompleks superstrukture, nadgradnje, koji determiniraju njihovu klasnu poziciju. Možemo li reći da jedan pripadnik buržuaske klase, recimo kralj ili njegov prestolonasljednik, da je disident? Sigurno da ne! Pripadnici buržuaske klase, bez obzira na njihovu aktuelnu ekonomsko-društvenu poziciju, ako nisu promenili svoj kompleks ubeđenja, superstrukture, koja determinira njihovu klasnu poziciju, ne mogu da se nazivaju disidenti. Svi oni koji se suprotstavljaju jednoj ideologiji sa njihovih klasnih pozicija, aktuelno nisu disidenti: oni su borci, pripadnici svoje klase, obično antagonistička sa klasom kojoj se suprotstavljaju.
U prirodi imamo čistih elemenata, ali i “nečisti”, složenih. Kiseonik, npr., je čist elemenat. Isto tako i vodonik. A voda – je li čist elemenat? Kako se zna, voda je sastavljena od vodonika i kiseonika – H2O. Znači, u ovom slučaju nemamo jedan „čist“ elemenat, u smislu njegovog sastava. Voda je složena.
I u društvu imamo isti slučaj, isti fenomen. Imamo čistih društvenih elemenata i složenih.
Buržuaska klasa se ne sastoji samo od čistokrvnih buržuja, već i od elemenata pridošli iz drugih klasa, pre svega iz feudalne klase, ali i od radničke klase.
Ovo imamo i kod radničke klase. U njenim redovima, sem čistokrvnih radničkih elemenata, integriraju se i sljivaju sa njom i razni buržuaski elementi i – naročito – lumpen proleteri.
Na razne načine i u posebnim okolnostima razni buržuaski elementi prelaze iz jedne klase i društvene pozicije u drugu, od jedne društvene biti u drugu. A društvena bit je ona koja ljudima determiniše klasnu svest.
Konkretno, Frederik Engels nije došao u radničku klasu iz jedne radničke porodice. Naprotiv, on je pripadao jednoj buržuaskoj porodici. Pa i Lenjin. Militirajući za stvar radničke klase oni su se integrirali i slili sa njom, istovetili su se kao najbolji iz redova radničke klase i ostali joj verni sve do svoje smrti. Ovakvih primera imamo puno i iz istorije radničkog pokreta u Jugoslaviji.
Ali imamo i suprotan slučaj: buržuji, koji su pristupili radničkoj klasi sa karijerističkim ciljevima. Videći da se među buržujima ne mogu afirmirati, ujedinili su se sa radničkom klasom da bi preko nje ostvarili svoje snove, lične i egoističke, za vlast i supremaciju nad drugima. Takav je bio Stalin. Takav je bio i Enver Hodža. Takvi su bili mnogi i kod nas.
Sa druge strane, kako rekosmo, imamo i lumpen-proletere, koji se masovno priključuju radničkoj klasi bez njene klasne svesti, ali sa žarkom željom da se spase svoje bede i izviju, istaknu, da postanu neko i nešto, da ih više drugi ne ponize i uvrede, da ih drugi ne gaze. Kao trakvi, oni su spremni da ponize i uvrede druge, pa i da ih bezobzirno gaze i zlostavljaju. Takvih je bilo puno svugde po svetu, u svim radničkim pokretima, kako u onim koji su se borili i bore za vlast, tako i u onima koji su se dočepali vlasti, posebno u ovima. Takav je bio i Josip Broz Tito sa mnogima od njegovih kolega, koji su se preko zločina dočepali rukovodstva u Komunističkoj partiji Jugoslavije i, preko nje, posle DSR, i državne vlasti.
Buržuji i lumpen-proleteri, militirajući za ciljeve radničke klase prave se kao da su se slili sa njom. Ali, kad im uspinjanje u karijeri gde zapne, skidaju masku i pokazuju ko su, i nehotice manifestiraju svoju bit.
Radnička klasa Jugoslavije, iako posle DSR uze vlast u svoje ruke, iz mnogih objektivnih i subjektivnih razloga nije uspela da realizira svoj minimalni program, izgradnju socijalizma. U okolnostima ekonomskog siromaštva, pa i strukture, rodi se i duševno siromaštvo, ideološko, superstrukturalno. Ovo siromaštvo izazva ideološku diferencijaciju članova radničke klase, posebno na njenom vrhu, na vrhu partije, u njenom rukovodstvu. Pored elemenata, koji samopregorno, sa vrhovnim samopožrtvovanjem postojano su istrajali, do svoje smrti verni idealima radničke klase, rodi se i devijatorski elemenat, tzv. leva devijacija, koja u borbi za lično blagostanje, stvori radničku aristokratiju i zgrabi znoj radničke klase, superprofit. Da bi prisvojila superprofit, njoj je trebalo da uzurpira narodnu vlast i diktaturu proletarijata da pretvori u ličnu diktaturu, socijal-fašističku, što znači: socijalističku na rečima, u ideologiji i propagandi, zvanično, a fašističku u praksi, u svakodnevnom životu. Ova nova društvena bit porodi i novu drštvenu svest, jednu novu ideologiju, krajnje hipokritsku i vizantijsku, koja – iza socijalističkih parola, marksističko-lenjinističkih, skrivala je, maskirala je svoj monstruozni teror, bez presedana u istoriji čovečanstva. Stvori se upravo ono što je Lenjin nazvao NAJSTRAŠNIJE – državna svojina + policijski režim.
Sledstveno – ovde nemamo nikakvu levu devijaciju: ovde imamo desnu mafioznu devijaciju, koja se maskira levičarskim parolama.
Radnička aristokratija na vlast, ne samo što nije za socijalistički društveni poredak, već nije ni za buržuaski. Radnička aristokratija je samo za svoju vlast, da ona, pod svim uslovima i u svim okolnostima, da pod svaku cenu bude na vlast. Zato se ona, u uslovima rasta, jačanja radničkog pokreta, izjavljuje za socijalizam i vihori socijalističku zastavu, a u uslovima pritiska bužuazije, unutra ili izvana, zavihoriće i buržuasku zastavu, pa će primiti u svoje redove i pokojeg buržuja, imenovaće ga i za presednika republike, i - umesto vlasti – staviće mu u ruke ključeve od plemnice. Igraće se s njim kao mačka s mišem.
Na čelo ove klike, radničke aristokratije, u Jugoslaviji je bio Josip Broz Tito, u Sovetskom Savezu – Stalin, a u Albaniji – Enver Hodža. Sa njihovom “socijalističkom” propagandom, često i optužujući jedan-drugog za izdaju, oni su nastojali da oslepe radničku klasu, da je ošamute, dok su svojim fašističkim terorom proganjali i eliminirali fizički svakoga ko im se suprotstavio.
Mnogi, u prvom redu elemenat koji je došao iz redova feudo-buržuazije i lumpen-proletarijata (nesumnjivo i pokoji iz radničke klase!) pokušaše da preskoče jaz i da, sa pozicija radničke klase, pređu na pozicije radničke aristokratije. Oni koji su u tome uspeli – ujedinili su se sa šefom partije, kod nas - sa Josipom Brozom. Oni koji nisu uspeli da preskoče jaz, ili koji su posle jednog vremena, iz raznih razloga, odbačeni iz redova radničke aristokratije, izdali su otvoreno radničku klasu i prešli na barikadi buržuazije. Mogu li se ovi nazvati disidentima? Sigurno da ne !
Ali, nažalost, istina je da se upravo ovi nazivaju disidentima. Na ovaj način imenom disident nam se maskira izdaja stvari radničke klase, desna izdaja, za razliku od “leve izdaje”, koja je uzurpirala narodnu vlast i, za demagogiju, nastavila je da se busa u prsa za “narodnu vlast”, za “socijalizam” i za “komunizam”.
U SAD, ali i u drugim zapadnim zemljama, gde su stigli ovi “disidenti”, buržuji na vlasti su ih kao disidente podržali i učinili sve da ih iskoriste za svoje ciljeve. Imenovali su ih i profesorina na njihovim universitetima, da im njihovom “disidencijom” vaspitaju studente. U nekim zemljama, konkretno u SAD, kad su napredni studenti shvatili sa kakvim disidentima imaju posla, protestirali su, pa su i demostrirali protiv njih, odbijajući da slušaju njihova predavanja.
U redovima radničke klase imalo je i ima i konstruktivnih građana, avanguardista, komunista, ideološki formirani za svaku pohvalu. Pokoji od njih je spontano dospeo i u redove radničke aristokratije, ne shvaćajući što se to desilo u partiji i u državi. Drugi nije uspeo da postane ni najobičan član partije. Ovi komunisti, čim su shvatili da je Josip Broz Tito izdao stvar radničke klase, da se stvorila radnička aristokratija, distancirali su se od nje i od Josipa Broza, pa su počeli i borbu protiv njih, učinili su sve što su znali i mogli, ne štedeći ni krv i niti život, pa ni porodicu svoju, ni svoju decu. Protiv ovih su se Tito i njegovi homolozi po drugim “socijalističkim” zemljama obrušili svom svojom mržnjom i snagom, svojim bezgraničnim krvološtvom, bez presedana u istoriji čovečanstva, bez primera ni u analima zločina Musolinia i Hitlera, Franka, Čan Kaj Šije, Salazara, Bothe. Setite se Stalina i njegovog zločina protiv Leona Trockog! Tito je likvidirao i svoje najbliže kolege iz rata, one koji su ga doveli na čelo partije, pa i na čelo vlasti, ne poštujući nikakve zakone, nikakava pravila i nikakve principe. Videći ovo, i buržuji su izjavili: “Od kad se Tito razišao sa Sovetskim Savezom, oštricu svoga mača upravio je protiv komunista, dok nas, antikomuniste, udara njenom tupom stranom”.
Pošto je učvrstio svoju vlast, Tito je dospeo dotle, da je i decu streljanih fašista primio u partiju, pa i osvedočene fašiste, ustaše, četnike, domobrance, ali ne i decu isprobanih, osvedočenih  komunista, onih koji su snosili na svoja leđa sve tegole DSR i posleratne konsolidacije državnog i društvenog ustrojstva.
Zato su Tita, u SAD, proglasili i za disidenta, i to za disidenta Br. 1 Jugoslavije. Ne samo zato što su pod disidencijom podrazumevali borbu protiv komunizma, već i da bi kompromitirali ime disidenta kao opoziciju vladajuće ideologie, kao neprijatelja radničke klase, da se avanguardisti ove klase ne bi ujedinili sa njima, pravim disidentima.
Komunisti, boreći se protiv klike Josipa Broza, protiv njegovih skretanja sa puta radničke klase, od marksizma-lenjinizma i naučnog socijalizma, koji je Tito navodno zamenio njegovim “specifičnim socijalizmom”, nisu se bacili u krilo buržuazije, nisu izdali stvar radničke klase. Naprotiv, nastavili su svoju borbu za stvar radničke klase i socijalizma, za stvar komunizma. Znači, otcepili su se od izdajničke klike Josipa Broza i nastavili borbu za naučni socijalizam, bez skretanja i zločina, bez gaženja zakona, pravila i principa, bez falsifikacija, bez laži i demagogije. Kao disidenti, pošto su se spasili Titovog Golog Otoka i bezbrojnih zatvora, stratišta, jedan njihov deo je tražio spas na Istok (u Sovetski Savez i njegovim gubernama), a drugi na Zapad. I Istok i Zapad se poneo prema njima najzločinačkije. Ne katedru profesora na kojem universitetu, već ni najobičniji posao im nisu poverili, ni metlu da čiste ulice. Enver Hodža sa svojim “komunistima”, pošto mu je propao pokušaj da vrati Josipu Brozu Titu jugoslovenskog akademika, prof. dr Kaplana Burovića, u zamenu za albanskog književnika Martin Camaj, prebegao iz Albanije u Jugoslaviju, inscenira sudski proces akademiku i potpuno nevinog ga kažnjava na 43 godina monstruoznog zatvora, pa je pokušavao i da ga fizički likvidira. Švajcarski buržuji na vlast su izvršili i atentat na njega, kad je posle albanskog zatvota stigao tamo kao disidentni književnik.
Ne samo kod nas, u Jugoslaviji, već širom sveta, disidenti su bili i ostali dosledni borci za stvar naroda i domovine. Oni nisu izdali radničku klasu. Naprotiv, oni su najodlučniji borci za mkemu stvar, najsvesniji i najprincipijelniji. Niko se nije borio protiv titoizma kao i koliko oni. U ovom ratu niko nije bio i nije radikalniji i samopregorniji, samopožrtvovaniji od njih. Da se sada ovi stave u istu vreću sa onima, koji su izdali stvar radničke klase, koji su se bacili na barikade buržuazije, kojima su američki buržuji poverili katedre svojih universiteta, mislim da nije pravedno. Ovde imamo posla sa onim što već naglasih: podrivanje časnog imena disidenta i nastojanje da se to ime iskompromitira, kao što se to od pamtiveka čini i sa imenom socialista i komunista, kojima se nazivaju kriminalci, banditi, oni koji su se borili i bore se protiv socialista i komunista zločinačkije i od samog Musolinia, Hitlera i njima sličnih.
Da disidenti nisu izdali stvar radničke klase, dokazuje nam i njihov princip, lakonski formuliran od vremena: Borimo se protiv nečega što postoji, ali se ne imenuje. Istovremeno borimo se za nešto što se imenuje, ali ne postoji. Postoji fašistički teror, ali se ne imenuje. Imenuje se narodna vlast i socijalizam, ali ne postoje.
Ovo znači da disidenti nisu u opoziciji sa “vladajućom” ideologijom. Oni su u opoziciji sa vladajućom praksom, koja je suprotna od “vladjuće” ideologie, hipokritske i lažne, demagoške.
Takozvani “disidenti”, ovi koji su promenili svoja društveno-politička shvatanja i sad su u opoziciji sa “vladajućom” ideologijom, dok su se ujedinili sa buržuazijom, nemaju zašto da se podvoje od nje i da nam se nazivaju disidentima. Maskiranje izdaje stvari radničke klase imenom disident, isto tako nije potrebno, dok između njih i buržuazije ne postoji nikakva razlika, ni najmanja, kamoli i veća. Ili ne? Ovo maskiranje je utoliko nepotrebno, kad imamo predvid njehova svakodnevna urlanja protiv socijalizma i komunizma.
Jeste, ono je služilo i služi samo podrivanju časti i dostojanstva doslednih disidenata, za što su zainteresirani ne samo buržuji, već i “komunisti”. Ovo najflagrantije vidimo u slučaju albanskog književnika Ismaila Kadare, koji – pošto je tamo, u Albaniji, hapsio i škopio disidente – “pobeže” na Zapad i izjavi se da je disident Br. 1 ne samo Albanije, već i Evrope, pa i celoga sveta, dok ga nisam demaskirao i primorao da lično prizna da nije i nikada nije ni bio disident.3)
Između Titoista (“socialista” u navodnicima!) i pravih disidenata (antititoista, ali ne i antikomunista!) postoji jedna velika razlika, bitna. Ova razlika danas nema kako da se nazove do samo imenom disident. Potsetiću vas još jednom da verski disidenti XVIII veka (u. Poljskoj), oni koji se otcepiše od službene religije, nisu postali ateisti, nisu se bacili u drugom ekstremu, na suprotnoj barikadi. Oni ostaše deisti kao i njihova braća od kojih su se odelili. Nastaviše da se mole bogu i Isusu Hristu, samo na jedan drugi način, jednim drugim putem.
Svako upoređenje hramlje. I ovo naše, jer između disidenata, i “komunista” Josipa Broza Tita, kako sam to naglasio, postoji esencijalna razlika: Oni nisu komunisti. Oni se samo prave kao da su komunisti. Kako je E.Hodža priznao za sebe i svoje kolege pred samu smrt – oni su crna banda, kriminalna i omražena od celog naroda.4)
Znači, sve dok se svet neće razjasniti i ubediti sa delima, činjenicama, dokumentima, da klike kao ona Stalina, Josipa Broza i Envera Hodže, nemaju ništa zajedničkog sa radničkom klasom i njenom kauzom (osim parola! I ove – za demagogiju!), da nemaju ništa zajedničkog sa naučnim socijalizmom, konstruktivni građani, stvarni komunisti, koji im se smelo i samoodricanjem suprotstaviše, koji su okupani u krvi od “komunista” Stalina, Josipa Broza, Envera Hodže i tutti quanti, nemamo kako da ih drukčije nazovemo do samo disidenti.
U isto vreme, oni koji su prešli na drugu stranu barikade radničke klase, oni koji su klocnuli njene ideale i sada histerično urliču protiv nje, u horu i takmičeći se sa buržuazijom ko će grlatije urlikati, sada od svih dobro poznati, okoreli, nemaju zašto i kako da se nazivaju disidentima. Dok su se bacili u drugom ekstremu, buržuaskom, nemaju kako i zašto da se odele od buržuazije, zašto da se nazivaju disidenti. Njihova ideologija je buržuaska, bez obzira što nisu postigli i društveno-ekonomske pozicije buržuazije, jer žive od milostinje buržuazije na vlasti.
Naši dobro poznati disidentni književnici, Kaplan Burović, Milovan Ðilas, Venko Markovski, Dobrica Ćosić i drugi, posebno umetnici i društveno-političke ličnosti, koji su lili krv i položili život svoj u borbi protiv socijal-fašističke klike Josipa Broza Tita, koji su se borili sa samoodricanjem bez presedana, kao niko drugi, nisu bili neprijatelji radničke klase i njene ideologie, vizije jednog novog sveta, bez eksploatatora i bez eksploatisanih. Boreći se protiv socijal-fašističke klike Josipa Broza, oni su nastavili da postoje stoicizmom i dostojanstvom na barikadi radničke klase, njenih najprogresivnijih i najhumanijih ideala, na barikadi stvari naprednog čovečanstva, dijalektičkog razvoja društva. Ne samo taktika, već i njihova strategija, korenito se razlikuje od taktike i strategije Josipa Broza i njegove klike. Istovremeno, nigde se ne dodiruje sa taktikom i strategijom buržuazije. Naprotiv, taktika i strategija klike Josipa Broza je ta, koja u kvintesenciji, i pored dijametralno suprotnih parola i jednog krvavog neprijateljstva, podudara se sa taktikom i strategijom buržuazije za eksploataciju radničke klase.
Zloupotreba sa imenom disident, koja je stigla dotle da su i Tita tako nazvali, u jednoj drugoj “socijalističkoj” zemlji je dostigla dotle da su i za svog krvavog šefa partije, koji je fizički likvidirao disidente i bez suda, rekli da, kad bi bio živ, bio bi disident Br. 1. Ovako se nastavlja sa kompromitiranjem ovog časnog imena, nastavlja se borba protiv disidenata i disidencije, u okviru borbe protiv socijalizma i komunizma. Pravim disidentima, aktuelno, širom sveta, negira im se disidencija, kao što im se negira i borba, doprinos i zasluge, žrtve položene u toj borbi, pa i sama dela. Nastoji se da se izbrišu iz sećanja ljudi ne samo njihova imena, već i samo ime disidencija, koje brišu i iz svojih rečnika. Ovo je poznata traktika socijal-fašista, koji su se delimično konvertirali u antikomuniste (bez navodnika) i - u njihovoj borbi da se održe na vlasti, protiv pravih disidenata - nastoje da zgrabe realizirane pobede ovih, koje su ovi postigli u borbi protiv socijal-fašizma, da bi opet bili na čelo vlasti i zemlje oni – konvertirani antikomunist.
Neumesna upotreba, zloupotreba i kompromitiranje pojma disident bio je i jeste u službi socijal-fašističlih klika isto toliko koliko i u službi buržuazije. Ideološki svesni disidenti sigurno zmaju šta im treba činiti u ovoj prljavoj borbi, kako bi nastavili svoju misiju, kojom ih je istorijski razvoj savremenog društva zadužio.
______________
1) DITIONAIRE HISTORIQUE DE LA LANGUE FRANCAISE, Paris 1992, str. 614, kol. II.
      2) DICTIONNAIRE ETYMOLOGIQUE, Paris 1975, str. 198, kol. I.
3) BUROVIC, Kaplan : PRAVO LICE ISMAILA KADARE,- Ženeva 1992, izdanje na albanskom jeziku. Izdanje na francuskom i srpskom jeziku učinjeno je 2001.
4) HOXHA, Enver: RAPORTE E FJALIME 1980-1981, Tirana 1983, str. 388.