Radovan B. Milić

(Tužan zbog nevino stradalih građana u novosadskoj tragediji 2. novembra 2024.)

   Moj razum procenjivanja svakodnevnih stvari ili pojava, kao i moje (nekvalifikovano) poznavanje istorije, dovedeno je u dilemu zbog sve učestalijih natpisa o Austrijanki Dijani (Obekser) Budisavljević, ženi zagrebačkog doktora Julija Budisavljevića.

Dilemu podgreva i sadržaj knjige “Tragovi bečkih Srba”, autorke Svetlane Matić iz Beča i njenog kolege Marka Lopušine iz Beograda, u kojoj je takođe dat značaj toj ženi, koja je navodno spasila 15.000 dece iz jasenovačkog logora smrti.
   Uglavnom, ideja, da jedan od parkova u Beču ponese ime Dijane Budisavljević, po uzoru na već postojeći, beogradski, upravo je potekla 2014. od koautorke navedene knjige, ali i tadašnjeg predsednika bečke „Prosvijete“ Srđana Mijalkovića.
   Sve navedeno, po mojoj logici je rezultat dolaska Vučića na vlast i njegove najave o potrebi promene svesti naroda u Srbiji, ali i onog koji živi van nje. A, da je u relativno kratkom vremenu, svega za desetak godina svoje vladavine, uspeo raspametiti narod u Srbiji, to jeste. To je vidljivo i iz aviona. Srećom, pa taj bolesni konstrukt nije zahvatio Srbe rasute po svetu, ili bar ne sve.
   Ako izuzmemo par ljudi iz rasejanja, željnih sopstvene promocije ili takozvanih oportunista, uz čiju ličnost bi, radi njihovog boljeg opisa, moglo pristajati mnoštvo manje lepih sinonima, srpsko rasejanje za sebe, bar za sada, u poređenju sa maticom, može slobodno tvrditi da je potpuno zdravo i van dometa nečijih gnusnih namera.
   To isto je još pre nekoliko godina tvrdio i moj prijatelj, Srbin, poznati celjski doktor, dok smo ispijajući kafu u nekoj konjiškoj „gostilni“ raspravljali o stanju svesti srpskog rasejanja, sa čim sam se u potpunosti složio, i tvrdnju usvojio.  
   A pojavi sve primetnije zaluđenosti srpskog naroda, kao rezultat uspele promene svesti u velikoj meri daju doprinos i srpski istoričari koji zbog ovog ili onog razloga, nikako da se izjasne o poznatim istorijskim događajima i ulozi pojedinaca u konkretnim minulim vremenima.   
   
   Upravo zbog toga se i nametnula današnja tema: Dijana Budisavljević! Da, ili ne!?, a vi o svemu prosudite sami. Pritom, ne treba smetnuti s uma da svako zlo u Srbiju ne dolazi samo i uvek izvan njenih granica, već da mnoga od njih proizvodimo mi zbog autodestruktivnog stanja svesti naroda.

***
   Tri godine, nakon inicijative bečkih Srba o davanju značaja Dijani Budisavljević, znači tek 2017. godine, austrijski publicista Vilhelm Kues, će objaviti knjigu “Dijanina lista” (Dijans liste).
   Razlog nastanka knjige, kako kaže, pisac je taj: “što se želeo odužiti njegovom izdavaču čije su se prostorije nalazile u kući u kojoj je Diana rođena i u kojoj je živela do odlaska u Zagreb”.

   Data izjava je tada bila sasvim prihvatljiva za površne čitaoce, koji su je mirno progutali takvu kakvu im je pisac servirao, a reakcija nije bilo. Da li je baš to bio pravi razlog nastanka knjige, ne znam, ili je razlog bio taj što je po ko zna koji put proradila austrijska lukavost i nesimpatija prema Srbiji, koju je ovoga puta, u vezi Diane Budisavljević pokrenuo niko drugi, već zvanični Beograd potpomognut iz Beča?
   Uglavnom, tada vodeći ljudi bečke “Prosvijete”, ne razmišljajući dovoljno, podržali su i prihvatili beogradsku ideju o imenu parka, kao zdravo za gotovo, pa i oni uspevaju od svog grada dobiti prostor održavanog zelenila pod imenom Dijane Obekser Budisavljević.   
Ni razmišljali nisu da je njihov “uspeh” olakšao, a pritom i podstakao Austriju, da preko svojeg čoveka, pisca Vilhelma Kuesa napiše novu biografiju Dijane Budisavljević kakva njima odgovara.
   U intervjuu koji će uslediti povodom objavljivanja knjige, datom žurnalisti BBC 2019., Vilhelm Kues priznaje kako nije bilo lako pronaći podatke o Dianinom životu. S obzirom da se radilo o vrlo odgovornom poslu, bio je prinuđen detalje dijaloga u knjizi sam izmisliti i dopisati, ne bi li, oživeo način pripovedanja, jer dnevnik koji je ona vodila bio je i cenzurisan i fragmentiran, pa se nije mogao njim pripomoći
   Ako je to zaista tako da je pisac po slobodnom nahođenju dopisivao dijaloge, zašto mu se ne bi verovalo i kada izjavljuje – “Da je samo u nekim detaljima sebi dao malo slobode”.
   U kojim detaljima, i znači li to da su mu “ruke bile potpuno odrešene” i da je slobodno, bez bojazni, mogao pisati kako hoće i šta hoće?
   A, sme li autor, u ovom slučaju biograf nečijeg života, slobodno, novim, svojim rečima, ili izmišljenim dijalozima zidati ili možda ulepšavati biografiju osobe za koju ni istoričari još nisu dali zvanični sud po pitanju stvarne uloge i njenog “dramatičnog” perioda života u navodnom spasavanju dece iz jasenovačkih logora smrti?
   Nije li to možda nesvakidašnji potez svojevrsnog performansa u kojem se ipak moralo voditi računa samo o jednoj stvari; da sve što je negativno postane pozitivno i obratno?  
   Ne radili se tu možda o još jedom naručenom pokušaju Austrije da ovaj put preko Vilhelma Kuesa, koji po svoj prilici falsifikuje istorijsku istinu, dostignu cilj revizije istorije i umanjenja hrvatskih zločina počinjenih nad Srbima u vreme postojanja katoličke (NDH) Nezavisne Države Hrvatske?
   Ako nije, šta bi u tom slučaju značila Kuesova izjava: “„Ukoliko mi odlučimo da od Dijane napravimo heroinu i primer kako bi trebalo da se ponašamo jedni prema drugima, promena je moguća, jer sve se vrti oko pričanja priča", kaže Kues, i nastavlja priču; “Da su Hrvati, većinom katolici, spasavali srpsku decu”.

   Iz navedenog proizilaze i pitanja o kojima bi se takođe trebalo razmišljati:

   - Da li je austrijski publicista pričajući svoju priču o životu Diane Budisavljević uspeo uočiti razliku između laži i istine, s obzirom da je koristio podatke iz dnevnika Kamila Broslera i Jane Koh, ili ga istina uopšte nije zanimala?
   - Da li je znao da je Brosler bio načelnik u Ministarstvu za socijalni rad Nezavisne Države Hrvatske, i da su ga, niko drugi već ustaše postavile za člana Upravnog odbora hrvatskog križa?
   - Da li je Kues znao i to, da je Brosler osnovao Dečji dom u Jastrebarskom, a da je brigu o deci poverio nikom drugom već katoličkim časnim sestrama, među njima Ani Berti Pulheriji svastici zlikovca Mileta Budaka koju je upravo Brosler imenovao upravnicom logora?
   - Ako je znao, a verovatno da jeste, kako je u tom slučaju mogao bilo šta napisati o Diani Budisavljević, osim onoga što je saznao iz Broslerovog dnevnika?
   - Da li je znao da su “časne sestre” u logoru (po čijoj ideologiji i naređenju) pokazale svu zversko – ustašku monstruoznost prema nevinoj srpskoj dečici, a posebno Ana Berta Pulherija koja je napola preklanu nevinu jagnjad prisiljavala da se mole rečima: “Moj greh, moj greh, moj preveliki greh, Sveti Petre? (Opširnije čitati u knjizi Ko ste, vi, Hrvati?)
   Da li je znao da je Ana Berta Pulherija, pred sam kraj rata, jedina od časnih sestara, pobegla baš u Austriju i zašto baš u nju, da nikad nije bila proglašena za ratnu zločinku, da Katolička crkva nikad nije osudila njene neljudske postupke niti da je iko ikada tražio njeno izručenje, već da je mirno umrla u Austriji 1981. godine?
   Ako je Vilhelm Kues čitajući Broslerov dnevnik ipak sve to znao, a verovatno da jeste, kako je u tom slučaju mogao tražiti uporište baš u njemu kao polaznoj tački nastanka knjige o Diani Budisavljević koja je bila, gle čuda, vrlo blizak saradnik Kamilo Broslera i Jane Koh?

   - Nije li se Vilhelm Kues upravo zbog tih razloga žalio novinaru BBC da je bilo vrlo, vrlo teško napisati biografiju Diane Obekser Budisavljević?
   
   Ipak, kako bi dao izvesnu dozu ozbiljnosti svom radu, i koliko toliko prikrio istinu o novonastaloj fantazmogoričnoj biografiji Diane Obekser Budisavljević, smatrajući pritom da se čitaoci nalaze tek na stupnju primitivnog razvoja, Vilhelm Kues objašnjava da je u svom radu koristio i dnevničke zapise aktivistkinje “Crvenog križa” Jane Koh, nadajući se da će njeno ime dati dodatni, a preko potrebni značaj knjizi i njegovom revizionističkom naporu prekrajanja istorije.
   Ono što opet namerno prećutkuje u vezi “Crvenog križa” je to, da je Hrvatski Crveni križ od 1941.do1945. godine, baš u vreme ustaške vladavine N.D.H-a delovao kao samostalno društvo i bez međunarodnog priznatog statusa kao i da sa Međunarodnim pokretom Crvenog krsta i Crvenog polumeseca nije imao apsolutno nikakvog dodira. Prema tome, hrvatski Crveni križ i Jana Koh su bili u službi ustaške vlasti i podređeni interesima ustaške propagandne mašinerije koja je maljevima lupala glave Srbima, decu im otimala, zverskim metodama ubijala ili pokrštavala.
   Da li se u tom slučaju može verovati Kuesovoj izmišljenoj priči o Diani Obekser Budisavljević kao plemenitoj ženi koja je spasavala srpsku decu iz ustaškog mučilišta?
   Šta ako je i ona bila samo deo plana i uspešna izvršiteljka trećeg poglavlja Pavelićevog nacrta o pokrštavanju nejake Srbadije što nije isključeno s obzirom da je Dianin muž dr Julije Budisavljević germanizovani lički Srbin i fakticki Austrijanac, sa činom ustaškog sanitetskog pukovnika, bio najbolji prijatelj ideologa ustaškog pokreta Mileta Budaka i blizak prijatelj kardinala Stepinca u čiju korist je i svedočio na posleratnom suđenju?
   Diana Obekser Budisavljević je takođe bila bliski saradnik ustaše dr Save Besarovića – Srbina, inače ličnog prijatelja Ante Pavelića koji je Besarovića 1943. postavio na mesto ministra u vladi NDH-a. da bi na kraju rata, zbog počinjenih zločina Besarović bio osuđen na smrtnu kaznu.
   Njena prijateljstva, prijateljstva njenog muža, ali i lična i bliska saradnja sa predstavnicima ustaškog režima otvorila su joj i vrata kabineta Andrije Artukovića ministra unutrašnjih poslova NDH-a koji joj decembra meseca 1941. daje pismeno odobrenje da može kao i do tada, “spasavati” srpsku decu iz logora koji je on osnovao i u koji je tu istu dečicu on lično strpao, samo zato što su pravoslavna.
   Po svoj prilici Kuesovo prećutkivanje prave istine o Diani i njenom “humanitarnom radu”, dodaje se i saznanje da je ratni zločinac nadbiskup Alojzije Stepinac dao blagoslov Diani Obekser za bavljenje takvim “humanitarnim radom”.
   Da li bi zločinac Alojzije Stepinac bio voljan dati blagoslov daljeg rada osobi koja je zaista, iskreno spasavala maloletnu srpčad, birajući samo zdrave i jake dečake, udomljavajući ih u ustaškim porodicama, ili je to bila njegova pomoć njoj, da bi što više pravoslavne dece bilo pokršteno? Uostalom, o Stepinčevoj nameri najbolje se izjasnio predstavnik NDH u Vatikanu Nikola Rušinović:
-     Stepinac je mogao prevesti 400.000 Srba u katoličanstvo, ali je uspeo da prevede samo sto hiljada, pošto je pravoslavni elemenat toliko zaostao da ne zna ni za najbitnija načela svete vere”.
   Upravo taj pokršteni pravoslavni element, deca, kasnije će, devedesetih godina, dokazati da su najmirisnije hrvatsko cveće i da će svom svojom silinom, snagom i oružjem, jurnuti na svoj preostali srpski narod u Hrvatskoj i trajno ga proterati sa vekovnog ognjišta.
   Uglavnom, pored oživljavanja naručene priče o Diani Obekser Budisavljević u početku iz Beograda, (za potrebu Zagreba), zatim preko bečkih Srba i Vilhelm Kuesa sve češće se čuje i glas iz redova Srpske Pravoslavne Crkve o spremnosti na potpis da Diana Obekser Budisavljević bude proglašena za sveca. Ako bi se to zaista dogodilo, bio bi to vrlo postupan, ali i lukav pristup večinskog ekumenističkog dela SPC, da u početku preko kanonizacije Diane Budisavljević podrži i Stepinčevu kanonizaciju, jer opšte je poznato da je poslednji Srpski patrijarh koji je bio dostojan trona Svetog Save, Patrijarh Srpski Pavle, preminuo 15. novembra 2009. godine.
   Imajući u svesti činjenicu da svi ostali patrijarsi posle Patrijarha Pavla nisu bili srpski nastrojeni i da su kao takvi nedostojni, monsinjor Juraj Batelj, zagovarač ideje kanonizacije “blaženog” Alojzija Stepinca će 13. maja 2018. godine predložiti inicijativu: da se u Beogradu pored spomenika Diani Budisavljević podigne i spomenik Alojziju Stepincu; “Jer Diana bez nadbiskupa ne bi mogla učiniti ništa”.
   Verovatno da Jurij Batelja, hrvatski katolički sveštenik i teolog nije tek tako, iz dosade, predložio navedenu inicijativu, već je po svoj prilici dobro poznavao “plemenitost” heroine Diane Obekser Budisavljević, kao što danas poznaje ne samo raspoloženje i naklonjenost Srpske Pravoslavne Crkve Vatikanu, već i izmenjenu svest srpskog naroda.
   Šta bi drugo, ako nije izmenjena svest, moglo naterati Zorana Dobrića, uspešnog čoveka, novinara, Srbina rođenog u Smederevu, da po preseljenju u Austriju, nastavi sa podmetanjem priče o Dijani Obekser Budisavljević. Vrli novinar je uspeo da austrijska državna televizija ORF, povodom 130-og rođendana spomenute gospođe, (2021) emituje njegov dokumentarni film "Spasilac dece i masovni ubica” koji govori o ovoj “hrabroj ženi i njenom podvigu”.
   I na kraju ništa!
Zbog svega lepo opisanog i prikazanog o životu i delu Diane Obekser Budisavljević, pozitivnog hrabrog, jedinstvenog, poštovanja vrednog, i “dobrote” sažete u njoj, Srbima izmenjene svesti, ne preostaje ništa drugo, već da je zauvek slave i da joj se u molitvama klanjaju. Bilo kako bilo ona je ipak uspela spasiti sigurne smrti, kako neki kažu 15.000 srpske dece, pokrštavajući ih i prevodeći u katoličanstvo. To što su baš ta deca devedesetih godina istog veka, postala udarna pesnica ustaštva, i što po svoj prilici Drugi svetski rat za njih još nije završen niti će biti, sve dotle dok sedište njihove vlade (Banski dvori) ne budu premešteni u Zemun, nema veze za poštovaoce priče o Diani Budisavljević. Ona nije mogla znati da će se baš ta “njena ta deca”, kad odrastu, okrenuti protiv svoje pravoslavne braće! Ili je možda znala?
   Bitno je da se danas Vučić slavi, da se o njemu pišu hvalospevi, da on i običan narod ćuti I ne raguje na ovu priču, da se istoričari ne mešaju u svoj posao, a da intelektualce to ne zanima. Bitno je i to da je praunuk Diane Obekser Budisavljević, Leonard Rašica, dobio zlatnu medalju za hrabrost “Miloš Obilić”, dok obespravljene borce sa Košara iz dana u dan sve više priteže teško siromaštvo i bolest pitajući se: da li su im bili teži oni dani u ratnom paklu Košara suprotstavljajući se mnogo nadmoćnijem neprijatelju ili siromaštvo i izopštenost iz društva koje ih je posle svega snašlo?
   Bitno je da “Srbi” ne smeju sebi dozvoliti da bi naljutili Evropsku Uniju, još manje Hrvatsku, pa čak ni po cenu zahteva da u Beogradu, pored spomenika Diani Obekser Budisavljević budu podignuti i spomenici dr Juliju Budisavljeviću, Kamilu Brosleru, Jani Koh, Ani Berti Pulheriji, Miletu Budaku, Andriji Artukoviću i Savu Besaroviću, jer kao što reče monsinjor Juraj Batelja: bez ovih ljudi Diana Obekser Budisavljević ne bi mogla ništa uraditi!
Šta je istina od svega pokazaće vreme, a za sada s punim pravom se postavlja pitanje iz naslova članka.

Radovan B. Milić
Slovenske Konjice
10.11.2024